Tekst je nastao sugestijom moje doktorke Tatjane Roš, koja smatra da bi bilo dobro da iskoristim novinarski poziv i približim ovu temu što brojnijoj publici. Molim vas da ga tumačite kao lično iskustvo totalnog laika, te da eventualne savete i pomoć potražite od vašeg izabranog lekara opšte prakse i/li dermatologa.

Prvi ponedeljak u maju je Svetski dan melanoma. Kao i druge, potencijalno fatalne bolesti, i on se na reveru obeležava trakom određene boje, u ovom slučaju crne. To sam saznao tek nakon što sam ga preživeo i ni tada mi nije bilo prijatno. Crna boja trake snažno asocira na česte uzročnike melanoma, takozvane „crna lamela“ mladeže, ali i samu smrt, što u pacijentu izaziva nelagodu čak i kada se oporavi od operacije. Bez imalo šale, melanom je strahovito opasna bolest i smrtnost je izuzetno visoka ukoliko se ne reaguje na vreme. Liči na Vučića, ako se napregneš.

Ujedno, to je vrlo bizaran malignitet, barem meni jeste. U trenutku kada mi je rečeno da sam teško bolestan, pre ravno deset godina, fizički sam se osećao fantastično. Sve na meni je funkcionisalo savršeno, krvni pritisak, disanje, pluća, srce, bubrezi, jetra, krvna slika, stolica, urin… Sve je bilo u najboljem redu, a lagano umirem. Ovde su sličnosti sa televizijom „Pink“ doslovne.

Mladež koji je u sebi nosio smrtonosni tumor nije me boleo, svrbeo, peckao ili na bilo koji drugi način javljao da nešto s njim nije u redu. Tu bizarnu i podlu bolest sam pobedio isključivo iz dva razloga: prevencije i kontrole. Ne mogu dovoljno da istaknem koliko je ovo bukvalno presudilo da li ću danas biti živ ili ne.

To je bio osmi mladež po redu koji sam operativno preventivno izvadio, a pošto se sakrio iza uha i nisam mogao da ga vidim, zapravo niko nije, život mi je doslovce spasila – žena. Da nije znala svaki centimetar mog tela, nikada ga ne bih otkrio na vreme i sada bih sasvim izvesno bio mrtav. To ne mogu da urade mama, tata, drugari, kolege, već isključivo neko ko vas gleda kompletno golog, kako godine prolaze. Eto još jednog blagotvornog dejstva seksa po čovekov organizam.

Rekla mi je te 2010, ne jednom prilikom, odlično se sećam, „Hej, hajde sledeći put kada budeš skidao mladeže, skini obavezno ovaj iza uha. Jako mi se ne dopada kako izgleda i mislim da je veći nego što je bio. Ne tripujem.“

Jedno od poređenja koje sam čuo je da se melanom širi kao kap mastila na medicinskoj gazi. Tiho, neosetno, podmuklo i relativno brzo. Koža je najveći ljudski organ i preko nje se melanom munjevito kreće po telu, dolazi do organa i limfnih čvorova, kada ume da bude prekasno da se čoveku spasi život. Poznavao sam ljude različitih dobi koji su umrli od melanoma i u toj patnji nema ničeg dostojanstvenog. Svaki je rak užasan na svoj način, pa tako i melanom, pretpostavljam zato što je izrazito agresivan i u kasnim fazama šansa za preživljavanje je minimalna, a vreme pacijentu curi prilično brzo.

Čuo sam podatak da je u slučaju raka dojke šansa da pacijent preživi prilično velika ukoliko je maligni tumor manji od jednog centimetra. U slučaju melanoma, ta morbidna mera iznosi svega jedan milimetar, možda je to dovoljan opis koliko je opasan i smrtonosan.

Moj tumor, ljubi ga majka, bio je debeo 0,6 milimetara i nalazio se iza levog uha. Nezgodno mesto za nezgodno oboljenje. Ceo život ću imati veliki ožiljak na vratu, i nema jeda, zato što je načelnica plastične hirurgije Kliničkog centra Vojvodine doktorka Zlata Janjić, kako kažu auto-limari, „sekla u zdravo“. Melanom, kao i korozija na limu automobila, ima gadnu tendenciju da se ludački širi i zato skalpel ide duboko i široko u zdravo tkivo, odnosno testera u limariju. Da je kojim slučajem tumor bio za nijansu veći nego što jeste, a pričamo o delovima milimetra, skidali bi mi debelo meso sa guzice da pokrpe novonastalu rupu na vratu i glavi. Kažu da imam dobro dupe, bila bi grehota nešto menjati.

