Pre četvrt veka, da, toliko je prošlo, izvesni mladić je na studentskim protestima u Beogradu nosio zastavu „Ferarija“. Bilo je to jedino vidljivo obeležje koje po sadržini nije nedvosmisleno političko ili ideološko, okruženo drugim transparentima i zastavama, sa jasnim svetonazornim odrednicama.

Ili jeste.

Neke od politički kapitalnih zastava bile su one Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. Iako pripadaju atlasu sveta, te dve zastave sa sobom nose i jaku poruku, na protestu bilo koje vrste.

Kako meni to izgleda, nije teško razlučiti – ubeđen sam da to nije bio poziv na kolonijalan položaj Srbije i reklamiranje moćnih imperija kao naših novih vlasnika. U pitanju je poruka, siguran sam, da svi građani i građanke Republike Srbije civilizacijski i po svakom drugom aršinu pripadaju istom tom loncu u kom su SAD i Velika Britanija.

Zanimljivo je da i „prvosrbijanci“ i „drugosrbijanci“ vole da misle kako smo jako religiozni i konzervativni ljudi. Nismo. Iluzija je nastala masovnom folklornom zloupotrebom religioznih i nacionalnih simbola – zastava suprotnih „Ferariju“.

Istina je da se prosečan čovek u Srbiji i dalje pozicionira blago udesno kada govorimo o politici, porodici i društvu, a blago ulevo kada pričamo o ekonomiji i društvenoj raspodeli.

Svi smo mi mnogo više Grci negoli Rusi, samo je to teško prevaliti preko jezika jer Grci nisu zastrašujuća sila podesna za pridržavanje našeg kolektivnog smokvinog lista.

Ali, „Ferari“? Šta s njim?

Nisam do danas otkrio motive tog mladog čoveka. Zašto baš „Ferari“, i zašto baš tada i tamo. Nije to, uostalom, tada bilo ni toliko važno. Bilo je znakovito i u duhu otvaranja prema svetu, ali ne i presudno.

Dosta godina posle sam razgovarao sa kanadskim drugarom, koga je iznenadio naš društveni i ekonomski defetizam. Čovek je video sveta, i onog „trećeg“, i bilo mu je čudno zašto smo toliko depresivni i pesimistični. U drugim zemljama u razvoju, građani su se merili prema uspešnijim susedima i gledali kako da ih dostignu.

„A vi u Srbiji, vi se ne merite prema Hrvatima i Bosancima, nego Nemcima, Englezima i Amerikancima, pa vas boli kada niste kao oni. Zadali ste sebi najviši svetski standard, to je već krupan korak. Trebali bi biti mnogo srećniji i vredniji, pa bi videli da vam i nije toliko loše koliko je drugima.“

Posle je razgovor otišao u smeru korupcije i nedostatku demokratskih pravila igre, ali poenta je ostala – „Ford“ i „Dodž“ nama nisu dovoljni. Hoćemo „Ferari“, ili ništa.

Mi smo kao dečak Kalvin, iz stripa „Kalvin i Hobs“, koga osećanje sreće čini nesrećnim. On želi euforiju!

Ovo je, samo po sebi, dovoljno da na blago komičan način osetim ponos zbog zemlje u kojoj sam rođen i ljudi koji ovde žive. Želeti biti najbolji, najbogatiji, najspretniji, a pri tome zadržati realna očekivanja, pa to je čista fantazija i radost. Meriti se prema najjačima je na svaki zamisliv način ispravna i korisna stvar.

Biti „Ferari“, u moru „Stojadina“ i „Lada“.

Kako te reči lepo miluju jezik, zube i nepce. „Skuderia Ferari“ – Maranelo, Italija! Pa onda propet, ljuti vranac, na žutom štitu. Kao „Porše“, sa beskrajno više šmeka, strasti, što da ne – lucidne ludosti, i te euforije o kojoj Kalvin priča.

„Porše“ je za sreću. „Ferari“ je za euforiju.

Simbol koji prepoznaju svi na svetu i u svima budi iste emocije. Mim, pre interneta!

Đoković sa točkovima i spojlerom.

Senzacije o kojima pišem uopšte nisu automobilske, niti u bilo kakvoj vezi sa drumskim saobraćajem. Nisu studenti 1996/7. bili blesavi i verovali da će jednom zaista smestiti zadnjice u crvena sedišta od ugljeničnih vlakana.

