Puna Sinagoga i isto toliko osmeha! Juče održani humanitarni koncert „ŽIVETI USPRAVNO 0,1%“, na kom su nastupili Pop Hor Radio, klapa Suton scene, hor Gimnazije „Svetozar Marković“, dečiji hor Čarobna frula, Nađa Vračarić i Marko Čurčić sakupio je 166.000 dinara za novosadske personalne asistente, bez kojih je iole normalan život nemoguć za 40 Novosađana/ki sa stopostotnim invaliditetom. “Bilo je fantastično! Zašto je koncert bio važan? Zato što je važno pomoći ljudima koji pomažu. Organizatori koncerta Centar Živeti Uspravno i Inicijativa Cracker omogućili su da prikupimo pomoć za personalne asistente. U Novom Sadu ima 40 osoba kojima su neophodni, a ponekad nema nijednog asistenta. Svim silama se trudimo da ih lakše nađemo, a lakše ćemo ih naći ako im se ponudi novac”, kaže horovođa “Radija” i “Čarobne frule”, muzičarka, di-džej i uopšte – gradska faca Dušica Stojković alijas Ši Cu. Prvo je pitam kako smo došli u situaciju da u Opštini od skoro pola miliona ljudi niko ne želi da se bavi poslom ličnog asistenta?

“To je vrlo težak posao. I fizički i mentalno. Traži puno od čoveka. Skupljali smo mi i za prijateljicu iz hora, za devojku koja se leči od kancera, pa drugu, pa treću, stalno nedostaje novčana pomoć onima kojima je najpotrebnija. Naziv događaja je bio „0,1 posto“ zato što je toliko potrebno iz gradskog budžeta da bi se ti troškovi pokrili.

I toga, bez blama, nema.

Nema. I eto, inicijativa Kreker art roots krenula je u te vode. Prvo sa prodajom knjiga, pravili su se mali događaji poslednje dve godine, prodaju se knjige za sitne pare i uplaćuju se na račun Centra Živeti Uspravno. Ovo je bio najveći događaj do sada, jako sam srećna što sam učestvovala u tome, što smo pomogli, i što je hor imao priliku da peva u tako lepom prostoru kao što je Sinagoga.

foto: Ivana Korać

Prilaze ti dve zamišljene osobe: jedna kaže da je strašno što je država digla ruke od nas i moramo sami da se staramo o ugroženima, a druga da je to dobro jer kristališe karakter, jača veze i pokazuje tim ljudima da nisu sami. Ko je u pravu?

Ne znam, i jedna i druga osoba. Moramo kao ljudi da odreagujemo odmah, ali da su ljudi iznad nas isto takvi oni to ne bi dozvolili, zar ne? Svi moramo osetiti potrebu da nešto uradimo, da prenosimo to.

Ima li vas premalo, ili je to baš realna, zaslužena mera?

Mislim da nas uvek može biti više. Bilo je slučajeva da su nas zvali da pomognemo, i sa decom i lično, uvek se odazovemo.

Kako se osećaš, kao osoba delikatnog muzičkog senzibiliteta, u Srbiji, sada?

Meni je super (smeh)! Možda je ovo odgovor koji nisi očekivao.

Kako uspevaš da ti bude super?

Valjda imam sreće. Nameću mi se dobre stvari, kao što je ovo sa Sinagogom, Centrom, i kao što je hor, koji nisam smislila ja. Radila sam u Karlovačkoj gimnaziji, vodila hor, i ovde sa decom, a hor Radio je došao sam kod mene. Postojao je hor Alegria kog je vodila Una Gašparić, bila je osnivač i kada je otišla, Bilja, Bojana i Morana su mi rekle “hej, hajde da probaš ti”. Čula sam šta su pevali, rekla “hajde da probamo”, ali pod uslovom da ne bude jednoglas. Bilo ih je sedam, pa deset, pa petnaest, sami su dolazili. Srećna sam.

Zašto hor?

