„Od pobunjeničkog žargona šezdeset osme i urbane kulture, pa preko šest decenija pripovedačkog i esejističkog rada obznanjenog u desetinama knjiga, Vegel je pisac posebnog osećanja za razumevanje kontroverznog statusa dvostruke sudbine, pisca bez doma, manjinskog pisca i autora bez oslanjanja na važeće i vladajuće mišljenje“. Ovako je Društvo književnika Vojvodine obrazložilo odluku da nagradu za životno delo protekle nedelje ponese književnik Laslo Vegel. A onda, par dana kasnije, u Subotici mu je uručeno priznanje “Radomir Konstantinović” za roman „Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile“ (Akademska knjiga, Novi Sad). I bez dve poslednje nagrade, u Srbiji, Vojvodini, Novom Sadu, Mađarskoj – u Evropi, Vegel je sagovornik sa jakim povodom. Pitamo ga prvo kako se oseća u koži jednog od najboljih tumača vremena u kom živimo?

“Kao avanturista vremena. Vreme je najužasnija stvar na svetu. Čovek samo pomoću vremena oseti i život i smrt. I svoju ništavnost. Posle smrti boga kako je Niče govorio vreme je postao novi Bog.  Ona postaje sve surovija; prisiljava nas  da  stalno da menjamo iskustvo, ono što sam iskusio pre 10 ili 40 godina više ne važi, naročito u poslednje vreme. Vreme brže prolazi nego naše misli i saznanja, to je tragedija. Iskustvo postaje ništavno i to je moja avantura.”

Šta to govori o našem društvu?

To je tragično po nas, jer mlada generacija ne može da preuzme nikakvo iskustvo. Mi ga imamo i možemo da im ga ponudimo ali oni više to ne razumeju. Moja generacija živela je u drugačijem tehnološkom svetu, mladi su brži nego ja. Evo problem egzodusa mladih – nova tehnologija i ogromna komunikativna moć mladih omogućila im je da tačno znaju gde mogu i šta mogu, a generacija na vlasti ne poznaje taj izazov i ne zna da odgovori mladima. Ako i imaju dobre namere, političari ne mogu da razumeju mlade. Nekada je postojao sukob generacija. Danas o tome nema ni reči. Više različite generacije nemaju isti rečnik.

Šta je rešenje, da imaju mlade u timu?

Ne, trebali bi da čitaju sociološku literaturu, da se prodube u proučavanju pojava našeg vremena. Ljudi od 40 ili više godina ne poznaju svoje vreme. U javnosti, politici i ekonomiji, nude zastarele modele, vreme ih je pregazilo. Držati korak sa novim senzibilitetima nije isto kao pre pola veka. Kada kažete postmoderna, generacija koja govori sasvim drugi jezik vas ne razume i vraća se priči. Za njih je i postmoderna zastarela.

Zašto?

Pimećujete da se romani vraćaju priči, jer ova generacija ne želi fragmentaciju. Za njih je izazov da se priča realizuje, žedni su priča koje imaju svoju celinu. Fragmentarizacija je za njih već banalna svakodnevnica, jedan mlad čovek je majstor u fragmentarizaciji. Za njih je nešto novo priča, koja je za nas u sedamdesetim bila jako zastarela.

Vanvremenska priča?

Mogli bi i tako da kažemo, odnosno više kontinuiranih priča. Nije im važna fragmentisana proza iz sedamdesetih.

Vi ste kao pisac na „ničijoj zemlji“ i „nosite dva tereta“, kako ste to pomirili?

Problem ničije zemlje u meni počeo je pre raspada Jugoslavije, osećao sam da ću nešto izgubiti. Jedan svet gde sam se vaspitavao, odrastao, stekao prva iskustva, školovao se, i da dolazi vreme koje ima drugi jezik, drugu vrstu komunikacije. Postao sam bezdomni čovek, ali mi je ostao grad pa sam se nazvao bezdomnim lokalpatriotom. Međutim, u sebi nosim dve kulture i to prihvatam. Mnogi beže od toga jer im je to teret. Nosim teret današnje Srbije s jedne strane i Mađarske stvarnosti s druge, preko jezika i kulture. To je teži položaj jer stalno gledam levo i desno i sa obe strane osećam grižu savesti.

