Pod sloganom „Mir na Zemlji, mir sa Zemljom“ juče je posle ponoći vatrometom otvoren dvadeseti Egzit, 19. na Petovaradinskoj tvrđavi. Najbolja srpska robna marka i svetski priznata i nagrađivana manifestacija ove je godine fokusirana na mir i ekologiju, a misiju je započela uoči festivala otkrivanjem eklektičke nedorečenosti umetnice Joko Ono – čamca na suvom u kom su ukiseljeni svi naši nacionalni uspesi, porazi, težnje i kočnice.

Nova-stara najbolja prijateljica festivala, premijerka Ana Brnabić, imala je razloga da trlja ruke od zadovoljstva. Egzit je saopštio da je sinoć, pre svega zbog gostovnja kultne grupe The Cure, oboren rekord u posećenosti te da je na Tvrđavi bilo 56.000 ljudi. Ko ne prati, Egzit svake godine uspe da obori ovaj rekord i kako vreme odmiče njihova saopštenja sve više liče na ona iz Nemanjine 11, zadnja pošta Beograd. Dok se u javnosti ne pojave zvanični brojevi prodatih i poklonjenih ulaznica, koliko je PDV-a plaćeno za njih i kompletan obrt roba i usluga, mi ćemo morati da im verujemo, međutim čaršija je svoj stav formirala pre nego se Robert Smit latio gitare: da, bilo je puno sveta ali Egzit beskonačnim probijanjem rekorda i kapaciteta kao da želi da uveri sebe u svoj kvalitet, a ne nas koji ga preko institucija i komunalaca indirektno finansiramo. Liči na Vladu RS, ne?

Na samom ulazu gužva je zbilja bila retko viđena. Po starosti gostiju jasno je bilo da su stanovite ocvale zvezde konačo došle u našu naseobinu. Ne sporeći pravo Egzitu da program koncipira tako da bude usmeren na milenijalce i generaciju Z, jučerašnji red ispred kapija nedvosmislen je dokaz da su i stare, nekada zaboravljene zvezde i te kako profitabilne u srpskoj biocenozi, kao i to da biseri iz naftalina mogu otprašiti mnogo bolje od aktuelnih, mladih zvezda i zvezdica. Tačno, Siget i Glastonberi jesu osetno skuplji od Egzita, avaj, ne mali broj ljudi smatra da su im bendovi i solisti daleko, daleko jači, kako u domenu potencijalne zarade tako i umetničkog legata i pruženog zadovoljstva.

Neka se domaćini ne naljute, u par navrata sam se zaista osećao kao na žurci kod premijerke, u maniru u kom fantaziram da se odigravaju. Sve oko nas je svetsko, šljašteće, novo, aktuelno, haštagoidno, pet-gej-eko-šer friendly, a od pogleda toliko podignutog visoko nismo u stanju da zapazimo elementarne probleme koji nam zagorčavaju život. Sendviči izgledaju super, ali dobri koštaju 500 dinara cirka. Konačno pravo pivo, za 330. Puno je lepog mladog sveta, samo su prečesto neotesani i uočljivo plitki. OPENS štandovi nude sjajan i važan mentalni sadržaj u štucavoj Evropi i ćopavoj Srbiji, ali svako stariji od 25 oseća da Egzit kao institucija bunta i kritičke misli, kakav je bio od starta, nije sasvim predan toj priči i da je to zavodljiva predigra za zgrtanje para.

Posmatran kao sociološki fenomen, tekući Egzit je najmanje neprihvatljivo lice sistema kog je okotio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a ta se paranormalnost inače zove Ana, zbog čega je kao javna figura i činovnica, uostalom, veštački stvorena. Kapitalizam bez gledanja ispred i iza sebe.

Možda su zato do sada providne, binske ograde od žice prelepljene belim prekrivačem sa ilustracijama. Ne znam da li je u pitanju bezbednost i namera da se ljudi odviknu od običaja da stoje na zakrčenom drumu i gledaju nastupe ne ulazeći u masu, no ovakva izolacija ne čini se da pripada duhu festivala kakav je naš, višestuko nagrađivani Egzit. Getoizacija od samog sebe deluje otuđujuće i ljudi bespotrebno vire kroz iznikle pukotine kao siromašna deca ispred poslastičarnice.

