Obećao sam prošli put da ću ovom prilikom pisati o „Njima“. Pravično je i nije teško, imamo istu dijagnozu sa različitim simptomima. Latio sam se kompjutera i saznao da je umro hrvatski pevač Oliver Dragojević (71), u Srbiji najpoznatiji kao odličan izvođač hitova za sva vremena i osoba koja nije želela ovde da dođe. Nikada više.

O njemu se, kao i o uspehu fudbalske reprezentacije Hrvatske, naširoko polemiše u kontekstu sukoba razuma i osećanja. Da li je moralno uživati u njegovim pesmama i žaliti zato što je umro, odnosno da li je navijanje za Hrvate u Rusiji košer kada smo unapred očekivali da će im notorni fašista i antitalenat M.P. alijas T. uveličati sportski uspeh.

Skromno mislim da su ove dileme jedinstvene u svetu zato što razum i emocije u balkanskoj verziji sukoba menjaju strane u zavisnosti od osobe do osobe. Jedna je osoba emotivno vezana za tu zemlju i njene ljude, ali joj razum govori da se od sportista kojima ne smeta prisustvo monstruma ni lek ne uzima, kamoli navija za njih. Postoje i osobe koje racionalno vagaju da „mi“ i „oni“ delimo isti gen, jezik, pismo, govor, kulturu i mentalitet i da smo kao takvi najbliži na Planeti, oni za koje se navija po definiciji, ali su tokom rata u bivšoj Jugoslaviji pretrpeli strahovite zločine i traume, zbog čega im se srce stegne kada mu mozak izda komandu da ih podrži.

Vratimo se za trenutak u prošlost mnogo stariju i plodniju od jugoslovenskih tribalnih sukoba. Još od antičkih Grka postoji solidno utemeljen stav da se nečija profesija i ličnost ne mogu posmatrati objedinjeno. Preciznije, pokušaji da dođemo do istine tako što ćemo određenu osobu analizirati kao prost zbir njenog karaktera i onoga što radi do sada nisu dali zadovoljavajuće rezutate. Otuda poslovica „nikada ne upoznaj svoje heroje – razočaraćeš se“.

foto: zvanična Fb stranica Olivera Dragojevića 

Henri Ford je bio antisemita, Salvador Dali je podržavao fašistu Franka, pevač benda Pantera Filip Anselmo je rasistička stoka, Aleksandar Berček i Momo Kapor su takođe osobe sumnjivog kvaliteta. A opet, ne dozvoliti ovim ljudima da nam stvaralaštvom poboljšaju živote zato što su se ogrešili o moral, nas lično ne čini ništa moralnijim ili boljim. Naprotiv, mislim da je odricanje od njihovog dela u ime privatno počinjenih grehova pucanj u sopstvenu nogu. Čistunstvo pražnjenjem smisla.

U slučaju Olivera Dragojevića nedvosmisleno se radilo o sjajnom umetniku, do te mere dobrom da ga zanatski i talentom cenimo i mi koji ga nikada nismo slušali. Nemerljivi su životi koje je oplemenio i učinio boljim, nenametljivo je sebe utkao u sva bića koja ga mogu razumeti i osetiti, zbog čeg zaslužuje večno poštovanje.

Zašto je bio toliko čvrst u stavu da ne dolazi u Srbiju tačno ne znam ali mogu lako da pretpostavim ako pogledam mapu ratnih dejstava iz devedesetih. Po svemu što sam o njemu čuo ili pročitao stekao sam utisak da Oliver nije mrzeo Srbe, već Republiku Srbiju kao institucionalni skup određenih ljudi, pravnih lica i mehanizama i, pravo da vam kažem, i ja barem dva puta dnevno prezirem RS. Smem da se opkladim više nego on, ali iz različitih razloga. Srbi/kinje koji su ga poznavali imaju samo reči hvale o njemu. Sada kada je umro, koristim se glavom, srcem, pa i hrišćanstvom ako hoćete, te zaključujem da ga je odluka da ne peva u Srbiji učinila manjim čovekom.