Ceo život pevam u horu. Ne znam da li to može da razume neko ko nikada nije pevao u horu. Najviše volim da pevam, manje volim da slušam hor, to se skoro nikada ne dešava. Ne može da se poredi slušanje i pevanje. Ta ljubav mi je od osnovne škole, preko srednje, akademije i horova sa strane.

Osobe koje nisu pevale u horu ne znaju da slušanje drugih jača sluh i važno je koliko i samo pevanje?

Tako je. Ne može neko da štrči. Zato se u horu ego dobro trenira.

Kako privući decu u hor, šta bi rekla roditeljima?

Zato što je dobro za zdravo telo i duh (smeh). To je odlično sredstvo za vaspitanje, disciplinu, razvijanje poštovanja prema drugim ljudima, za obuzdavanje. Kada pevam i čujem druge glasove, ta harmonija i sklop zvuka fantastično deluju na telo, svako se oseća bolje kada odlazi sa probe, nego kada je došao.

U koliko glasova pevate?

Četiri, ali sada u tri. Nemamo dovoljno muških glasova. Imamo ženski hor sa tri muška pomoćnika, ali ja kažem da je mešoviti.

Zašto muškarci neće da pevaju u horu?

Tako je uvek bilo. Od dečijih horova. Ne znam da li je to ovdašnji stil društvenih okolnosti, ali vidiš da ih recimo na folkloru ima kao i žena?

Da. Ali u našem gimnazijskom horu nije bilo takvih problema, bilo nas je pola-pola.

U školi imaju stimulans. Imaju probe umesto nekih časova, dobiju pet iz muzičkog, a kada je hobi u pitanju ljudi se odlučuju za fudbal i tako nešto (smeh).

Opšte mesto ali moram da pitam: to je maslo balkanskog patrijarhata?

Da, sto posto, ubeđena sam da jeste. Imala sam jednog člana hora koji jako voli da peva i više ne peva, a on je prestao zato što mislim da su ga zezali drugari. Srednjih je godina. Njegova ekipa se skuplja negde, piju pivo, igraju fudbal, a on… u horu.

Pa šta. Muzika je rodno neodređena ljudska potreba. Kako se uči da muškarac nije slabić ili gej ako peva u horu?

To se uči od malena, u porodici. Meni su uvek bili najkul momci koji pevaju u horu. Znaš da imam grupicu sa malom decom, tu dođu sa jednim roditeljom, sede im u krilu i uglavnom su to mame. Ali kada dođe tata, pa krene da peva, e, to je sjajno, svaka im čast!

Utiče li na to manjak kvalitetnog školskog programa na televizoru?

Kako da ne. Ali ima na Jutjubu, može im se pokazivati (smeh). Naša deca uopšte ne gledaju TV, nego šta im mi serviramo. I onda im ja tu nešto proturim i znaš šta najviše voli mlađa? „Laku noć deco“. Lav ti reče…dobro veče. Vole i brze crtaće ali može im se i ovo plasirati, ubeđena sam.

Odgajaš dvoje dece. Da li te je strah?

(uzdah)

Hajde ovako. Starlete pišu knjige i to deca gutaju, nije problem, ali na štandu pored pevaju četničke pesme sa ratnim zločincem.

Toga me je najviše strah. Od starlete nije, ona neće nikoga povrediti svojim telom i kosom (smeh). Ovi hoće. Hoće da se odvajaju, srbuju, kolju…

Kako se boriš s tim?

Deca u grupi svašta mogu da naprave, čak i ako nisu zloće mogu da se priključe. Neću da kažem da ih treba kažnjavati, već samo primeniti nultu toleranciju za tako nešto.

Kako birate repertoar u horu? 

Ja sam glavna, ja namećem (smeh). Horisti imaju od 30 do 60 godina, prosek oko 40. Krenuli smo sa starim iz Alegrie, Buena Vista Social Club, pa sigurica kao Bitlsi, pa sam ispipavala, tražila da mi šalju pesme po izboru i provalila da je to manje više ono što slušamo na radiju, ali dobrom. Pop hitovi, Majkl Džekson, Sindi Loper, Blondi, Lolipop, radimo Cvet na vodi grupe Ksanaks… A klapa „Suton scene“ je skupina novosadskih faca. Raša, Bumbić, Zoki Tegeltija, Feki, Ćamil, Laza, Duka, Mirko… skupljaju se kod Mirka u podrumu i pevaju, zovu se klapa iako nisu, imaju gitaru, Velja svira, a Voja Malešev je tu da peva i drži im stubove.

