Dok se mi  zanimamo bulažnjenjem gradonačelnika Novog Sada Miloša efendi Vučevića u vezi sa potencijalnim rušenjem Sportskog i poslovnog centra Vojvodina, Skupština grada tesno je izglasala podizanje spomenika „nevinim žrtvama 1944/45“™. Vlast je dobro procenila da ćemo se baviti više time, a manje porodicama koje su bezakonje i kriminalni podizači zgrada ostavili bez krova nad glavom i zbog čega je, sumnjam, „idejom“ o rušenju SPENS-a na frku bačena prašina u oči biračkom telu.

Odluka da još jednom podsetimo javnost kakve su grozne ubice i štetočine komunisti bili poklopila se međutim sa novim fenomenom – vladajuća koalicija prvi put je glasala podeljeno. Uz predlagače četničko-hortijevskog sentimenta (Pokret obnove kraljevine Srbije i Savez vojvođanskih mađara) SNS je botovski legao na rudu bez sekunde mozganja i niti jednog komentara, dok su se socijalisti i ligaši oštro usprotivili novom u nizu zastrašujućih izjednačavanja komunista i fašista. Iz opozicije protiv su bili DS, DJB i pravi, neslobodni radikali, a vi pogledajte dokle smo stigli kada nam je SRS incidentno simpatična.

Internet je burno reagovao na fotografiju predlagača-odbornika, odevenog kao SA aparatčik sa šajkačom i kokardom, iako je to sasvim očekivana pojava nedostojna pažnje javnosti. Ono o čemu se ne govori je nepostojanje javnog dijaloga u Novom Sadu, čiji bi cilj bio uspostavljanje prioriteta građana/ki i da, između ostalog, postavi na noge društveni dogovor oko toga kakve ćemo ličnosti, ideje i svetonazore pretvarati u spomenike.

Ilustracija: Jim Cooke/gawker.com

Spomenik nije masturbacija na prošlost već ulaganje u buduću večnost. Kada je spomenik dobar, on političare može koštati biračkih poena, ali i ne mora, kada je loš, po pravilu im kratkoročno donosi poene.

U srbijanizovanom Novom Sadu, gde su čak i barokne pravoslavne crkve evoluirale u vizantijske, prevladava političko mišljenje da se spomenici podižu nesumnjivim autoritetima iz različitih oblasti. Autoritetima ili patnji nad porazom od NATO-a. Njihova uloga u javnom prostoru je osvežavanje vazduha svesrpskim osećanjem realne, ili zamišljene nadmoći. Da se neprosvećena osoba oseti posebnom zato što može da se hvali tuđim dostignućima. Da kaže „mi imamo Pupina“, dok koristi digitron sabirajući dvocifrene brojeve.

Bez društvenog dogovora, Jaši Tomiću smo javno oprostili ubistvo i antisemitizam. Novi Sad je jedini grad na Planeti gde ulice nose imena i ubice, i žrtve. U tom kontekstu spomenik azerbejdžanskom kompozitoru Hadžibejliju izgleda gotovo vizionarski. Hadžibejli jeste pao s Marsa i nebitan je za grad koga krasi ali plaćen je azerskim novcem i koliko nam je poznato umetnik se za života nije ogrešio o nedužna bića, naprotiv. U najgorem scenariju po njega i nas, on prikazuje Novi Sad kao siromašan grad otvoren za sve i mesto gde se cene muzika i strane pare.

Da kojim slučajem Vojvođani/ke ne zaborave da su u Srbiji (jer postoji opasnost da će jedna četvrtina pokrajinskih ne-Srba otcepiti tri četvrtine vojvođanskih Srba od matice) na Trgu Republike dobićemo spomenik kralju Petru I Karađorđeviću. Lucidniji će primetiti da kralju nije mesto na republičkom trgu, da su mu svetonazorni dometi kratki, ali nas to dovodi do nacionalne zastave koja ima krunu i dodatno zamagljuje naše državne interese, uređenje i ciljeve. Što je mutnije, ološ bolje lovi nekažnjeno.

Posle čuješ da će poginuli muzičar Mitar Subotić Suba dobiti plato u Limanskom parku, oduševiš se, pa umreš od stida pred Subinim duhom  kada vidiš na šta spomen-ploča liči.

Zašto onda ne podignemo spomenik dezerteru ratova devedesetih? Ideja niti je nova, niti je moja, ali jasno je zašto je opasna po režime upletene u šovinizam i kriminal. Ako se dobro sećam, grb Novog Sada je beli golub sa maslinovom granom, iznad vojne uvtrde. Ako se dobro sećam, vojvođanski grb ima evropske zvezde, koji bi imale predstaviti nešto više od pukog članstva u EU.

Postoji li novosadskiji i vojvođanskiji spomenik, od onog dezerterima ratova devedesetih?

Ispred takvog spomenika i Hrvat, i Srbin, i Bošnjak… mogu jednako da se zapitaju gde su bili i šta su radili kada je Jugoslavija klana. Ratni veterani mogu sagledati svoj život, materijalni i društveni položaj i makar sebi priznati šta im je njihova borba dala. Ispred takvog spomenika ratni huškači, šoveni, klerofašisti i ini mogu da se osećaju kao prezrene budale zbog čijih su maloumnih kaprica ljudi ginuli ili bežali. Mesto gde ratni emigranti mogu da se isplaču kao ljudi, a da im niko voljen stradao nije.

I da ne osećaju krivicu zato što se nisu osramotili.

Spomenik dezerteru bio bi uvek aktuelan. Plato gde eks-YU narodi mogu da kukaju nad post-tranzicionom sudbinom i činjenicom da su kao izrabljeni radnici veća braća i sestre nego što su bili pod socijalizmom. Možda se zapitaju čije su, i na kakav su način to postale, fabrike koje su gradili i u njima radili. Monument takve ideje i pretpostavke po definiciji zbližava i nagoni miroljubive na saradnju, bez obzira na epohu u kojoj je otkriven.

Slavlje miru.

Spomenik dezerteru ratova devedesetih ne diskriminiše glupost i čast. On ne poznaje i ne priznaje etnos, veru i poreklo. Ispred njega postoje samo savest i svest da je u takvom ratu poštenije i časnije pobeći nego boriti se. Podseća nas da to verovatno nije poslednji kompletno idiotski oružani sukob na Balkanu. Takav spomenik tera na preispitivanje prošlosti, predviđanje budućnosti i doživljaj ličnog identiteta daleko iznad zastava i krvi. Deca će nas pitati kako je moguće da dižemo spomenik de jure izdajnicima, nakon čega im moramo objasniti zašto su oni de fakto heroji. Sve one reči koje sada ne izgovaramo, a znamo koje su.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.