Profesorka srpskog jezika iz Novog Sada E.N. demonstrativno je spalila stečene diplome ispred Narodne skupštine. Učinila je to kao samohrana majka, socijalni slučaj, prosvetna radnica i osoba koja smatra da je žrtva seksualnog i profesionalnog zlostavljanja na radnom mestu. Duboko nesrećna zbog nepravedne i sistemski kriminalizovane društveno-političke situacije u Republici, gaženja pameti, obrazovanja i svega lepog i teško stečenog, simbolički je prepustila vatri uverenja o svojim dostignućima zato što u kidnapovanoj Republici ona nisu garancija pristojnog i dostojanstvenog života.

Svoje razloge objavila je u pismu otvorenom za javnost, naslovljenom „Jutke svuda oko nas“, u kom, između ostalog, priznaje da je svojevoljno učestvovala u organizovanom zločinačkom poduhvatu otimanja Republike. Pristala je da bude marioneta marginalne desničarsko-rojalističke partije, klijenta SNS, u zamenu za posao koji nije smela da obavlja već je angažovana za aktivnosti koje, shodno njenom obrazovanju i sposobnostima, daleko prevazilaze usluge „bota“.

U otetoj i podeljenoj Republici, ovakav gest očekivano je stvorio oprečne stavove i osećanja.

Prva radikalna škola mišljenja nalaže da se prema saradnicima okupatora ophodimo bez milosti. Argumenti koji idu u prilog ovakvoj tezi su činjenice da je punoletna i obrazovana osoba znala u šta se upušta, s kim to čini i kakvu protivuslugu očekuje. Ona nije imala obzira prema sopstvenom idealizmu i savesti, na koje se u pismu poziva, učinila je to znajući da su i drugi ljudi opterećeni gorim, istim ili manje teškim problemima – pa ipak nisu stali na stranu okupatora Republike, te da se odlučila na ovako drastičan korak tek nakon što je izgubila posao zbog kojeg je „prodala dušu đavolu“.

Druga radikalna škola mišljenja kazuje da se ovakvim pokajnicima bezrezervno pruži ruka, podrška i oprost. Argumenti koji idu u prilog ovakvoj tezi su činjenice da posipanje pepela po samoj sebi zahteva hrabrosti, odlučnost i elementarno poštenje i svest da će biti izložena progonu neistomišljenika. Priznala je zločin u nameri da ličnim primerom podstakne i druge saučesnike da ogole organizovani zločinački poduhvat i da sa savesti skine ogroman teret koji je očigledno pritiska. Bila je u teškom materijalnom i porodičnom položaju, trpela je seksualne napade i njih je relativno verodostojno pokazala javnosti. U prilog podršci i oprostu idu i klasična tumačenja religije i evolucije: hrišćanski je oprostiti, a racionalno je poželjno učiniti isto jedanput, tačnije, prvi i jedini put.

Istina je da svako delo, bilo ono zločin ili časno, mora pažljivo da se vaga budući da ljudski postupci nisu identični, niti su počinjeni u istom kontekstu i okruženju. Tekst kojim se E.N. obratila javnosti i način na koji ga je napisala čine zvaničnu molbu za dobijanje statusa svedoka saradnika.

Svedoci saradnici u načelu su lica lišena poštovanja društva. Njihovo pokajanje varira od neizrecivog dušegrižja do čiste matematičke računice i odnosa lične štete spram dobiti. Na osnovu onoga što je sugrađanka E.N. napisala, mi ne znamo nedvosmisleno kojem tasu vage preteže s obzirom da smo za sada čuli samo jednu verziju događaja – njenu.

Istovremeno, nerealno je očekivati da će političari odgovarati na njene optužbe da je žrtva seksualnog nasilja i to možemo saznati isključivo ako predmet postane zanimljiv policiji i tužilaštvu. Ukoliko se ispostavi da je stvarno bila žrtva, taj podatak ne sme biti upotrebljen protiv nje ni na koji način, niti je merilo njenog lika i dela.

Još istovremenije, njen pokušaj sticanja statusa „svedoka saradnika“ je krajnje ljudski i očekivan. Ton i odrednice javnog pisma delo su racionalne, inteligentne i obrazovane osobe zabrinute za svoj položaj u društvu i materijalno stanje. Bilo bi iznenađenje da se ne poziva na finansijsku ugroženost, porodično stanje i kontraditkorni „idealizam“ iz pozicije žrtve seksualnog nasilja i uopšte osobe kojoj diploma u Republici ne vredi pet para.

Ako smo društvo kakvim volimo da se predstavljamo i kojem realno težimo, njenu molbu za statusom „svedoka saradnika“ bi morali uslišiti.

E.N. je samo jedna od više stotina hiljada osoba u Republici koje su se na različite načine okoristile na račun svih nas i proistekle opšte nesreće. Primeniti na njoj prvopomenuti radikalizam značilo bi započeti građanski rat sa nesagledivim posledicama i dalje produbiti i podeliti ionako zavađeno društvo. Tako temeljna revolucija bila bi uvod u novo crno-belo doba i ne postoje garancije da bi se pravda i pravo sprovodili bez bespotrebno prolivene krvi i suza. Niko nije jednako kriv, niti prav. Ljudi koji su „u dilu“ sa SNS su naše komšije, rođaci, poznanici i nepoznati, a njih po automatizmu ukloniti iz društva ili sa slobode neće sprečiti nastanak nove SNS ili kakvog drugog krimogenog režima. Njih smo, po sopstvenom priznanju, stvarali upravo mi, „nisu nam pali s neba“ i u tom je slučaju demokratičnije, humanije i prosvećenije pokušati konverziju „prijatnih izdajnika“ i „nežnih uništitelja“ nego ih eliminisati bez rasprave.

Jednako pogrešno bilo bi robovati drugom radikalizmu i od osobe koja je svesno prihvatila Faustov ugovor praviti heroinu ili pokaznu mečku za vašare ljudskih prava. Isti ljudski faktor koji njoj služi u odbrani može se primeniti i kao kontraargument, te bi s njene strane bilo nerealno da očekuje bezrezervnu empatiju i solidarnost onih građana i građanki koji u istim ili sličnim uslovima nisu pristali na dogovor moralno truo poput njenog. Ako je već krenula putem zločina, priznanja i pokajanja, a deluje da jeste, društvena ravnodušnost prema njenom sadašnjem položaju ovde može (ali i ne mora) poslužiti kao katarza nakon koje je višegodišnjim odricanjem i trudom moguće ponovo steći socijalne simpatije.

Jedini razlog koji podrazumeva društvenu naklonost i podršku E.N. tiče se optužbi za navodni seksualni maltretman kojeg je trpela. Sve ostalo je na njoj, od nule.

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.