Jednom kada čovek izmesti granicu nepodnošljive neprijatnosti na visoke grane, kada pomeri prag osetljivosti na varvarski nivo duševne utrnulosti, sasvim je moguće da mu se pod nosom provuku zločini koje bi inače bio spreman da prepozna i eventualno spreči.

Paljenje vrata novosadske Crkve imena Marijina, upriličeno kao poklon rimokatolicima na julijanski Božić, nije ta vrsta zverstva. Takav maloumni kriminalni akt je scenografija trećeg čina, opaljena puška, razotkriveni ubica ili raspojasani, veseli svat, dok se pravno-neregistrovani prazločin zbio davno, na prelasku iz prvog u drugi čin tugaljivog vodvilja zvanog “Društvo Republike Srbije”.

Da bi jedan prosečan pravoslavni rab božiji bio u stanju da počini zločin hranjen zlom, upravo tokom najradosnijeg hrišćanskog praznika, neophodna je temeljna priprema njegove psihe, sećanja, emocija i na kraju rezonovanja. Potrebno vam je ljudsko biće koje reaguje umesto da razmišlja. Životinja obdarena govorom, refleksno spremna da se ritne i džilita na zvuk ili komandu, ali ne i da promišlja stvarnost i sebe u njoj, sa ljudima različitog pedigrea i senzibiliteta. Životinja koja godinama sluša šta joj politički, ekonomski i verski autoriteti govore, a oni kazuju jednu te istu stvar: sve se može na oltaru otadžbine, samo da je za Našu Stvar. Budi zao, budi đubre, budi demon, biće sve u redu jer si naš.

Samo je organizovana religija u stanju da dobrog čoveka pretvori u monstruma. Ako su pare ili moć, onda čovek nije ni bio dobar za početi.

Ljudski paramecijumi filovani zlom smatraju da paljenjem tuđe crkve čine dobro i herojsko delo u svojoj zajednici. Rečeno im je to nebrojeno puta, ali uvek dovoljno maskirano da se inspirator izvuče, a naivne budale upecaju ili gore. Zločin u Banjskoj je klasičan primer manipulacije ljudskim životima i nesrećom, jer koliko vidimo, nakon puškaranja je živ i nešto manje bogat ostao Milan Radoičić, političar, biznismen i notorni kriminalac, ali ne i svi oni koji su ga slepo pratili u ništa i nikuda.

Kada je Vojska pre osam godina, na svoj rođendan, parkirala tenkove na Trgu slobode, a njihove cevi uperila ka ulazu u najprepoznatljiviji novosadski objekat, ljudskim životinjama je bespotrebno nametnuta bolesna ideja. Takvi detalji, takva nepažnja i nemar, ili još gore – proračunat akt, nose ružnu i opasnu simboliku u očima normalnih i raspaljuju maštu u glavama praznim. U sredinama iole pristojnim, cevi oružja se ne uperuju ni u koga i ni u šta, ali mi smo vremenom otupeli na manjak normalnosti i ta ružna simbolika nije dotakla one koje je morala, pre svih oficire nekada časne vojske.

Podsećam, na predsednika je onomad bio pripreman atentat zato što se na naslovnici njemu nevoljenog nedeljnika pojavio sa snajperom uperenim u njega. Doduše, bio je to eksponat na sajmu oružja, niko ga nije držao i prazna puška je bila uperena u svakoga ko se tuda prošetao, ali je njega do te mere zabolela takva ilustracija političke ranjivosti, uobličena u odličnu naslovnu stranu, da je momentalno posegao za lažnim atentatom, za koji niko nije odgovarao jer kako bi?!

foto: Radio 021

Kada tri od pet limanskih mesnih zajednica uskrati ljubav Voljenom Lideru na lokalnim izborima, kada mu kažemo da ga ne volimo, lekoviti razgovor i saradnju političkih protivnika zamenile su kante farbe. Poruka je jasna, ko ne glasa za nas – ne glasa za Srbiju, a ko ne glasa za Srbiju – ima da mu Srbiju ofarbamo na zgradi u kojoj živi. Članovima SNS je to predivni iskaz patriotizma, iako im na pamet ne pada da svoju kuću, zgradu ili auto tako unakaze.