Zašto drugi pokleknu?

Ako pričam o tome daću sebi hvalospev. Da li je to snaga ili slabost? Ni to ne znam. Pitaju me zašto nisam otišao iz ove zemlje još početkom devedesetih, imao sam različite odgovore. Zbog moje književnosti, tu poznajem duh ljudi, vidim univerzalne stvari, baš u Vojvodini i Novom Sadu. Ne volim lokalizme, provincijalno pisanje, sentimentalan odnos sa rodnim mestom, meni je u Novom Sadu teško ali još teže bez njega. To je problem.

Kolega Teofil Pančić je, pišući o vašem delu „Neoplanta ili obećana zemlja“, napisao da je Novi Sad istovremeno jako ranjiv i jako otporan?

Novi Sad je kao obećana zemlja, tu su uvek dolazili i odlazili, a to su veliki civilizacijski udarci. To nije idila, to je jako teško, grad teško izdržava te promene, on voli postepene promene, a ne migracijske valove. Međutim, baš u njima je Novi Sad mnogo šta izgubio ali je dobio snagu i otpornost. Da budem plastičan, krajem devedesetih grupa ljudi me je počela kritikovati, na ulici, da nisam dovoljno za Vojvodinu. Pa kako nisam? Oni su bili kolonisti od 1945. i bili su veći autonomaši nego ja zato što Novi Sad ima moći apsorbacije. U Beogradu je jednom bila rasprava o autonomiji Vojvodine, bili su tamo urednici Nove srpske političke misli, oni cene homogeni identitet. Rekao sam publici da Beograđani moraju da mole Lale da budu oštriji što se tiče autonomije jer će im to doneti boljitak. Konkurencija je dobra po demokratiju. Da ne pričamo o ekonomiji, posle Prvog svetskog rata najbrže su se razvijale decentralizovane zemlje, Nemačka, Švajcarska i Amerika. Onda su došle izbeglice i oni su mislili da rade za njih. Ne, posle 20 godina njihova deca će da lupe o sto, ali ne blago i pitomo kao Lale nego oštrije. Oni će naučiti Beograd šta je decentralizacija.

Vaš poslednji roman „Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile“ otvara pitanja identiteta i njegovog nametanja, postoji li to nametanje?

Da, država ga nameće. Ona ne radi stvari koje bi obogatile identitetski svet Vojvodine, a s druge strane građani se spontano odupiru tome. Imam roman „Exterritorium“ i tamo naša komšinica u Srbobranu pije kafu sa mojom majkom, lepo su živeli, i ova je počela da gleda državnu televiziju devedesetih. Počela je da priča da će nas manjine uništiti, to je čula na televiziji, a ja sam bio kod kuće i rekao sam „pa tetka Milanka, moja majka je manjina, da li mislite da će vas uništiti?“ – Kako to govoriš sine, samo neko da dira tvoju majku, ja ću da je branim, samo preko mene mrtve.

To je šizofreno?

Jeste. Ona ima spontani građanski stav, a ima i državni koji je čula preko televizije. Ova država pravi unutrašnje sukobe i šizofrene situacije i kod sopstvenog naroda. Ogromna etnička distanca odgore, a od dole ne. Svaki čovek, i Srbi i Mađari, imaju konflikt sa samim sobom.

Da li je identitet zadatost ili ga svaki čovek stvara?

I jedno i drugo. Identite nije homogen. Najviše bi želeli da ga prikažu takvim ali u svakom čoveku se bori više identiteta. Nacionalni, profesionalni, religijski, estetski, kulturni, a i sam nacionalni identiet takođe nije homogen. On vibrira, menja se. Svaki čovek na neki način spontano gradi identitet ali je on i prisilan da to čini, te dve stvari su često u konfliktu, i tako mi u sebi nosimo jedan haos.

Lepo pišete o Novom Sadu, zašto se u vašim rečima osećaju teskoba i breme?

