U petak 22. marta na protestu „1 od 5 miliona“ u Novom Sadu je na ulici, ispred zgrade Radio televizije Vojvodine, održan prvi Slobodni Dnevnik. Kao nestranačkom članu Saveta potesta u glavnom gradu Vojvodine zapala mi je uloga voditelja i svi su se složili da teme koje pokrećemo budu novosadske, vojvođanske i srpske, tim redosledom. Posle, stigla nas je vest da je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić osuđen na doživotnu robiju.

Presuda je srpsko društvo podelio na tri struje: one koji misle da o tome moramo pričati, one koje žele ali smatraju da sada nije pravi trenutak i one koji nikada ne žele o tome da razgovaraju. Svestan rizika u koji se upuštam odlučio sam da se obratim prvoj grupi građana i građanki te sam zamolio da presudu prokomentarišu svi gosti Slobodnog Dnevnika, bivši gradonačelnik Borislav Novaković, student Brajan Brković, samostalan odbornik u Skupštini grada Lazar Runjanin i fotograf  i aktivista „2 minuta tišine“ Vladimir Vava Jovanović. Ako ste zbog tog pitanja napustili protest, ili vam se zgadio, odgovoran sam isključivo ja, novinar, a ne Savez za Srbiju, studenti i nestranačke javne ličnosti koje proteste pripremaju.

Prva konkretna reakcija usledila je iste sekunde kada sam pokušao da okončam polučasovnu „emisiju“ na improvizovanoj bini ispred javnog servisa koji ne obavlja svoju funkciju od kako je počela naprednjačka politička čistka, pre svih smenom Slobodana Arežine. Nepoznat muškarac prvo je zgrabio mikrofon, potom i moju ruku, povlačio me je sa bine i jarosno me pitao zašto pominjem baš Karadžića, kada smo svi ovde došli da srušimo Aleksandra Vučića i njegov režim. U njegovom pitanju sadržani su odgovori na ključne društvene probleme u Srbiji koje sam, između ostalog, javno naveo na samom početku Slobodnog Dnevnika.

Da bi Aleksandar Vučić danas uopšte postojao kao ključna politička figura i najmoćnija osoba u zemlji bilo je neophodno da 25 godina ne pokrećemo po nas neprijatna pitanja iz neposredne ratne prošlosti. Da bi vladavina najgoreg polusveta, ološa i notornih prmitivaca u Srbiji bila zamisliva i na koncu moguća, sve što je trebalo da uradimo je da se nikada javno ne zapitamo šta su Republika Srbija, njeno rukovodstvo, crkva, poslovni ljudi i prateći paravojno-kriminalni učesnici radili na teritoriji SFRJ od, recimo, Osme sednice SKJ (1987) do danas. Svaki put kada neko, iz ovih ili onih motiva, ostrašćeno, subjektivno i jednostrano govori o sukobima u bivšoj Jugoslaviji kroz etničku i versku prizmu, ta osoba, uglavnom nesvesno, čini mogućim postojećeg Vučića ili stvara nekog novog vučića.

Stranke Saveza za Srbiju, koje organizuju i finansiraju protest „1 od 5 miliona“, očekivano se nisu obradovale pominjanju Karadžića niti nam je to olakšalo komunikaciju tokom planiranja protesta. Jedina koja se eksplicitno i javno izjasnila povodom presude bila je Srpski pokret Dveri, na način koji je balkanske ratove i započeo. Ostali su manje ili više u javnosti ćutali i čekali da nevreme prođe. Naše već podeljeno društvo je po tom pitanju najosetljivije i njihov politički mozak ne želi da uznemirava duhove potencijalnih glasača, a do sada su već zauzeli tvrd nacionalistički stav racionalno računajući da je velikom delu građana i građanka Srbije takav narativ prihvatljiv. Lično smatram da je to dobro po njihov izborni rezultat i loše po našu zemlju i društvo.

Ćutanje i nesuočavanje sa prošlošću je stvorilo Aleksandra Vučića i omogućilo najnižem ljudskom nesoju da se bez ikakvih posledica ponovo uključe u naše živote i prave našu stvarnost. Ćutanje briše užasne grehove zbog kojih ispaštaju nedužni. Ćutanje gomila mržnju suseda. Ono je neprihvatljivo u situaciji kada nam je preko potreban raskid sa mehanizmima i političkim sentimentima Slobodana Miloševića, koji su nas za našeg života nepopravljivo unakazili kao državu i društvo.

Dva dana posle Srbija je imala neprijatan zadatak da obeleži 20 godina od NATO bombardovanja. Način na koji je ogromna većina nas to učinila ne daje nam za pravo da budemo optimisti u pogledu naše bliske budućnosti. Posmatrajući medije, društvene mreže, institucije i partije, neko ko se juče rodio pomislio bi da je Srbija bombe dočekala kao nedužni, nemi posmatrač istrebljenja i Humanog Preseljenja po etničkom ključu, koje joj se godinama dešavalo na rođenoj teritoriji. Sve što smo mogli da čujemo i pročitamo, čast izuzecima, su balade o nevinoj žrtvi belosvetskih manijaka. Čistoća naše žrtve toliko je jaka, da mi do dana današnjeg ne samo što nismo pobrojali svoje mrtve imenom i prezimenom, već nismo u stanju da otvoreno razgovaramo o tome zašto je do rata uopšte moralo da dođe.

O cinizmu i licemerju zemalja članica NATO pakta, kao i o samoj akciji, njenoj moralnosti i legalnosti, mogli bi da napišemo cele knjige. Naša spremnost da se pogledamo u oči, kažemo šta se tačno dogodilo i kako smo uopšte zaratili sa celim svetom, staju u tri reda.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.