Prvo, da ti se zahvalimo. Da nema tebe, ne bi znali koliko smo potonuli kao ljudi. Kolektivno, od vrha do dna.

Starost je uradila svoje i razbila nam neke plemenite iluzije u vezi sa ovim parčetom zemlje, međutim ni sanjali nismo da smo u tolikoj meri uspeli da pređemo zverinji prag i postanemo neljudi. Hvala ti što si nam to pokazao – da je moguće neumornim radom do te mere uništiti ljudske kapacitete jedne države, dakle razoriti skup više miliona ljudskih svesti, da više nismo kadri ni pretpostaviti kakve vrednosti gajimo kao društvo i šta je u jednoj familiji podrazumevajuće.  

Hvala ti, kažem, što si nam pokazao kakvi smo zapravo, ali nemoj misliti da ćemo ti to zaboraviti. Ti si jedan od ključnih lutkara ove horor predstave za decu. Dugo si negovao i širio mržnju i netrepeljivost, ispirao mozgove i manipulisao ljudima, progonio mirne i mudre, da si konačno uspeo da nas svedeš na svoju meru. Meru bede i moralnog ništavila.

Zato si pobeđivao tako lako. Ima previše Tebe u Nama.  

I pre tebe smo znali da smo zemlja neutemeljenih tvrdnji, odmah da budem jasan. Ne trebaš nama ti, da bi mi bili gori nego što možemo. Ide nama to i bez tebe. Ali nemoj pomagati, ako boga znaš. Računam da ne.

Koliko smo puta od tebe čuli da smo kao narod i nacija hrabri, slobodoljubivi, odlučni, na strani slabijih i ugnjetavanih, pametni i sposobni da kolektivno procenimo šta je po nas realno dobro, a šta ne. Kakva populistička laž. Kakav poraz spoznaje.

Da je to kojim slučajem istina, da su prosečan građanin i građanka zaista hrabri, slobodoljubivi, odlučni, na strani slabijih i ugnjetavanih, pametni i sposobni da kolektivno procene šta je po nas realno dobro, ti nikada ne bi došao na vlast. Cela tvoja vladavina stoji na temeljima ratnih zločina, krađe, polupismenosti, niskih strasti i manipulacije slabostima svih nas, zbog čega je kritično važno da celu Srbiju paklenom upornošću držiš što glupljom i zadojenijom mržnjom.

Nisu rijaliti programi i tvoje gebelsovske “vesti” tu da bi nam pokvario decu. Deca više ne gledaju televizijski program. Oni su tu da bi njihovi roditelji, babe i dede, ostali pokvareni. Da bi ostali suženi i skraćeni po tvojoj meri.

Tvoje izjave nisu samo podle i cinične. Nisu ni samo laži, kako bi se izgubila svaka naznaka normalnosti i percepcije šta je dobro, a šta ne, kome verovati i da li uopšte bilo kome pokloniti poverenje. Tvoji javni postupci i reči često su neskrivena krivična dela i svakim takvim nastupom si učinio gorim svaku osoba koja to mora da gleda. Ubistvo poverenja među ljudima je tvoj najslađi modus operandi i ono što te štiti od tužbe, presude i robije.    

Gotovo svaka tvoja izgovorena reč natopljena je otrovom. Što si bliži granici neodbranjivog, toliko su ti govori podmukliji i opasniji. Ti već sada vladaš zgarištem, pustarom na kojoj ne žive časni, hrabri i slobodni, već kupljeni, ucenjeni, zastrašeni, osiromašeni, poniženi i božanski nezainteresovani. Ne kažem, ima i onih koji te vole “od prvog vagona”, volonterski i od srca, problem je samo taj što su isti ti ljudi, činjenjem ili nečinjenjem, donosili potpalu za svaku tvoju lomaču, još od krvavih devedesetih.

