Bilo je to jednog relativnog toplog decembra, oko deset uveče, kada se u novosadskoj Jevrejskoj ulici manijakalni vozač zelenog BMW-a zakucao u vozilo SOS taksija, ubiviši tom prilikom taksistu Bora Kuzmanovića i teško povredivši još tri osobe. Njemu, Andriji Simunoviću, nije bilo ništa. Razgovarao je mirno sa policijom, kao da se radi o rutinskoj kontroli dokumenata i trezvenosti, a ne masakru pored Sinagoge.

Bilo je to pre dva i po meseca.

Momentalno, društvene mreže preplavile su izjave aktuelnih i bogami pređašnjih svedoka tragedije u najavi. U jednom su svi složni: taj isti zeleni BMW je terorisao Novi Sad i okolna mesta mesecima unazad. Neozleđeni i opušteni vlasnik, rab božiji Simunović, u prethodnom je periodu zakupio bilbord i tamo čestitao rođendan svom automobilu (sic), zbog čega se Novosađanima popeo na glavu još jedan stepenik više i pre nego li je ubio Kuzmanovića.

Ko ne zna, SOS taksi jedini je javno podržao proteste građana i studenata protiv korumpirane vlasti, nakon ubistva 16 osoba u Novom Sadu, zbog čega pristojni Novosađani/ke samo njih zovu i poštuju njihove vozače zbog građanske čestitosti i hrabrosti.  

A onda na scenu stupa legendarno srpsko slobodarstvo, hrabrost, čojstvo i pravdoljubivost. Onaj trenutak kada osetiš ponos, čak i ako si operisan od takvih emotivnih nadražaja.  

Nije prošlo ni dva dana, a u Novom Sadu i Kaću, odakle je poginuli Kuzmanović bio, spontano su se oformile ogorčene grupe građana i građanki, zahtevajući ekspresnu pravdu za žrtve i najstrožu zakonsku kaznu za mladunca homo sapiensa, od čije se divljačke vožnje nije moglo živeti podosta dugo.

Situacija je brzo počela da izmiče kontroli. Srbija je debelo korumpirana zemlja kojom vlada kriminalni kartel, sa SNS kao političkim krilom, i ljudi su instinktivno znali da čovek sposoban toliko dugo da teroriše grad od pola miliona ljudi varvarskom vožnjom, verovatno želi i može da izbegne zasluženu kaznu. Naravno, rulja za linčovanje nije baš demokratski podvig za hvaliti se pred susedima, niti rešava problem na duge staze, ali u tom je trenutku bilo sasvim razumljivo zašto se digla kuka i motika protiv mladog ubice i drumskog divljaka.

“Evo ga još jedan tatin sin, u BMW-u, bahati se divljački dugo i nekažnjeno iako svi znaju ko je, a sada je ubio čoveka, poslao troje u Urgentni centar, i tata će mu srediti nanogicu, mi ćemo po ko zna koji put sve zaboraviti, a jadni taksista Boro eno ga dva metra ispod zemlje” – tako smo svi pomislili, međutim desilo se nešto sasvim neočekivano.

Ne samo da je Simunović morao da napusti Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju iz bezbednosnih razloga, nego je cela njegova porodica morala da se iseli, na koliko dugo – znaćemo u budućnosti. Iako je bio u pritvorskoj jedinici, zbog dužine i težine zločina, manjka kajanja i praktično nepostojećeg tužilaštva, Simunoviću je u zatvoru pretila opasnost po život i zdravlje ne samo od drugih utamničenih osoba, već i od frustriranih, čestitih policajaca željnih pravde, a kojima su po pravilu vezane ruke.

Trenutno niko ne zna gde je porodica Simunović, za njihovo dobro. Prepisali su imovinu advokatima da njome raspolažu i brane je od besne rulje, pa će se jednom i oni vratiti u svoj rodni kraj, kada prođe suđenje. Krvnik-punoglavac je po našim saznanjima poslednji put viđen u zalivu Gvantanamo, na Kubi, gde ga je srpski brat i američki predsednik Donald Tramp sakrio na bezbedno u američki zatvor. To je učinjeno da ga ne bi linčovali Kaćani, Novosađani i svi srpski taksisti, a sve naravno nakon molbe predsednika Srbije, Trampovog velikog prijatelja, da se mladom čoveku pomogne i vrati se na pravi put.

Ako niste do sada zaključili, pasus iznad jasno daje do znanja da nas sve zajedno – zajebavam. Međutim, nešto se jeste dogodilo, baš kako je napisano.

Foto: “Čekanje”, by ZTZ

Naime, u Surdulici postoji jedan motorizovani divljak vrlo sličan ovom novosadskom i on je svojim Mercedesom ubio Rastka Jovića. Jović, iz Surdulice, radio je sve normalno u svom životu, na sve je pazio, osim na radikalnu opasnost koja dolazi od neiživljene mladosti pokrivene štitom politike, para, i/li nesvesti.

I sve je bilo u redu u njegovoj Tojoti, dok na njih nije naleteo Mercedes, suludom brzinom i bez ikakve realne kontrole. Broj žrtava je isti kao u Novom Sadu, povređenih ima manje, ali jedna banalna razlika ipak postoji. Razlika toliko nebitna, a opet razorna. Čak i puko artikulisanje te razlike može postojati u širokoj zoni moralnosti, na celom potezu između neprikladnog ponašanja i krivičnog dela, mada, ni jedno ni drugo neće pomoći ubijenima Kuzmanoviću i Joviću.

Rastka Jovića ubio je autom Biraj Fatlind, iz Prizrena, a sve što je u ovom tekstu napisano je istinito, osim jednog pasusa, znate kojeg. Ovaj tekst je bolesna zamena aktera i karaktera, kao u kakvom naopakom Šekspirovom balu pod maskama. Iste ubice, drugačija ishodišta i sudbine. Isti zločin, različita reagovanja. Andrijina porodica ne mora da se skiva, ali Birajova mora. Njihove pekare, koliko znam, još nemaju noge.

I, kako se to sve zajedno zove? Vajmarska Nemačka sreće modernu Belorusiju. I to smo ne zaslužili, već krvavo zaradili.

Srećan nam Dan državnosti!   

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.