Posle operacije sam bio do te mere obmotan zavojima da sam izgledao kao drogirani snorkijevac, sa sve ćubom od kose umesto disaljke. Oporavak je trajao dan, dva, i pušten sam da ležim kod kuće. Opet ta bizarnost melanoma – uspavali su me, isekli, pokrpili i tutanj kući. Dan i po posla. Da nije smrtonosan, čovek bi pomislio da je malo jača prehlada.

U mom slučaju, postoje barem tri razloga zašto sam se razboleo. Prvi je nasledni, genetski faktor. U tomboli života izvukao sam loše brojeve. Umesto imanja od 100 hektara i kombajna, od pradede sam nasledio brojne mladeže, a majka je mlada umrla od raka dojke. Drugi faktor je stresan novinarski posao i nezdrav život, pušenje, kasno leganje, iscrpljivanje… koji su u sadejstvu sa Repubikom Srbijom umanjili moj imunitet. Na posletku, taj nesrećni mladež sam nesvesno izlagao Suncu godinama. Kad god mi je Sunce tuklo u oči, okretao sam glavu i polivao nepokriven mladež Sunčevim i UV zracima.

Za bolest sam saznao tako što su me u čekaonici plastične hirurgije KCV-a prozvali preko reda i pokazali mi da prođem kroz „bekstejdž“. Tada i te sekunde sam znao! Ko još proziva preko reda mladu konjinu od skoro dva metra, pored tolikih povređenih, starih ljudi unaokolo. Inače, odeljenje plastične hirurgije kao da su osmislili Radulović i „Dosta je bilo“ – misliš dupeta i sise, a ono urasli nokti, opekotine i cela paleta neprijatnosti po oko i dušu.

Lekar je bio pribran i mirno mi je saopštio istinu. Vadio sam tri mladeža i odmah sam znao koji od njih hoće da me ubije. Praktično smo zajedno rekli „onaj iza uha“. Teško je opisati osećanje koje tada obuzme osobu, u stanju šoka čovek nije sasvim svoj, ali to je najbolje prikazano u seriji „Breaking bad“, kada je nešto slično saopšteno anti/heroju Volteru Vajtu. Pvo što je izustio bilo je: „Doktore, imate fleku od senfa na mantilu.“

Početnu, neprirodnu smirenost brzo nadomesti gnev. Seo sam u pokojnu „bubu“, pizdeo i lupao rukama volan, režao kao besan ker, proklinjao sebe, druge, narod, boga i državu, tim redom. Smirila me je misao pokojnog novinara Kristofera Hičensa: „Na glupo pitanje zašto baš ja, kosmos me neće udostojiti odgovora – a zašto da ne?“ Operisan sam odmah sutra i pohvalno je po srpsko zdravstvo da za melanomce nema liste čekanja, svaki dan je dragocen.

Koliko god ovo sumorno izgledalo, a na momente zbilja jeste, sa melanomon se i te kako može živeti sasvim pristojno, za razliku od Srbije. Jeste, imam napismeno da sam vampir, u realnom vremenu pratim merenje UV zraka u Novom Sadu ili gde već jesam, bivam depresivan u junu zbog početka sezone neizlaženja preko dana, kragne i košulje su postale obavezne leti i posedujem komplet krema za sunčanje da mi pozavide manekenke, ali mimo toga, ovaj bizarni rak je u poređenju s drugim karcinomima med i mleko – ako se uoči i reaguje odmah.

Kako vreme odmiče, tako se i kontrole proređuju, mada i dalje pratim mladeže i skidam one sumnjive, doduše jako retko. Najopasniji su pomenute crne lamele, i uopšte oni razlivene, nejasne forme, promenljive boje i oblika, ili mladeži koji se menjaju vremenom, iritiraju se ili se koža oko njih crveni. Oni najružniji, veštičije mesnati, su paradoksalno bolniji po oko nego telo i manja su pretnja, no to je na dermatologu da utvrdi i njih sam skinuo više iz straha od fizičkog oštećenja, negoli melanoma.

Prošlo je deset godina, i dalje idem jednom godišnje na pregled, kada se skinem izgledam kao da sam pun gelera od bombe, i uz sve manjkavosti i smaranja, ne mislim da su mi podeljene najgore kosmičke karte. Štaviše. Sada imam dva rođendana, a Vudi Alen lepo reče da dve najlepše reči na svetu više nisu „volim te“, nego „benigno je“.

Sasvim izvesno, melanom otkriven u ranoj fazi čoveku pruža manevar da živi ispunjeno i srećno. Kao i kod svake teške bolesti, sve počinje i završava se u glavi, a imao sam sreću da sve vreme budem pozitivno raspoložen, šalim se na svoj račun i najvažnije – budem okružen porodicom i prijateljima koji me neverovatno mnogo vole, iz meni neobjašnjivih razloga. Otud i ovakav ton u jednom sasvim ozbiljnom tekstu.

Kontrolišite svoje telo i pazite se kada Zvezda uprži.

Igor

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.