“Oni zagovaraju teze da nije trenutak, uvek imaju neko veliko „ali“ i često su skloni izvrtanju teza, po kojoj je Deklaracija proizvela buru u Hrvatskoj i tako sama po sebi nije dobra. To je frapantna apologija kukavičluka i ćutanja.”

Foto: ZTZ Media

Prijatno aprilsko veče. Dok se Beograd sprema za novi “Protest  protiv diktature” književnik Vladimir Arsenijević i ja sedimo na terasi, vrtimo se u klupku balkanskih nacionalizama, politika i jezika. Gotovo tešeći jedan drugog pričamo o tome koliko prevođenje novinara i pisaca Borisa Dežulovića, Anta Tomića i Viktora Ivančića na srpsku varijantu istog jezik ubija njihov duh, karakter, tonalitet, melodiju i boju jezika. Arsenijević govori brzo i promišljeno. Čak i sada, kada je postao deda, emituje energiju koja pokreće i tera na razmišljanje. Verovatno je bolji sagovornik za kameru nego pero, a potonje je alatka direktnog povoda za naše druženje – donošenje Deklaracije o zajedničkom jeziku, kojom bi se u budućnosti stavila tačka na lažnu dilemu da li se ljudi u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji služe istim jezikom.

„Deklaracija je oglašena i namenjena čitavom regionu. Budući da je reč i o sistemu sličnosti i razlika, oko svih pitanja posebno jezika, tako su i reakcije bile očekivano različite. U Hrvatskoj je to izazvalo strahovitu buru u medijima, strahovitu. Očigledno su to pitanja koja su se dugo nalazila u latentnom stanju, čak i nezavisno od toga kakva su mišljenja o tim pitanjima.“

Govorimo o relativizaciji Deklaracije predsednice Kolinde Grabar Kitarović i premijera Andreja Plenkovića?

I o sadašnjem ministru kulture, prethodnom, masi zvaničnika koji su listom izjavljivali kako je to nevažno, ali onda se postavlja pitanje: ako je to nevažno, zašto govorite o tome? Klasično političko uskakanje sebi u usta. Iz Hrvatske je došao najveći broj uznemirenih, čak histeričnih reakcija. Što je rekao bih prirodno jer je tamo pitanje identiteta najviše u vezi upravo sa pitanjem jezika.

Utiče li i mladost hrvatske države na takve reakcije?

Pitanje hrvatskog osećanja samostalnosti bilo je u vezi sa jezičkom emancipacijom od srpskohrvatskog, još od Deklaracije o hrvatskom jeziku iz šezdesetih, gde je utvrđeno da je to nezavistan jezik. Postavilo se nekoliko neprijatnih pitanja, ukoliko bi se došlo do stanja u kom bi trebalo priznati da se ipak razumemo, a to implicira da je jezik zajednički. U našoj Deklaraciji se jasno kaže da svako ima na pravo, na bilo kom nivou, da nazove jezik kako hoće, pitanje je samo uzajamnog razumevanja. Ta vrsta uznemirnosti nije opravdana, ali jeste kada se zna koliko su naša društva stratifikovana.

Šta su i kako preneli mediji u BiH, Crnoj Gori i Srbiji?

U BiH je bio čitav niz neobičnih reakcija, od pozitivnog uzbuđenja, čak neke vrste ganutosti činjenicom da je neko izgovorio jednostavne istine, do opreza koji je dolazio od političke elite i medija koji ih prate. U Crnoj Gori imamo klasičnu podeljenost u lingvističko-jezičkom smislu na „Nikšić i Cetinje“,  pro-crnogorsku i pro-srpsku stranu, a razlog zašto je u Srbiji bilo najmanje reakcija potiče iz hegemonističkog osećaja da tu nema mnogo da se raspravlja jer jezik jeste zajednički i zove se – srpski. Ono što niko ovde nije primetio, čak ni tvrdokorni nacionalisti, je da je tekst Deklaracije napisan u hrvatskoj varijanti. To nije znak jezičke opuštenosti s naše strane, nego hegemonističke. Druga su pitanja koja u Srbiji pokreću duhove.

Koja?

Mi dogodine spremamo komplementarni projekat „Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma“, budući da je 2018. stogodišnjica od osnivanja prve državne zajednice, Jugoslavije. Želimo da ozbiljno izanaliziramo ključne tačke, gde imamo četiri i više tumačenja. Najviše nam je do toga kako podučavamo sopstvenu decu i kakvu budućnost stvaramo, to se najbolnije vidi kroz projekat „Dvije škole pod istim krovom“ u BiH, gde deca pod maskom toga da govore različite jezike uče različite verzije istorije i podučavaju ih da jedni drugima budu neprijatelji. Ideja je da se dotaknu neke bolne, neuralgične tačke u tumačenju poslednjih sto godina istorije i tu ste u Srbiji na veoma skliskom terenu.