Nije imao snage da bude još bolja osoba. Nije pružio ruku ljudima od krvi i mesa koji ga vole. Ispao je sitna duša sa jakim alibijem, jer kako bih drugačije branio stanovište po kom je sasvim normalno i ljudski više simpatisati hrvatske fudbalere spram engleskih ili francuskih, odnosno više voleti Dragojevića od Džonija Keša.

Najvažnije, nije sejao mržnju.

Oduševljavao sam se svakoj Gurovićevoj trojci Amerikancima. Trojkama koje je ubacivao rukom na kojoj je lik Draže Mihailovića.Vidite koliko su lik i delo nepomirljivi, bolje ih ostaviti odvojene jer ne bih voleo da navijam protiv naših.

Haos koji je na internetu nastao podrškom ne malog broja građana/ki Srbije tompsoiziranim Hrvatima, kog sam stoički prećutao, više nego išta pokazuje koliko je cela postjugoslovenska priča neviđeno žalosna Evrovizija. Božemeprosti – kao nešto u šta se pretvorio Exit. Šareni spektakluk bez sadržaja, nabijen sumnjivim novcem i jednakim emocijama. Režiraju ga tragikomične mikronacije u neuspešnom pokušaju da se izleče od kompleksa niže vrednosti, zbog čega čak i najdobronamernije onostrano navijanje za “Vatrene” ili Novaka Đokovića deluje kičasto i prozaično, mada je sasvim iskreno. Toliko su korupcija i glupost otrovali Balkan – mi od istine i iskrenosti spontano napravimo šund.

Neću da trošim reči na temu kako sve ovo popraviti. Kako da budemo ponovo ljudi. Sve što nam treba su kalendar, ogledalo i par očiju spremnih da priznaju šta vide.

Što se tiče proizvođača muzičkog smeća, roba patetične ikonografije i sluge niskih strasti koji se krije iza imena američke automatske puške, verujem da je to prvenstveno problem hrvatske evrovizijske ekipe, čiji se ugled u svetu srozava paraleleno s našim. Jačeg cirkusanta sa izraženim nacionalnim nabojem oni trenutno nemaju, a očekivati da fudbaleri promene tu ploču je naivno blesavo. Tako su formirani užasnim narativom s vrha i zbog njega, kriminalnog svetonazora i loše ekonomije mladi beže iz Hrvatske u pravu EU na nivou egzodusa. Društvo im je dibidus puklo, crkva i konzervativci ih kolju više nego ovi naši nas – verovali ili ne, branitelja svake godine par hiljada više, pa kada vidim nerazmišljajuću ozarenu gomilu pored pitoresknog fašistića bude mi ih prosto žao. Lakše bi se kao država i društvo oporavili da su se doveli u situaciju da ih mrzim, a ne žalim.

Mi nemamo američki automat koji šatro peva ali nam u Parlamentu i Vladi sede ratni zločinci i trogloditi. Dok se jedan Dragan čudi kako je moguće da se pristojan svet veseli uz automat koji peva, jedan Ante ne može da skapira kako pristojni ljudi tolerišu izvesne članove naših najviših institucija.

Predsednik Francuske Emanuel Makron je rekao što svi već znamo – daleko smo od EU, a to nije u vezi sa pristupnim poglavljima i obavezama. Hrvatska je već u Evropi ali samo na papiru, ni ona tamo ne pripada u glavama ljudi. Ispada da je naša nakazna evrovizija način da održimo mir u kući i Brisel je voljan da to plati. U zavisnosti od pomenutog konflikta mozga i srca kreću se i odnosi između stanovnika dve sasvim nebitne zemlje u svetskom okviru.

Ne može M.P.T. biti toliko fašista koliko nam Hrvati mogu dati bodova na Evrosongu. Ni Jasenovac, ni Gradiška stara, ni Vukovar, ne mogu sprečiti prave domoljube da seku vene i novčanike na Svetlanu Ražnatović i prateću kamarilu onostranog neukusa filovanog zločinom. Zamislite tek tu nacionalističku jeres i moralnu dilemu! Srećom po budale moral nije platežno sredstvo. Hrvati se foliraju da rat još traje, mi se foliramo da rata nije bilo, a šou mora da ide dalje jer su odabrane porodice u njega debelo investirale.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.