Dragi moji i moje,

Odmah da se razumemo, vi moj glas imate još od decembra 2024. i to se, po svemu sudeći, neće promeniti. Vi jedini možete na izborima da pobedite ovo zlo, a kasnije i državu na noge da ispravite, pa zdrav razum i pragmatizam nalažu da baš vama poklonimo svoj glas, iako niko, pa ni vi, nema garancije da će izbora zaista i biti.

Znam ga duže nego što ste živi i tom se čoveku ne veruje, niti ljudima oko njega. Ko ga pipne kao da se zarazi. Sasvim je moguće da izbori, i jedni, i drugi, i treći, postanu stvar dekadentne demokratske prošlosti, za koju nas stalno nešto smara ta zla Evropa. Njemu neće biti problem da vlada ilegalno, baš kao što su Ana Brnabić, Miloš Vučević i Đuro Macut postali premijeri van svake pameti i reda, jer nisu dobili niti jedan glas kao nosioci izborne liste.

Mi vam poklanjamo glas na neviđeno. To je u političkoj, a i svakoj drugoj praksi, loša rabota. Blanko poverenje je intelektualno i etički isprazno, to ne postoji u svetu odraslih, međutim pošto ste vi naši kao što niko nije, niti će biti, pošto jedini možete da uradite potrebnu stvar, građani i građanke su prešli preko toga u ime višeg cilja i bitnije borbe nego što su naša emotivna nagrizanja i lična preispitivanja.

Sve i da želim, ne mogu da vam komandujem i govorim šta da činite, jer meni znanim ljudima odavno to ne dozvoljavate, a ima tamo pametnog i požrtvovanog sveta. Bilo bi to, uostalom, jako glupavo; ovo je vaša dekada i vaša budućnost, ne moja – moju su pojeli skakavci kada sam bio mlad kao i vi.

Raduje me želja da ostanete ovde i popravite društvo, ulili ste nam neverovatnu nadu pre godinu i po dana, nadu za koju smo mislili da je iščezla i bio sam ozaren kada sam vas video kako pešačite po srpskim zabitima i širite promaju slobode. To je, skromno mislim, najbolje što ste uradili za ovu zemlju i ljudi to jako cene.

Odbili ste pomoć i savete provereno časnih ljudi, koji se bore protiv istog zla još od pre nego što ste se vi rodili. To nije pametno, ali ne zbog sujete i prvoboračkih potraživanja, već zato što mladost ne može sama protiv hidre kakva je SNS. Nije mogao ni „Otpor“ sam, kada smo mi bili studenti.

Pošto se očigledno razumemo da je prva prepreka do normalne Srbije obaranje aktuelne vlasti, dužan sam vam skrenuti pažnju da je to najlakši deo posla. Taj brutalni mulj i pakao koji nas sve čeka, ako izbora uopšte bude bilo, je zapravo tričarija u poređenju sa onim što nam sleduje posle – ako organizovana kriminalna grupa uopšte izgubi i uopšte pomisli da mirno preda vlast.

Ispravite me ako grešim, ali po svemu što vidimo poslednjih godinu dana, vi ili odlično glumite da ne razumete koji je najveći problem naše zemlje, ili stvarno ne znate. Ovo što ste uradili za Vidovdan je potvrda moje bojazni i bez imalo šale priznajem da sam prvo pomislio da je u pitanju neki SNS skup podrške, ili SPS, a nije zbog guslanja.  

U redu je da se toga ne sećate, ali nije u redu da i vama godine pojedu skakavci, ili da se predomislite i pridružite grupi od 50.000 ljudi koja svake godine napusti Srbiju i predominantno ode na ekonomski zapad. Da, zapad, jer Kina i Rusija uvek postanu manje seksi kada moraš da radiš i plaćaš, ili da uopšte računaš na univerzalna ljudska prava tamo gde bi jednom vi podizali svoju decu.     

Mogu vam ispričati kako je Srbija izgledala kada smo bili sami na svome. Nezavisni, netaknuti i oslobođeni od stranog kontakta i donekle uticaja.

Bili smo stoprocentno svoji! Nije bilo stranih banaka, evropskih komesara, skupih zaduživanja i moljakanja za pažnju i novce. Ako ćemo pošteno, nije bilo ničega. Hleb se bacao penzionerima sa kamiona, cigare, gorivo i devize kupovale kod kriminalaca uortačenih sa državom, nemačka marka je ujutru vredela trilion a uveče trilion triliona dinara, dok je 40 kilometara od kuće moje maćehe jedan grad pretvaran u prah i pepeo, sa ljudima u njemu, bez previše pitanja i empatije.

Nismo uvozili ništa jer nismo smeli. Ja sam imao „Pampers“ pelene 1976, ali ne i moj brat 1993, srao je u pamučne operive pelene, kao moj otac tokom Drugog svetskog rata. Naravno, crkla nam je veš mašina. Za izvoz smo imali ubijene, osakaćene, silovane, spaljene, opljačkane, postiđene i unižene.

Vuk Drašković je tada patentirao tri poljupca i tri prsta, kao lažnu srpsku istoriju. Sećam se jasno izvesnih jedinica fašističke vojske tokom Rata, kako istovetno pozdravljaju oficire, a pamtim i fotografije zakletve Anta Pavelića kao poglavara NDH, sa svečano dignuta tri prsta – isto kao vi kada ste ponosni na svoju zemlju i njenu tradiciju.

