U neka manje nesrećna vremena Grad Leskovac nosio je neobičnu titulu, koja prevazilazi folklor. Nije u pitanju roštilj, niti lakoća kojom Leskovčani i Leskovčanke jedni drugima nadevaju nadimke, već način na koji glasaju.

U neka manje nesrećna vremena, kada strah i notorna poganost nisu vladali Srbijom, ovim gradom i okolnim naseljima, Leskovac je bio poznat kao naseobina čiji birači najtačnije oslikavaju izborno raspoloženje u Srbiji. Ukratko, kako glasa Leskovac, tako će u proseku glasati cela Srbija i prema rezultatima iz toga grada se manje-više mogao sastaviti Parlament Srbije.

Poznavaoci političkih prilika, izbora i prateće statistike ovaj fenomen su tada zvali „Leskovački lakmus papir“. Pogledajmo stoga kako Leskovac glasa u novoj dobi srpske stvarnosti i koliko je zadržao titulu grada sa najboljom izbornom projekcijom.

U Gradu Leskovcu, na izborima za gradske odbornike 4. aprila 2016, partije su osvojile sledeće brojeve mesta: SNS 37, SPS 10, JS 7, SDS i NS 6, DS i SRS 4, a romska stranka Jedinstvo 1. Ovakav ishod na prvi pogled mogao bi Leskovcu odbraniti laskavi naziv najboljeg izbornog prognozera, ali izbori u Srbiji već dugo nisu merilo iskrenog građanskog političkog opredeljenja i matematičkog prelivanja građanske nade u životno merljive rezultate. Zato je mnogo zanimljivije šta su i koga ljudi zaokruživali na izborima za leskovačke mesne zajednice, 4. marta 2018.

U mesnima zajednicama Babičko, Novo selo, Oraovica crkovnička, Orašac, Oruglica, Stupnica, Svirce, Suševlje i Crkovnica, izborna lista sa likom, delom i mašinerijom predsednika Republike (koji tamo neće raditi, privređivati i bogoslužiti, prim.aut) osvojila je 100 procenata. Sto! Svako ko se pojavio na biralištu u tim mesnim zajednicama zaokružio je isti broj, odabrao isti Razvoj Životnih Prilika i stavio jaja svoje sudbine u istu, bušnu košaru.

Na lokalnom, komšijskom nivou, tako naše propadanje postaje nepodnošljivo vidljivo. U zemlji bez trunke političke neizvesnosti, institucija, pluraliteta, ozbiljne javne debate i medija, obesmišljava se čak i leskovački lakmus papir. Kada okrenemo istorijske knjige, primećujemo da biračku podršku od sto posto uživaju isključivo belosvetski diktatori i umobolnici te bih, da sam na mestu vrhovnog vođe, bio manje oduševljen sopstvenim izbornim uspesima i partijskim članstvom od 700.000 duša. Ako po svim ispitivanjima građani/ke najmanje poverenja iskazuju u političke stranke, a njima je svaki deseti građanin/ka Drug/arica Član, oni činjenično više nisu politička partija sa ideologijom i programom, već servis za ispunjavanje ekonomskih i psihičkih fantazija lojalnim homo sapiensima.

Međutim, nešto je danas drugačije u Leskovcu. Tamo više ne živi i ne glasa naš možda najbolji živi naučnik, genetičar Miodrag Stojković.

Zašto je Stojković otišao pretpostavljam da zna svako, osim onih koji nisu u stanju da razumeju ili onih koji ne žele da čuju. Predsednikova ravnodušnost tim povodom uopšte ne deluje uverljivo i kladio bih se da ga upravo takvi primeri politički i lično, jer njemu je to isto, najviše pogađaju. Stojkoviću, prosto, ne može da stane na crtu lažnim obećanjima, difamacijama, spinovima, ucenama, gubitkom posla, kapilarnim glasovima, bratom, kumovima, mafijom, huliganima, lajkovima i drugim alatkama vladavine. U svemu ovome Stojković se za sada snalazi gospodski, pa tvitovima i intervjuima urniše kidnapere Srbije tamo gde ih najviše boli – na terenu lične sposobnosti i neokrenjenog ugleda.  