U ionako podeljenoj javnosti, dve su stvari na dvadesetom Egzitu dodatno ustalasale čakre za gnev i podsmeh. Prva je svakako kampanja za prevenciju narkomanije „Da li znaš odakle dolazi tvoja roba“, koja je namah postala internet mim, predmet sprdnje i društvena poštapalica koja više otkriva slabosti nakaradnog društva i korumpiranog sistema, negoli štiti ljude od kancera droge. Benigno tumačna, kampanja možda može uticati na decu koja još ništa nisu probala i jedno je sigurno – o njoj bruji cela Srbija i tu je marketinčki efekat pogođen u centar. A zavisnicima? Njima je apsolutno svejedno. Nota bene, taj isti slogan na festivalu je spontano počeo da se koristi u situacijama koje uopšte nisu u vezi s narkoticima, a tiču se sitnosopstveničkih intervencija i sukoba na relaciji Egzit – svi ostali, o čemu čak nije umesno i dobronamerno javno pisati.

Druga se fertutma podigla oko fan-pita Glavne bine. Prostor neposredno ispred sada se dodatno naplaćuje (1.500 RSD skuplji od partera, za jedan dan) što se teško može okarakterisati kao potez prikladan za mlađu, nesolventnu publiku i okorele obožavaoce koji bi to mesto negde drugde dobili upornim čekanjem, ranim dolaskom ili kupovinom daleko unapred po redovnoj ceni.

Tragovi originalnog Egzitovog pelcera mogu se ipak videti. Na OPENS Future Shock bini nastupaju učesnice rok kampa za devojčice, dok se na velikoj parceli za prodaju hrane nalazi šator centra „Srce“. Tamo posetioci mogu dobiti besplatnu psihološku pomoć, često je dovoljan uljudan razgovor sa profesionalcima da se izbegnu ishitrene odluke sa teškim posledicama. Osoblje kaže da ljudi prilaze, reakcije su pozitivne, ali u tome i dalje prednjače Englezi i drugi stranci svesni činjenice da i duši treba hrana i da nije sramota posavetovati se u trenucima krize, osim ako si neuništivi Srbin/kinja koji uvek zna najbolje. Bravo za ideje.

Ah, da, koncerti. Uz dužno poštovanje Javnim Ustanovama poput Peter And The Test Tube Babies, dobrim i sasvim festivalskim The Selecter, Das Ich (kažu ljudi Kraftwerk – prop’o), sinoć je realno postajo samo jedan bend. Sa skromnim zakašnjenjem od 30 godina u Srbiju su konačno stigli The Cure i, bez odugovlačenja, bio je to odličan nastup.

Šta nije valjalo? Osim surovog čekića starosti i tona koji je na momente varirao u kvalitetu, malo šta zapravo. Jeste, gde smo mi stojali gitare, klavijatura i ostatak „visokotonaca“ bio je slabiji od željenog, verovatno je ceo bend mogao biti glasniji, međutim ono što je najvažnije isporučili su nam bez ijedne zadrške.

Koncert nabijen emocijama i nedoživljenim radostima na momente je imao šarm mirovnog hadžiluka. Ostaće upamćeno da smo slušali The Cure po kiši, ispod nebeskog pritiskajućeg crnila, pa smo oterali oblake i prepustili se onome zbog čega je vredlo se roditi.

Bas i bubanj za medalju, zlatnu. To i zvoni, i bruji, i čuka. Nevernim Tomama uprkos, Robert Smit i dalje ume da peva kao dečak koji (ne) plače, jasno se predao publici i poklonio im, oh užasa opšteg li mesta, koncert za prepričavanje. Odabir pesama odlično je rezonovao između obaveza da se proguraju numere neophodne za promociju i skladnu koncertnu celinu te onih koje ama cela Planeta zna i voli. Duže od dva časa bend je vozio publiku gore-dole, malo za plač, malo za ples, uvek za najež. Nastup dostojan solističke, a ne festivalske izvedbe imao je verovatno najduži bis u hronologiji instrumentalaca na Đavi i ne bi smeli biti previše oštri prema gostima ophrvanim emocijama. Ko želi novog „Punta“ neka mu ga, tržište je otvoreno i za raubovane, izvožene, mestimično pocepane i ogrebane „Rols-Rojseve“.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.