Sjajna banda, što ti se ne pridruže?

Neće u hor! Nemaj vremena, svi sviruja negde, rade. Kaže mi Mirko „vi ste nama ovo (koncert, prim.aut) namerno uradili da nam rasturite klapu“ (smeh).

Kakva ti je gradska scena?

Meni to liči na prizivanje sećanja. Kako je nekada bilo, nešto mi novih nema. Ali eto, na koncertu je bila Nađa Vračarić, baš mi je drago, nije mogla da me odbije (smeh). Neću da vređam muzičare, znam za bend mog učenika iz Karlovačke, sviraju hardkor. Nije to bezveze, možda mi robujemo godinama, kao, ranije je bilo bolje. Znaš šta mi je potvrdilo taj osećaj? Kada smo radili omaž preminulim novosadskim muzičarima u Radio kafeu, pa je bilo jedne godine, pa druge… šta će biti treće? Opet isti?

Da li ti nedostaje sviranje sa Generacijom bez budućnosti?

Daaa… Jako. Zbog druženja, putovanja. Ali jasno mi je da je to zaista gotovo. Svi imamo porodice, poslove, nemamo vremena da se posvetimo, a da bi bend bio dobar moraju da se prave nove stvari, organizuju svirke. Ja sam u još dva benda, Drum’n’Zez i ulećem u Killo Killo Bandu kada Laza nije tu. Pa hor… A Robert je prvi odustao jer ne može da stigne, ne oseća se dobro, čovek je rekao kraj, jedna epoha je završena, pomirimo se s tim. I bilo mi je okej, ali tvoj kolega Relja ne može da preboli (smeh), on bi i sada svirao.

foto: Ivana Korać

Kakva je publika tvoja dva benda, daj mi jedan pridev?

Vesela! (smeh) Udri brigu na veselje. Išli smo u Tivat sa Drum’n’Zezom, preterano je bilo. Masa je bila na ogradi, pri tom nije bila sezona, pa da kažeš da su turisti došli.

Da li Egzit više nije festival nas sredovečnih?

Nije. Sve manje idem, ranije svaki dan, sada sam bila dva. Ne znam, nisam u tim vodama, deca znaju sve pesme, pa me je malo i sramota. Trčala sam na Iana Brauna, pa Lorin Hil, ove godine htela sam da idem na Dens arenu, na Ninu Kravic, dočekala sam je u šest ujutru i dva dana sam bia bolesna (smeh).

Slažem se, ali mogli bi na Đavu da pozovu i neke kvalitetne bendove koji nisu obavezno zanimljivi samo klincima, a nisu skupi, ne mora sve da bude teška komercijala?

Naravno. Truck fest u Engleskoj je na otvaranju imao Oksfordsku filharmoju i klinci su zakuvali šutku na Bramsa (smeh). Pa zašto na Egzitu ne svira filharmonija sa akademije?

Dobro pitanje.

Hajde Egzit, zovite naš hor!

Osećaš li se kao da se boriš protiv rijalitija?

Da. Kada dečica dođu na audiciju, desi se da hoće da idu na Pinkove zvezdice. Da vam ja decu šaljem tamo, to neću raditi. Ni sama ne pratim taj šou i mislim da je grozno da se tamo takmiče i ocenjuju ih možda nekompetentni ljudi. Da im prave komplekse i traumiraju za ceo život, iako će neko sigurno pobediti. A to im roditelji serviraju, pa i oni hoće da idu tamo. Jedan mali mi je neku kosovsku pesmu pevao… mislim, okej.

To je kod kuće pokupio?

Naravno. A znaš čiji je? (govori ime)

Očekivano.

E, baš njihov, ali nemoj to objaviti.

Savet roditeljima?

Nemojte razmazivati decu. Muzički ih razmazujte.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.