Na koji način?

Ako dotaknete u mitologizovane narative, odavno kodifikovane, tipa famozni prolazak kroz Albaniju, odnos prema nasleđu Golog otoka i Jasenovca, tu možete da očekujete uzrujane reakcije. Ono što smo dobili na temu jezika u Hrvatskoj sada, verujem da nas čeka sledeće i one tamo godine u Srbiji na temu rasplitanja nekih istorijskih zamešeteljstava.

Koji istoričari će učestvovati?

Startovali smo sa Dubravkom Stojanović i Milivojem Bešlinom, tek nam predstoji da okupimo ozbiljnu grupu iz regiona ali će svakako okosnicu činiti mladi hrvatski i srpski istoričari, uz kolege iz Crne Gore i BiH. Imam utisak da su istoričari društveno aktivniji od lingvista i oni su kroz projekat Evro Klio dosta radili, znaju da to ne podrazumeva debatovanja i razgovore, već radioničarske programe za nastavno osoblje. Uvek postoji slobodan deo nastavnog programa u kome osoblje može da utiče na đake, pod uslovom da znaju kako. Nakon 2018. dobićemo sinergijski efekat dva projekta, Jezike i nacionalizme i Ko je prvi počeo. Jezik i istoriografija su najproblematičniji.

Da li sam optimista ako pomislim da konačno pravite „zigot“ jedinstvenog udžbenika istorije, što je tabu tema u bivšoj Jugoslaviji, u kojem bi se deci hladne glave objasnili „naši“ interesi i „njihovi“?

Tako je. Pritom, mi kao sva nemoderna društva vučemo prošlosti sa sobom. Kad narativ o prošlosti zaista to postane, vi možete da pričate o njemu hladno, bez prejakih emocija. Nemci sada imaju puno pravo da pričaju o periodu nacizma kao nečemu što njima ne pripada, oni nose odgovornost kao generacija koja ne želi da se to ponovi u njihovoj zemlji ili igde drugde, ali više nema potrebe za samobičevanjem. Oni su se višestruko odvojili od nacizma, povukli crtu i napravili novi početak. To nama nedostaje. Evo, 22 godine nakon Dejtonskog sporazuma jako mnogo ljudi, koji uopšte nisu nacionalisti, kazati „još nije trenutak, još je rovito“.

Zanimljivo je to pitanje momenta.

Ne možete da čekate da bilo kakav trenutak dođe, taj pasivan položaj ne funkcioniše, ako nije trenutak – vi ga stvorite. Mi smo odlučili da mora da je trenutak, sada je čak apsurdno kasno. Ako čekate da političke elite same od sebe dozreju i kažu „sada ćemo mi o tome da mislimo i radimo drugačije“ – to se apsolutno nikada neće dogoditi. Činjenica da je Deklaracija toliko uznemirila duhove govori u prilog tezi da je ovo upravo momenat da se o tome razgovara, jer se gvožđe kuje dok je vruće.

Slični smo više nego što bi neki voleli, Kitarović je rekla da Deklaracija nije bitna, već 40.000 radnih mesta u Hrvatskoj, zvuči poznato?

Klasična zamena teza. Zamazivanje očiju javnosti koja je traumatizovana prevashodno teškim životom u regionu.

Šta čoveka na Balkanu sprečava ka spoznaji da istu rečenicu slušamo i razumemo sa svh strana?

Sprečava ga kombinacija politike, stroge kontrole medija i podmetanje teze da su etno-nacionalna pitanja bitnija od ostalih. Kažu, „hrvatska uznemirenost jezičkim pitanjima je manjinska i odbrambena“. U odnosu na koga? Hrvatska je dugo nezavisna zemlja i interesantno je da taj identitet nije uzeo više korena, da se ljudi ne osećaj sigurnije, da i dalje vide velikog drugog svugde, lako je da Srbija postane opet taj drugi, a za to vreme im drpaju direktno iz džepova.

A šta ćemo sa Predragom Piperom?

Ko je on?

Akademik, lingvista, sekretar Odeljenja jezika i književnosti Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je za „Politiku“ rekao da je Deklaracija „namerno nedorečena provokacija“?

Ne bih smeo čoveku da stavljam reči u usta ali pretpostavljam da zastupa tezu da je to sve srpski jezik, a sve drugo novokomponovane podmetačine. Možda može da se nađe sa kolegama iz BiH koji kažu da je sve to bosanski jezik, pa da lepo povedu razgovor. Neverovatno mi je da ljudi ne razumeju ideju saomoodređenja. Ovde se radi samo o priznavanju nečega što je pitanje zdravog razuma, ako nam nisu potrebni prevodioci to implicira istinu da je jezik zajednički. Vi ga zovite kako hoćete, nama nije bitno pitanje prioriteta istorijskog nasleđa, ko je bio prvi ili četvrti, već da otklonimo maglu koja se stvara u glavama prevashodno naše dece. Da možemo da im objasnimo da postoji vezivno tkivo na ovom prostoru. Postoje veze koje su jače, starije i moćnije od bilo kakve državne zajednice. To lako vidite na primeru književnosti.