To su tvoji prvi saučesnici i njih si, paradoksalno, najviše unizio i pogazio. Nije da nam pljušte suze zbog njih, ali najveće žrtve tvoje vladavine su upravo Ćaci botovi. Nemoj da se čudiš, vrsni pravniče. Nas koji smo protiv tebe si možda ubio u svaki od pojmova, u džep, u srce, u nerve, u meso, u nadu, ali nama barem ostaje ljuštura dostojanstva i građanske slobode, pa nam i ta rupetina unutra, gde inače žive mir, blagostanje, lepota i divota, lakše pada kada pogledamo poluljude koji na svojoj koži žive tvoje frustracije, a da toga nisu ni svesni.

Kakav zločin!   

Vidiš, Aleksandre, meni se već previše često događa jedna strašna neprijatnost. Neprijatnost za koju si lično odgovoran. Mislio sam da je to nemoguće, ali očigledno nije. Bilo je samo potrebno da se pojavi neki sveobuhvatni uništitelj, čovek spreman i sposoban da upropasti doslovno sve lepo i dobro, a ti se u takvim situacijama odlično snalaziš zahvaljujući prebogatom rezimeu iz oblasti useravanja u tuđe živote, od Vardara do Triglava.

Nedavno sam, naime, opet čuo te reči. Ne znam više koji put po redu. To su, nedragi Aleksandre, reči dece koja danas imaju 20, 30, 40, ili 50 godina, a tiču se odnosa između njih, njihovih roditelja, njihovih baba i deda, i tebe, tako nesrećnog. Mislim da ovo moraš čuti, ako već ne znaš.

foto: stock

Okrenuo si roditelje protiv rođene dece. Okrenuo si babe i dede protiv rođene unučadi. Uspeo si, čoveče besramni, da poseješ mržnju u srcima porodica, dok pričaš o jedinstvu i podelama koje šire neki drugi, a ne ti.

Znaš li, saradniče kriminalnih klanova, da deca ne pričaju sa roditeljima zbog tebe. Da se babe i dede odriču unuka samo zato da bi tebi držali stranu. Znaš li, bedo ljudska, da su ljudi pobegli od tebe i sličnih u inostrastvo, da bi doživeli prezir od roditelja sa kojima sve ređe razgovaraju ili su odavno prestali. Znaš li da babe i dede ne viđaju unuke, jer su zbog tebe u svađi sa decom, zato što si im decenijama upumpavao hektolitre očaja, kompleksa i mržnje u lobanje, pa si im na kraju i decu ogadio. Znaš li, sotono, koliko suza si prolio mimo politike i kriminala, tvojih omiljenih sportova, u kućama ljudi koji ti ništa nisu skrivili?!      

Hvala ti, Aleksandre, zato što si nam pokazao da ljubav deke i bake prema deci njihove dece nije bezuslovna. Da postoje morbidne i maligne sile sposobne da ljubav roditelja prema deci ponište kao bubašvabu na betonu. Da ima nešto jače od krvi i krvi naše krvi.

Hvala ti što si nam pokazao da je čista naivnost verovati u to da će pametan i čestit student u svojoj kući na svetlu stranu povući sve ukućane. Neće. Pobedio si ljude u njima i to što je do njih ostalo nije sposobno da zavoli unuka više nego tebe i tvoje halucinacije o našoj zemlji i kvalitetu života.

Neke si ljude toliko uplašio da se boje sopstvene porodice. Nazireš li, pravniče, dubinu demonskog bezdana u koji si nas strovalio, da bi ti imao pet, sto ili million miliona evra.  

Kakva greška! Kakva greška misliti da će ljubav unutar porodice biti jača od tvog kriminala, laži, propagande i besomučnog mrcvarenja, na ovom parčetu sveta. Uspeo si, veliki meštre sviju hulja, da uništiš ono najsvetije i najsvetlije što, ne čovek, već svaka životinja poseduje od trena kada se rodi: bezuslovnu ljubav i požrtvovanje prema najbližoj familiji.

Uspeo si da nas pretvoriš u zveri i jako sam tužan zato što ne postoji takvo krivično delo, za koje bi robijao vekovima.

Ovako, ostaju nam krvave ruke. Još od 1991.

Moraš robijati, crni Aleksandre…

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.