Osim što je jadno, ružno i nezakonito, prefarbavanje Limana bila je poligonska vežba uoči građanskog rata, koji svečano traje od prve masovne demonstracije povodom korupcijskog ubistva 16 osoba ispod nadstrešnice u Novom Sadu i teškog sakaćenja jedne žene. U tih godinu i kusur dana, granice podlosti i zla pomerane su više puta. Krenulo je brutalnim batinjanjem policije i gaženjem automobilima, a svoje grandiozno finale doživelo pomilovanjem četiri humanoidna brabonjka koji su palicama tukli studente i jednoj devojci polomili vilicu te upotrebom zvučnog topa na hiljadama okupljenih građana i građanki u Beogradu.

Kada sve to zna, onda čovek može lepo da ode i proslavi Božić u miru božijem, svestan da će mu bog lično, sa Andrićevog venca, dozvoliti da uradi čak i najgore zlo, samo pod uslovom da taj i takav zločin odgovara bogu, odnosno predsedniku. Tanka je granica između njega i boga, ali tuđa dela i govor koji mu koriste su svetlosnim godinama iza poslednje linije pristojnosti i čestitosti. On kada te pohvali, bolje traži krunicu ili brojanicu u džepu, sve zavisi čiji hram gori u božićnoj noći.

Međutim, lokalni kleronacionalisti su se malo preigrali. Briga predsednika za katolike, Hrvate, Mađare ili Slovake. Njega zanima jedna osoba, a tu osobu bi možda zanimala baš naša crkva.

Ako za piromane novosadske “katedrale” (koja to nije) bude primenjena čista pravda i slovo zakona, biće to tek da se Viktor bači ne sekira previše. On jeste soft fašista, licemer i poganjac, ali je i dalje Mađar i katolik. Predsedniku je neizmerno važno da u Vojvodini Srbi ne tlače Mađare, međutim, ako Mađari tlače Mađare u Srbiji – onda je to sasvim prihvatljivo jer će oni Orbanovi Mađari ionako pobediti ove Neorbanove Mađare.

I to vam je vojvođanski multikulturalizam pod SNS.

Zašto je “Matka”, iliti rusinski dom kulture,  tako popularno mesto kod mislećih Novosađana? Da nismo svi postali Rusini? Ne, nismo, tamo je dobra ekipa i muzika, a manja je šansa da te policija maltretira i napravi fajront ako si pokriven manjinskim plaštom, jer šta bi Ursula fon der Lejen rekla predsedniku da srpska policija tlači Rusinski kulturni centar, u kojem polovina gostiju nisu Rusini ali se sa njima druže?

Novi Sad je danas štrokava, ruinirana, pretrpana, smrdljiva, nepismena, mutava naseobina krojena po merilima kriminalaca, investitora i njihovih političkih organizacija. Kad smo već kog potonjih…

Gradonačelnik Žarko Mićin, etalon SNS poslušnosti i lojalnosti, izvoleo je reći da je paljenje vrata crkve “nedopustiv čin nasilja i vandalizma” i očekivano jednim udarcem ubio dve gluposti: opšte mesto i kontekstualnu neistinu.

Vandali čine krivična i prekršajna dela iz obesti, bez racionalno utemeljnog motiva. U slučaju paljenja vrata Crkve imena Marijina, motiv najverovatnije nije materijalne, već psihološko-emotivne prirode, odnosno, verovatnije  je da su piromani u akciju krenuli osokoljeni opštim raspoloženjem u narodu te iluzijom da rade mnogo patriotsku i hrabru stvar, nego da su za taj kriminalni akt besmisla dobili novac ili usluge od trećih lica, kojima sve u životu procveta kada nama pristojnima smrkne. Ili katolicima.

To je po svemu sudeći urađeno besplatno, u ime starog pranja mozga i duše. Časte ljudi, kada ako ne za Božić.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.