Ovde ne postoje nacionalne književnosti?

Pre možemo da govorimo o jednoj velikoj književnosti jezika.

Upravo ste naljutili jako puno ljudi.

Sigurno, nemam problem s tim. Ove godine na Sajmu knjiga neće biti jedna zemlja u fokusu, nego jezik i to nemački. Na zajedničkom štandu će se predstaviti Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn. I sad, od prevelike Nemačke, do premalog Lihtenštajna, niko nema problem s tim da se taj jezik zove nemački.

Karikatura: Hugo Nemet

Zašto zajednički jezik u Deklaraciji nema ime?

Bilo je različitih predloga. Od novo-zapadno-štokavskog, do ilirskog, nastavnog… ali nije imenovanje jezika ono čime se mi bavimo. Postoji razumevanje koje valja postići pre bilo kakvog pitanja imenovanja. Ako pažljivo čitate Deklaraciju, ona je benigna do banalnosti, kao da kažete „voda je tečna“.

Nacionalno osvešćeni ljudi slabo čitaju takve stvari?

To smo jasno razumeli po reakcijama koje su usledile. Kao Roršahova mrlja u kojoj svako vidi čudovište  koje se krije u njemu samome. Da se vratim na pitanje književnosti, mi je provincijalizujemo i cepamo u nacionalne klubove, reprezentacije. I sad, umesto da mi idemo na velikim sajmovima, Lajpcigu, Parizu, Londonu, da se predstavljamo kao velika književna savremena selekcija koja izbegava pitanje nacionalnih granica, jer su ionako promenljive kategorije spram nečega što je mnogo solidnije kao što je zajednički jezik, mi se pojavljujemo na štandićima, sa nepoverenjem gledamo jedni u druge, a istovremeno imamo fantastične primere iz svetske književnosti.

Na primer?

Više smo dosadni sa pominjanjem latinoameričke književnosti. Koga je ikada bilo briga koji je latinoamerički pisac iz Perua ili Čilea? Peruanski pisac će tematizovati peruansku stvarnost, ona nije ista kao stvarnost Nikaragve, ali jezik jeste i to je za njih bilo važno i istupili su kao latino pisci i napravili čudo koje odjekuje decenijama. Neverovatne su stvari koje propuštamo zbog nacionalnih surevnjivosti.

Pipera ćete sigurno zaboraviti, ali reditelja Gorčina Stojanovića verujem ne. U „Blicu“ je Deklaraciju nazvao kukavičkom.

Eto ga! Koja je njegova teza?

Rekao je da unosi neposrednu političnost u nešto što je ionako politička stvar i nigde se ne spominje ime tog jednog jezika, „srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog“.

Nismo napravili ovu stvar da bismo se bavili lovom na veštice. Sasvim mi je u redu da je to pitanje diskusije, ako možemo da diskutujemo razumno, argumentovano, tim bolje po sve nas. Nismo ni mislili da ćemo Deklaracijom od šlajfne i po da promenimo stanje stvari, želeli smo da otvormo pitanje o nečemu što nam se vraća i udara nas u lice pukom nelogičnošću. Razumeli smo koliko je pitanje bombastično jer je sklopljen neprirodan brak između identitetskih politika i lingvistike, koja se pokazala kao prodana nauka i to je bila snažna teza u knjizi Snježane Kordić Jezik i nacionalizam koja je motivisala naš projekat „Jezici i nacionalizmi“. Poštujem Gorčina, ali ne bih rekao da je bila kukavička, već odmerena.

Kako se razbija taj incestoidan brak?

Ne možete da računate na korenite promene svesti. Društva su dubinski stratifikovana, svako je utemeljen u svom pogledu na stvarnost i ne miče se. Možete da utičete na središnji deo društva, običan svet koji oseća, misli, ali ne nalazi dovoljno utemeljenja u stvarnosti koju vidi.

Dakle bez političara, posao je naš?

Naravno. Govorim iz pozicije lingvističkog laika, lingvisti su ti koji vagaju svaku reč, a samim otvaranjem nekih istina i njihovim ubacivanjem u javnu komunikaciju daje se ohrabrenje ljudima. Često smo čuli istu stvar iz publike: „Hvala vam što ovo kažete, ja mislim isto ali nemam utemeljenje nigde oko sebe“. Ima ljudi u Hrvatskoj koji su pokazali građansku hrabrost. Ivana Bodrožić, otac joj je nestao na Ovčari, koja je smogla snage da kaže da logika nalaže da govorimo istim jezikom.