Svaki fašista i nacionalista prinuđen je da falsifikuje istoriju pre ili kasnije, pa su tako i ta tri prsta, simbol Svetog trojstva, nastali u Švajcarskoj. Digresiram…      

Tokom divljanja klero-nacionalizma devedesetih, nastale su krvave ruke koje ste volšebno udaljili sa protesta i parola. Možda sam dosadan, ali vi morate znati da su te iste ruke krvave od 1991. i one moraju biti nulta tačka svakog zahteva ili ideje studentsko-građanskog protesta koji traje. Tada su ubijali „balije, ustaše i šiptare“, a sada nas, sopstvene građane. Njima je sasvim svejedno dok kaplje novac i nema kazne, a vi ako naterate Aleksandra Vučića da sam sebe uhapsi zbog ubistva 16 ljudi u Novom Sadu – imate čast od mene.  

Nije nama Nadstrešnica otvorila oči, mi smo to znali odavno. Otvorila je vama, dopola. Bilo je prirodno da krvave ruke eksplodiraju baš tada, zato što je isti krvav trag između ubijenih i zlotvora bio onda, kao i sada, ali vas, dragi studenti, pre Nadstrešnice nigde bilo nije da branite svoju zemlju od marodera i lažnih mesija.

Bili su oni od koji ste se ogradili.

Studenti i studentkinje, vi morate jednom za svagda prekinuti politički, kulturni, verski i svaki drugi kontinuitet iz devedesetih godina prošlog veka. Zato je bolelo što niste masovno i organizovano podržali novosadske profesore, Mariju Vasić i Dinka Gruhonjić pre svih, koji su zbog vas bili spremni da isture glavu, kičmu, novčanik i na kraju odu u zatvor kao nevini građani i građanke. Ostali ste nemi na čist fašizam i silovanje slabijeg, otud naša zabrinutost za vaše svetonazore, jednom kada pobedite.

Baš me briga što je Dinko nepopularan. Satanizovala ga je vlast. Ako vam je važnija njegova slika u očima potencijalnih glasača od njegovog života, takva se borba preskače.

Znam da je mučno ali Kosovo nije u Srbiji od 1999. Izgubili smo dvogodišnji rat, četvrti vezani, tokom kojeg je ubijeno ili proterano minimalno 800.000 kosovskih Albanaca. Ako mislite da ga vratite u Srbiju, to znači rat koji smo jednom već izgubili, i niko, bukvalno niko tim povodom nije rekao najvažnije: čak i da nam ga poklone, čak i da pobedimo NATO (?!), šta ćemo sa Albancima koji tamo žive i spremni su da pucaju na nas?

Da li bi prihvatili premijera Albanca, sa Kosova? Ako je odgovor „da“, onda ste juče morali jačati veze sa tim mladim ljudima i lečiti međusobne rane. Kosovo može ponovo biti deo Srbije isključivo ako Albanci u tome vide interes, ali ako ga iznova osvajate sa govornice, to samo najavljuje nove probleme, a ne rešenja.    

Ukratko, suočavate se sa sledećim:

Srbijom vlada organizovana kriminalna grupa, kojoj je SNS političko krilo neophodno da obezbedi neometanu i naizgled legalnu krađu. Vedete tog režima upropastile su ovu zemlju do nepopravljivosti devedesetih, a glavni zamajac vladanja bio je i ostao isti: manipulacija nacionalnim i verskim osećanjima, raspaljivanje niskih strasti, večita uloga žrtve, proizvodnja neprijatelja, kontrola medija, progon pametnih, korupcija i fizička eliminacija onih koji bi mogli nešto da im pokvare.

Srbija je danas više ruska zemlja nego evropska, za ruski interes. Rusi više vole sebe nego nas, kao i svako, a vi razmislite da li je u redu da vas rođeni patrijarh i episkop cinkare u Moskvi. Da vam „brat Rus“ kupi NIS po ceni tako bednoj. Da ima špijunski centar. Da ima svog čoveka na čelu BIA i da mi to znamo!?!?!?

Ako vam smeta mešanje Evrope u naše stvari, što je u redu, onda bi morali biti katatonično frapirani onim šta Rusi rade 36 godina: pretvaraju Srbiju u korisnog idiota, mi smo noga u vratima Evrope za najvećeg manijaka od Drugog svetskog rata do danas.     

Srbija se nikada neće izvući iz mulja nepismenosti, gluposti, kriminala, manipulacije, opranih mozgova i lažnog patriotizma, ukoliko se ne razbije nacionalistička matrica devedesetih i ne počnemo da pričamo otvoreno šta smo sve tada radili, ko je to radio, kako i zašto. Da jesmo, predsednik ne bi mogao da nam se dogodi ponovo, bio bi lustrirana senka sposobna tek da uplaši gospodu u Jajincima. Ako i sada profulamo, eto njega ponovo. Mlad je i prebogat.  

Vi možete dovlačiti još političkih konvertita na skupove, još debelo kompromitovanih ljudi, nedemokrata, vojnika koji su izgubili sve ratove, mahati „Vagnerovim“ Isusom kojim Putin melje Ukrajince, zaklinjati se u Savu, Lazara i Dušana, ne dati Kosovo do sutra – to je sve moguće.

Ono što nije moguće je da posle živite kao normalan, civilizovan svet. Ili svetosavlje, ili prosvećenost. Nema sredine, nema možda, nema cinculiranja: ili – ili. Ne mogu vam „Vagnerova“ i EU zastave biti egal, pa da se dogovorimo ko ih kada nosi. Ne može, nisu jednake po simbolici i vrednostima, jedna poništava drugu!       

Gladan sam vaših vrednosti. Da li je to etnofiletizam, svetosavlje, majka Rusija, srpski svet, klerikalnost, kosovski rat, ili pismenost, ljudska prava, evropske vrednosti, demokratija, mir, jak sistem, modernost i razvoj. Ne može i jedno, i drugo.

Molim vas, birajte mudro. Gladni skakavci vas gledaju.

ZTZ