Ima nečeg bolivudski romantičnog kada premijerka Srbije Ana Brnabić stane iza govornice na kojoj se nalazi žig Egzita. Ona i naš najveći muzički festival, koji počinje sutra, su ljubavni par iz bajke. Iskusni i mudri „roditelji“ dugo su im govorili da se svako na svoju stranu venča iz interesa, sa predbračnim ugovorom, međutim njihova međusobna privlačnost bila je jača od tradicionalnih normi, u ovom slučaju politike i biznisa.

Premijerka nije mogla poželeti bolju masovnu i profitabilnu manifestaciju od ideološki, građanski i politički uštrojenog Egzita, kao što se ni festival nije mogao nadati srećnijem ulovu od LGBT tehno-premijerke alergične na ustavna ovlašćenja i bolje narodne običaje.

Problem sa bolivudskim filmovima je što nakon srećnog kraja nedostaje montaža epiloga kakvu smo gledali u seriji Grlom u jagode. Blok „Šta je bilo posle?“ indijske filmadžije seku i bacaju na pod, baš kao što niko ne podseća javnost šta se sve dogodi nakon što premijerka i Egzit imaju zavodljivo i sve teže za gledati idealizovano druženje, dogovore i najave.

Ako slavlju prisustvuje i stari svat efendi Miloš Vučević, gradonačelnik naseobine Novi Sad, budite uvereni da će vrpca filma pući baš na slajdu „živeli su dugo i srećno do kraja“. Niko se neće moći zapitati na šta je taj brak ličio pet godina posle i u kakvom su fizičkom i mentalnom stanju deca ove ljubavi – građani i građanke aktuno sakaćene naseobine Novi Sad.

Ovu istinsku romansu smo ponovo istrpeli kada je na Petrovaradinskoj tvrđavi otkriveno umetničko delo autorke Joko Ono „One day…“, u obliku čamca na suvom. Umetnica poznata po likvidiranom suprugu iskoristila je vek od potpisivanja Versajskog mirovnog sporazuma i posvetila čamac na suvom Prvom svetskom miru, rekavši da je mir moć i sve ostalo u žanru novogovorne reciklaže filozofije dece cveća, u kojoj je i sama procvetala.

Ima tu i nešto zanimljivo. Skulptura inspirisana šajkom je možda prva prostorna intervencija u našoj naseobini kod koje je najmanji problem to što oblikom, materijalom i bojom ne odgovara onome što predstavlja. Istovetno, autorka je u celom performansu poslednja adresa za kritiku i umesto nje pitanja moraju stići do pomenutog ljubavnog dvojca i eterične magijske udruge „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“.

Slušajući govore premijerke, gradonačelnika i prvih ljudi Egzita i NS2021 Dušana Kovačevića i Nemanje Milenkovića slušalac stekne utisak kao da je na pijaci polovnih osećanja i nadanja. Svaki od četiri prodavca reklamira istu stvar, šajku na suvom koja nije šajka, mir za koji smo spremni da ratujemo u ulozi žrtve, Evropu iz cipela despotije, demokratiju kao raj za klijenteliste, slobodnu reč ako je poželjna i prodajna… ali koristi sebi svojstvenu i najvažnije – sebi profitabilnu retoriku i odrednice. Da njih četvoro semantički veslaju u šajki to bi se plovilo vrtelo oko svoje ose napred-nazad, sve dok ih Tisa i Dunav ne bi odneli u Crno more, a mi koji unutra nevoljno sedimo morali bi da im zahvalimo što nismo potonuli iako smo hteli da idemo u Titel, a ne Ukrajinu.

Što nas dovodi do urlajuće praznine događaja i događanja oko šajke.

Ova se vlast, i mentalitet po kom je oblikovana, užasava modernog, intelektualnog i kosmopolitskog. Da bi određeni projekat sa takvim predznacima prošao on mora prvo da ispuni etno-nacionalnu kvotu čulnih nadražaja koji, šokantno, obesmišljavaju samu premisu rada. Da bi nešto bilo vredno javnog prostora, novca i vremena, prvo se mora nahraniti glad za sopstvenim veličanjem, pa tek onda (eventualno) kroz tu prizmu pustiti zračak umetnosti i promišljanja koji će, još šokantnije, pre ili kasnije poništiti hubris i neznanje iz kojih je projekat nastao. U takvom apsurdu umetnosti nema mesta, preciznije, umetnost ne može biti sluga.

U slučaju spomenika Jaši Tomiću, na primer, velikosrbovanjem smo došli do ogoljavanja antisemitizma i patološke korupcije u kojoj se i ubicama nekritički podižu monumenti, kako ko zajaše. Šajka Joko Ono pre ili kasnije postaće testament navrat-nanosizma jednog režima i brojnih organizacija koje su pristale na njegova pravila. Umesto da misle o miru, pomirenju i trudu kako do njih, gledajući šajku ljudi koliko odmah uviđaju sav besmisao deklarativnih evrointegracija, regionalnih pomirenja i pratećih bolesti, a jedini koji se osećaju dobro u tom mizanscenu su nacionalno probuđeni i osvešćeni kasapini srpske perspektive koji dalje od lima “šajke” ne mogu da vide.

Šajka je na našu veliku žalost najlepše lice ovog režima i ljudi koji mu služe po cenu obraza. Ovako izgledaju srpski progres, kultura i prihvatanje sopstvene odgovornosti kada obučemo odelo za sahrane i svadbe. Ciljamo jako visoko i dobacujemo nigde i ni u šta, ali su nam puška i pogled i dalje uprti tamo daleko, gde nas još nema. Šajka na Đavi je projekcija elitizma kog vlast i vlasni mogu uspešno da prodaju neobaveštenom i ostrašćenom narodu, dok „lažni elitizam“ reklamiraju kao izdajništvo budući da on traži iskrenost, znanje, napor i žrtvu. On hoće i mora da zaboli po svim porama društva i akterima uopšte nije isplativ.

Ako želite da vidite kako izgleda stvarna, opipljiva i učinkovita priprema za novosadsko stolovanje evropskom kulturom, pogledajte kako su Limanci iz „Bronksa“ klincima namestili letnji bioskop na otvorenom. Jedna fotka sve objašnjava, bez nedoumica, razglabanja i analize troškova i benefita. Sve su istine elegantne i proste, ovde samo nema nikoga da naplati nenaplativo.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.