Danas je Svetski dan slobode medija. Po zakonima Republike proslavlja se radno i simbolično. To konkretno znači da lažni novinari i novinarke nekažnjeno ljube skute kome već treba iz ličnog, materijalnog interesa, dok se oni pravi i prave, radeći svoj posao, u očima vlasti i finansijske elite približavaju smrti i ništa više od toga. Smrt je izgleda jedini čin koji nas u očima vladajuće kaste, ali i svake žrtve podaničkog mentaliteta u Republici, čini dostojanstvenim i vrednim ljudskim bićima.

Poslednji, najočitiji primer je pokojni urednik “Vremena” Dragoljub Žarković. Dok je bio živ, prikazivan je kao oličenje ljudskog taloga, lažov, lopov, saradnik tajkuna i profiter na tuđim nesrećama. Kada je umro, namah se pretvorio u simbol profesionalizma, talenta, predanosti i poštenja.

Kako se to zove?

Svetski dan slobode medija obeležavamo u Republici u kojoj je sasvim prihvatljivo da njen predsednik pred kamerama uradi ili kaže jedno, da bi sutra izjavio kako to nikada nije uradio ili rekao. I nama je to u redu, da crno bude belo i nikome ništa.

Situacija nije mnogo bolja u svetu, međutim, mi polako gubimo lične sposobnosti i društvene mehanizme da se tome makar odupremo kao ljudi. U potpunosti se slažem da su mediji ogledalo društva u kom živimo i s tim u vezi nemamo nijedan objektivan razlog da budemo zadovoljni, bili mi novinari, ili građani i građanke.

Daljinski upravljač i miš nisu simboli slobode. Ljudi će čitati, gledati i slušati ono što im se ponudi.

Odgovornost za narečeno snosimo pre svega mi, novinari i novinarke, jer nismo uspeli da u sopstvenim redovima odvojimo žito od kukolja i nametnemo publici medijske autoritete koji će građanima i građankama pružati moralni kompas u situacijama kada su kanali komunikacije na relaciji Republika –građani/ke puni interesnih šumova i plaćenih smetnji. Medijsko opismenjavanje počinje onog trenutka kada čitalac, slušala ili gledalac prvo obrati pažnju na to koji medij pokušava da mu se obrati, zatim koji novinar ili novinarka to čini u ime medija i tek na kraju – kako glasi konkretna vest.

Da bi u tome uspeli neophodan je napor svih delova društva, a meni će kao poslovičnom čekiću ovaj problem izgledati kao ekser i to je zadatak pre svih medija, političara i javnih ličnosti uopšte. Nas i naših najbližih saradnika.

Lavovski deo odgovornosti za nehumanu medijsku scenu snose nosioci vlasti od početka republičkog višestranačja do danas, budući da su svi od reda, i u toj oblasti se slažem da jesu isti, gledali kako da se beskrupulozno igraju urednika i medijski se okoriste, bez imalo obzira na dalekosežnu društvenu štetu koju će takvo ponašanje proizvesti. Neki su to radili pristojnije i umiveno, neki brutalno i otvoreno nasilno, međutim princip je isti. U tom kontekstu pomak ne postoji, niti ga vidimo u najavi.

Nepristojno je pisati koliko je dobrih novinara i novinarki u Republici svedeno na prosjački štap, psihički razoreno, ucenjeno, ili su žrtve otvorenog i prikrivenog nasilja. Nepristojno je napisati koliko nas je bolesno i pominjati ubrzani tempo kojim se bližimo konačnom statusu poštenih profesionalaca i boraca za javni interes.

Srećan rad i zdravo.

I

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.