Ima tu i još jedna bizarnost. Stojković je otišao iz Srbije, iz lakmus Leskovca koji je ostao bez još jednog glasa razuma. Zaputio se tamo gde ga cene, a na severnu tribinu stadiona „Rajko Mitić“ došao je ruski tenk, bivše vlasništvo JNA, da tamo i ostane.

U trenutku pisanja teksta mi i dalje ništa ne znamo, osim da to, kako je rekao ministar policije, nije tenk, već se „radi se o nečemu što podseća na tenk, ima gusenicu i neku maketu kupole“, valjda zato što tenk nije upotrebljiv. Kako saznaje BBC, najverovatnije su ga kupili i doneli navijači Crvene Zvezde, jer uprava kluba i sva ministarstva peru ruke od celog slučaja. Slušati kako ministri i ostali korisnici materijalne i psihološke državne pomoći brane ovu ideju zbilja deluje tragično degutantno, budući da ne žele da povrede osećanja i simpatije vernih kriminalaca i nasilnika sa tribina, svojih saučesnika, a istovremeno moraju da se foliraju da strogo poštuju zakon.

Iskreno & lično, mislim da svaki građanin/ka i privatna firma imaju pravo da kupe demilitarizovanu vojnu opremu, naoružanje i vozila. Sa upotrebnog stanovišta, u pitanju je romantizirana gomila gvožđa koja nije pretnja po ljudske živote i materijal. Problem nastaje kada državne institucije, a Zvezda i Partizan su najtužniji parazitsko – kancerogeni oblici naše svojine, koriste vojnu opremu kao simboliku najviše razine. Tenk na severnoj tribini, pa čak i da je stvarno maketa u razmeri 1:12, posetiocima stadiona šalje istu onu poruku kojom smo zasipani decenijama: on da ratuje, ona da rađa, pod budnim pogledima očeva nacije i vere.

Kako ćemo rađati bez doktora koji je otišao, eksperta u oblasti, nadležni nisu priopćili, niti će. Imamo tenk da nas na pogrešan način podseća šta se desi kada uzde naciju uzmu najlošiji među nama. Ljudi koji javno govore da vole svoju zemlju više od tebe ili mene.

Bez obzira da li je taj konkretni primerak tenka učestvovao u vojnim operacijama u Vukovaru, a govorka se da jeste, on i bez motora, cevi, mitraljeza, nišanskih sprava i granata predstavlja opasnost prvog reda za duh ljudi koji pored njega prolaze. Takvu toksičnost po zdravlje nacije ne može da opere nijedna navijačka pesma, na koju se pozivaju apologete nabavke i montaže tenka, i nijedno poređenje sa drugim klubovima koji ponosno ističu vojno naoružanje. Mi smo previše prokleti neposrednom ratnom istorijom, sačinjenom od sumanutih poraza, da bi na nivou državnih institucija ijednu sekundu trošili na (o)kultno i mitomansko sokoljenje ove vrste. Upravo suprotno, doktor Stojković, i ljudi slični njemu, mogao je postati simbol nove, moderne, svetske Srbije, one koja se manje qrči praznim cevima, a više radi na sebi i za sebe.

Ima li naravoučenije? Ima, a ima i nade. Tenk je umesto Leskovca postao novi lakmus papir Srbije. Na Blicovoj anketi, koja je u trenutku pisanja sa skoro 8.000 glasova više nego relevantna, čitaoci su ovako birali: 32 procenta misli da je ideja skandalozna, 25 su sušta suprotnost i smatraju da je odlična, 22 procenata kaže da im se ne dopada, 13 posto da im se dopada, a šest procenata uopšte nije zainteresovano.

Preko polovine građana/ki (54%)  i dalje ima nešto pristojno u glavi i srcu. Preko puta njih, 38 procenata nesvesno traži pomoć da se izbavi iz vrtloga nacionalističkog, ispraznog zla i orijaške budalaštine, dok je šest posto nas, što je i svetska norma, neizlečivo nezainteresovno za stvarnost na koju mogu da utiču.

ZTZ   

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.