To je čudan odnos. Jako volim građane Novog Sada, često me zaustavljaju na ulici, čestitaju mi, kada sam se vratio iz Berlina kažu „Hvala bogu da ste se vratili“. Ali nikada nisam bio uz vlast u Novom Sadu, ne samo da nisam bio u dobrim odnosima, nego nisam imao nikakve bliskosti. Za njih sam stranac.

Zašto?

Ne krećem se u džet-set društvu. Drugo, književnik ne može da bude uz vlast, nezamislivo mi je to. A vlast voli kada su književnici uz nju, jako joj prija. Možda ne voli kulturu ali književnik koji im se udvara im prija. A ja ne znam da se udvaram. Nespretni sam ženskaroš što se tiče vlasti (smeh). I nacionalnost, gledaju me kao poznatog stranca, nekog ko je tu ali nije baš naš. Ne kažem da je to uvek zlonamerno, jednostavno, unutar takvog šematskog razmišljanja ugledni ljudi koji pišu o Novom Sadu mene nikada ne spominju. U ambivalentnom sam položaju.

Da li je to dobro za plodnost vašeg rada?

Jeste, zbog toga se ne žalim, živim taj život i tako pišem. Ne volim kuknjave književnika.

Koji su novosadski mitovi?

Da smo dobro vaspitani. Uđete u autobus i vidite da to nije istina. A od onih dubljih, problem autonomije. Među kulturnim radnicima, koji su politički za autonomiju i ne žele da Beograd odnese novac, ima onih koji su u kulturnom i duhovnom smislu beogradski snobovi. I autonomaši su bili takvi, tražili su veću distancu od republičke vlade ali unutar Vojvodine nisu formulisali kulturne vrednosti Vojvodine. Primer je Aleksandar Tišma, koji je u novosadskoj političkoj eliti počeo da bude poštovan tek pošto je dobio velike beogradske nagrade. Pa Želimir Žilnik, mi čekamo da on dobije „Oskara“ da bi uspeo u Novom Sadu. Mi nemamo vrednosni sistem, a autonomija bez sopstvene kulture i vrednosnog sistema ne postoji.

Da li je ideja autonomije i njene kulture moguća bez jasne političke platforme i ideje?

Nije, ali jasna politička platforma ne počinje apstraknto. Počinje od čoveka, bez autonomije individua nema autonomije Vojvodine. Čovek prvo mora da bude autonoman od svake vlasti.

Zašto se u Novm Sadu i Vojvodini „oslobodioci“ ponašaju tako sadistički prema legatu perethodnika?

Ima Mađara koji žele karijeru tako što će biti veći Srbi od Srba. To je nažalost naš provincijski sindrom. Idem često u Beograd, imam prijatelje tamo, oni više ne pitaju šta će nam autonomija, nego zašto ste ćutljivi, zašto je grad tako nem? Zašto propada? Oni sada brinu.

Da li propada?

Da. Nikada tako siv kulturni život nije bio, ni u jednopartijskom sistemu.

Bili ste urednik „Tribine mladih“, šta nam se to dogodilo da ona danas postane simbol tog sivila, ili još gore, simbol dosade?

Stigli smo do najniže tačke. Nekada smo bili prisiljeni na kompromise, sada ljudi jedva čekaju da budu sluge. Ne treba nam više komesarski bič, sami to žele i srećni su.

Koji mehanizam slama čoveka na takav način?

Ponovo se vraćamo vremenu. Radno mesto je bilo sigurno, teško je bilo ali moguće da imate stan, postojala je socijalna sigurnost kod nižih slojeva ljudi. Roditelj danas nije u mogućnosti da kaže detetu šta da bude kada odraste, ne zna kakvo će tržište biti za 10 ili 20 godina. Kod nas se vrši veoma gruba eksploatacija. Neokapitalizam postoji u ekonomiji u jednom obliku, a u društvenom životu gradi se burazerski kapitalizam sa feudalnim bojama. To stvara veliku nesigurnost. Svetska i evropska situacija je neizvesna, ljudi žele neku slamku, da nešto bude sigurno, otuda sluganstvo i nacionalizam. Čovek tu traži slamku, a ni ona nije sigurna.