Šta to priznanje traži od čoveka, pošto logika očigledno nije dovoljna?

Građansku hrabrost. Priznanje istine koja ne mora biti politički privlačna i neće vam doneti dobra u životu. Fantastično je govorila u Sarajevu, kod Zdravka Grebe u Centru za interdisciplinarne studije, bilo je puno kao oko. Jedna žena nas je pitala, ne mislim zlonamerno, „Šta sad vi nameravate dalje?“ Ivana je rekla da nije bitno šta mi nameravamo, već šta ona namerava dalje? Snježana Kordić je u Hrvatskoj postala personifikacija te stvari, izložena je nasilju, to nisu ljudi čija je dužnost da budu heroji ali poseduje građansku hrabrost koja joj ne dozvoljava da licitira istinama. Čitav središnji sloj odlikuje društveni kukavičluk, oni zagovaraju teze da nije trenutak, uvek imaju neko veliko „ali“ i često su skloni izvrtanju teza, po kojoj je Deklaracija proizvela buru u Hrvatskoj i tako sama po sebi nije dobra. To je frapantna apologija kukavičluka i ćutanja.

Bojim se debele većine.

Čak je jedna osoba, kada joj je rečeno da ćuti iz straha, rekla „da, ali strah evolutivno postoji zbog nečega“. Naravno da postoji, u egoističnoj prirodi strah postoji da bi se sačuvalo sopstveno dupe, ali u međuvremenu smo razvili i druge osobine, empatiju, altruizam, ljudi treba da istupe protiv straha u sebi kako bi društveno delovali. U tom smislu Gorčin nije u pravu, to da je kukavički što jezik u Deklaraciji nema ime.

Protesti, komentar?

Mi nikada nismo imali dobro političko utemeljenje. Ako smo imali, ono je na ime nade da će neko personifikovati u političkom ambijentu šta građani protestima žele. U međuvremenu je nada svedena na minimum, pa se brzo zgasne i zatrpa. U startu nam je jasno da šta god radili neće otići daleko. To je velika priča o Demokratskoj stranci, na kraju krajeva, sticanje velikih brojeva i kritične mase koja može da izvrši promenu transformiše politiku iznutra i dok dođe do tačke gde može da preuzme  vođenje zemlje toliko je iznutra promenjena da se ne razlikuje od prethodne protiv koje se stvarala. U suštini nerešiv problem.

Niste optimista?

Ne.

Da li neko mora da stane na čelo kolone?

Ko god da stane to je ćao, gotovo. U to dubinski ne verujem i žao mi je što to kažem. Kada su bili protesti „Ne davimo Beograd“ bio sam prijatno iznenađen. Možda su nove generacije dobile razlog i kontekst unutar koga mogu da definišu svoj bunt, a da to nisu tvrda politička pitanja nego se to tiče urbanizma. Zatim, način na koji su ti protesti komunicirali sa sličnim u regionu, poput „Šarene revolucije“ u Makedoniji i „Prava na grad“ u Hrvatskoj, i imao sam utisak da su to konačno protesti senzibiliteta, a ne političkih ili etno-nacionalističkih opcija. To jesu manjinski protesti i nemaju načina da se pomere iz manjinskog odnosa prema stvarnosti, a možda ni ne treba da imaju takve ambicije. Nemam dobre odgovore na ta pitanja i sumnjam da ih ima bilo ko. Lep je prizor kada francuski levičari peru ruke na biralištima da ne bi desnica pobedila, pa glasaju za desni centar. Ne znam da li bi to bilo moguće kod nas, koliko sam priželjkivao drugi krug – toliko sam ga se i bojao. Šta ako neko od drugih kandidata uđe u drugi krug, a ja imam stomačne probleme kada pomislim da za njega glasam?

Postupite po savetu radio-voditelja Daška Milinovića, sedite na ruku da utrne pre glasanja.

(smeh) To. Protesti ne mogu da traju doveka i najverovatnije će izgubiti snagu. S političkim vođstvom ne valja, a bez njega se rasplinjavaju.

Da li postoji šansa da Deklaracija bude pogonsko gorivo koje će od Tihe balkanske većine napraviti glasnu?

Pokušavam da verujem. Gledam kako mladi stvaraju veze na potpuno drugim osnovama, prija mi da vidim kako stupaju u odnose bez pomirdbene pornografije. Za njih nije važno da se izgrle i kažu „ja sam kriv“, već kreću od sopstvene nulte tačke koja s našim teretima iz devedesetih nema mnogo veze. Najveće zablude moje generacije su da je nemoguć novi rat u Evropi posle Drugog svetskog i da je progres neminovnost, da se odvija. Neke sile ga možda malo spreče i skrenu, ali čim ga pustiš – on se odvija. Nema toga.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.