Zastava „Ferarija“ je bila, verujem, zbir nadanja i želja koje daleko prevazilaze puku robnu marku. Brend koji više zarađuje od prodaje suvenira negoli automobila (?!) i prodavac koji ne trguje robom sa svakim ko to želi, već samo sa onima koje pozove.

Obratite pažnju na poslednju rečenicu. Voleo bih da je taj momak nosio zastavu „Ferarija“ baš zato što je osećao, verovao ili znao da Srbija može da bude „Ferari“. Da možemo biti najbolji gde je to empirijski izvodljivo i da nas ne kupuje ko stigne.

Pa makar imao sve pare sveta i bio iz dobre kuće.

Frtalj veka posle, čujem mudre i ozbiljne ljude kako se zalažu za ideju da nas politički organizuje i vodi izvesni sveštenik, ili čak jedan bivši general vojske. Tako se ne pravi „Ferari“.

Ako mi dozvolite slobodno poređenje, u „Ferari“ se ne stavlja dizel motor iz tenka, niti parna mašina na tamjan. Njegov fantastičan dizajn nije tu samo da bi prijao oku i sujeti, već je svaka linija, zakrivljenje i rupa funckionalna i služi da se vozilo kreće brže i bolje prijanja na asfalt.

„Ferari“ naravno ima dovoljno snage i za poljske radove, ali se ne preporučuje kačenje pluga i drljače. Postoji šansa od 100% da se zaglavi u brazdama černozema i motor će se zaparložiti ako se redovno ne tera u visokim obrtajima, jednom kada je zagrejan.

Nije dobar ni u sukobima. Još je gori u gradskoj saobraćajnoj vrevi i uzanim, izrovanim i kaldrmisanim ulicama.

Briljira u samo dve situacije: kada na stazi ide 300 na sat i na letnjem korzou osam na sat.

Nisam vas izgubio? Dobro.

Razočaranje koje smo doživeli sa predsedničkim kandidatom Sašom Jankovićem je mačiji kašalj u poređenju sa onim što sleduje ukoliko političke uzde opozicione Srbije preuzmu sveštenik, ili general vojske. Još gore – ako pobede.

To svakako ne znači da je takvim ljudima zabranjeno da se politički angažuju, naprotiv, međutim njihove karakterne i društvene zadatosti i stečenosti ih otpisuju za uloge lidera u oblastima krajnje građanskim i civilnim.

Ovo nije vrednosni sud o njihovom karakteru, snazi duha i ličnosti uopšte, niti želim da ih prikažem kao manje vredne učesnike političke igre. Oni prosto nisu kova neophodnog za politiku, baš kao što sam ja urnebesno loš vojnik iako odlično pucam, bacam bombe i šaljem telegrame.

Moje fizičko postojanje u borbenom stroju urušava borbenu gotovost istog tog stroja.

Da, gađam kao Vuk Mandušić. Ali, da je meta čovek od krvi i mesa? Da mi pršte geleri iznad glave? Da nisam jeo tri dana? Da ne znam kako su i gde su moji? Da sam legao mokar u pet i ustao u sedam? Da moram slušati komande s kojima imam moralne ili logičke dileme?

Katastrofa.

Ako prvi kandidat pak gađa mesto patrijarha neke istinski sekularne države, a drugi načelnika Generalštaba neke miroljubive zemlje – aferim!

Gde da potpišem?

Može taj naš „Ferari“ da se taljiga po njivama i bojištima, po ceni totalnog raspada. Hajde jednom da preskočimo tužan kraj. Hajde da idemo 300 na sat u dobrom smeru, pa onda malo osam na sat, da uživamo u pogledu i pogledima.

Očekivana i nezaustavljiva poređenja sa Crnom Gorom i Banja Lukom važe i ovde. Crnogorski „Ferari“ je skinuo konjića i prefarbao crvenu u crnu, ali i dalje ima V8 motor i sportsko vešanje, videćemo koliko dugo. Postoji očigledno jaka struja da se prenameni za poljske radove i loži na ugalj i tamjan.

Banja Luka i dalje folira sebe i druge da je njihov traktor IMT 539 zapravo „Ferari“, zato što je crvene boje i ima jedno sedište. Nova se vlast trudi da u isti taj traktor ugradi klima-uređaj i satelitsku navigaciju, da komfornije vide kuda ne idu brzinom od šest na sat.

ZTZ