Da li političari znaju o čemu govore kada kažu multikulturalnost?

Ne. To je idealna ideja, proces koji je počeo u Kanadi. On ima svoje svetle tačke i svoje zamke. Zamka je izolacija i getoizacija etničkih grupa.

Nije više u redu da Srbi maltretiraju Mađare, ali je u redu da Mađari maltretiraju Mađare?

Tačno. Višepartijski sistem u Srbiji je loše strane multikulturalizma doveo do savršenosti. Ljudi su se razočarali u tu ideju, a ona je kulturna pojava, ne politička. Republikanske vrline moraju biti zajedničke, vrednosti demokratije takođe, a političari rade na tome da se društvo izoluje, to je vrsta raspada. Ne cenzuriše me danas SNS ako hoću da napišem nešto na mađarskom, baš ih briga, ali su predali mandat Savezu vojvođanskih Mađara. Svako ima svoj nacionalni bič.

Zašto je Marija Terezija u „Neoplatni“ Andraša Urbana oblepljena evrima?

Ponekad u šali kažem da je ona prvi multikulturalni filozof. Danas je novac važniji od njene ideje. Novac je svima potreban ali je jako opasna stvar. Roman Erika Vijara „Dnevni red“ govori o tome kako je došao Hitler na vlast. Gering je nazvao 20 industrijalaca i rekao: „mi ćemo vam zabraniti sindikate i komuniste, a vi dajte novac za izbore“. Prvi je dao novac „Krup“ (proizvođač oružja, prim.a), milion maraka. Veliki kapital može da sklopi savez ne samo sa diktaturama, nego i ekstremnim desnicama, on je nemilosrdan. Sada dolaze kapitalisti koji našim novcem, velikim subvencijama, koriste našu jeftinu radnu snagu i vrše eksploataciju. Oni ne govore više o ljudskim pravima.

Šta mislite o podizanju spomenika Mariji Tereziji u Novom Sadu i kako ubediti protivnike?

Apsolutno. Kome to smeta očigledno nije bio u centru Novog Sada. Srpski živalj ima mnogo tome da joj zahvali. Mađarski nacionalisti je ne podnose zato što je dozvolila Srbima da dođu. Ona je bila monarh iz Habsburške dinastije, koja je i sama bila nadnacionalna. Bila je liberalna vladarka, ne demokratska, ali je u evropskom smislu manjinama dala više nego Francuska. U tom smislu je bila napredna. Ko je od močvare napravio Novi Sad? Habsburška dinastija, a u njihovo vreme Vojvodina je bila najveće evropsko gradilište.

Postoji li u Novom Sadu konflikt Srednje Evrope i Balkana?

Novi Sad je na granici Balkana i Srednje Evrope i bilo bi dobro kada bi to bilo tačno. Na granici uvek ima konflikata, ako ima njih, postojaće i sinteza i razrešenje, a mi ne govorimo više ni o konfliktu, ni o sitnezi. To je velik problem i bojim se da će se izgubiti srednjeevropska dimenzija Novog Sada, bez konflikta, mirno. Ako se to dogodi, Novi Sad zaslužuje da bude predgrađe Beograda.

Bliže se evropski izbori i ideja Evrope je na testu, vaša očekivanja?

Ovi izbori mogu biti sudbonosni, ako se pojača krajnja desnica. Tu ima paradoks, za krajnju desnicu najviše navijaju u Istočnoj Evropi. Ali ako oni pobede, mi ćemo izvući deblji kraj, cela Istočna Evropa.

Zar nisu nacionalne ideje i države imale šanse koje su krvavo propustile?

Dva svetska rata. Iz straha od budućnosti i novoga vraćaju se nacionalnoj ideji. Ako pobedi krajnja desnica, vidim mračnu budućnost Evrope. Ali, na Zapadu ipak građani, i levica i desnica, se solidarno bore. Mislim da bi blaga pobeda krajnje desnice naterala desni centar da oštrije nastupa prema ekstremistima. Oni su najveći neprijatelji i mislim da će posle izbora doći do narodnofrontovske politike. Pritisnuće se i levica i desnica, protiv ekstremne desnice.   

ZTZ