“Mislim da će biti još gore nego što jeste, jer i pored toga što vladajuća koalicija očigledno ne nudi ništa ni ekonomski, pa čak više ni patriotski, osim u oba slučaja komičnih floskula – poput sumnjivih, statističkih, i lupetanja ministra odbrane da je veliki diplomatski uspeh što je predsednik posetio sopstvene teritorije – birači ne kažnjavaju vlastodršce”, kaže pisac i muzičar Igor Marojević, koji je nedavno u novosadskoj “Fabrici” predstavio novi roman Tuđine i svoj prvi muzički album Da se ne zameri. Pita me da li će intervju biti objavljen na RTV-u, gde je mislio da i dalje radim. Odgovoram odrično i pitam ga da li je iznenađen odlukom mog bivšeg poslodavca?

“Ne znam dovoljno tvoju situaciju ali ne iznenađuje me jer ti si kritički nastrojen intelektualac, a za to ne samo da nema mesta, nego ni potrebe u Srbiji, gde se smanivanjem budžeta za kulturu, i strahovitim sužavanjem prostora u kom se može reći bila šta apartno, zatupljuje masa koja veruje medijima. Nema mesta za misleća bića niti na javnom servisu niti u javnom prostoru, ne računajući retke časne izuzetke koji deluju subverzivno na javnim servisima ali mislim da će toga biti sve manje i da opozicija nije u stanju niti da pobedi, niti da ponudi drugačiji model.”

Da li ima mesta za tebe?

Naravno da nema. Odnedavno nemam posao, a nikada nisam radio niti za jednu državnu službu, niti bih. Radio sam kao urednik u Laguni, gde smo postigli sporazuman i korektan dogovor o prestanku te vrste saradnje, koji mi odgovara jer imam mnogo toga da napišem. Nemam sigurne prihode, ali ne kukam, Srbija nije sav moj svet: na primer, govorim sa tobom preko Skajpa iz Španije.

Kako je bilo na novosadskoj promociji tvog novog romana Tuđine?

Mala sala Fabrike je bila puna, a tridesetak ljudi je idealna mera za prilike novosadskih promocija. Na onim, beogradskim, imao sam neuporedivo više posetilaca, Novi Sad je u tom smislu učmaliji. Bilo je u Fabrici ljudi koje cenim, Saša Radonjić, Vladimir Kopicl, Slobodan Tišma, dr Zorica Nikolić koja piše knjigu o mom radu, ljudi iz mađarskog Foruma ali beše i mladeži, a Jovan Gvero je veče vodio neformalno, kako meni odgovara. Preslušavali smo moj prvi autorski album Da se ne zameri pre i posle promocije; umesto da uživaju na koktelu, ljudi su pratili tekstove diska, zadovoljan sam. Novi Sad mi je od početka strateški bitan jer sam dobijao podršku najpre u Novom Sadu, iako sam u Beogradu objavljivao. Pohvalni tekstovi o mojim knjigama su prvo stizali odavde, recimo o mojoj noveli „Obmana Boga“ Slobodan Tišma je napisao tekst koji otvara neformalnu bibliografiju biranih kritika o mom radu.

Novi Sad jeste učmaliji, zašto je tako?

Pre svega, mali je to grad. Po prostim zakonima fizike ne može u tako maloj sredini biti dovoljno sagovornika za specifične ljude manjinskog ukusa poput tebe ili mene. Dva puta sam pokušavao da se naselim u Novom Sadu, i to u različitim aranžmanima, najpre studentski pa novinarski, ali oba puta sam video da za kratko vreme prečesto srećem previše istih ljudi, što je automatski manjak izbora. To se dešava svud na Balkanu osim u Beogradu, koji ima jednu jedinu, ali kapitalnu prednost da ima milion i šest stotina hiljada stanovnika ili više. Samim tim ima ono što Novi Sad ne može imati, mogućnost da sedneš na neku klupu i ne prepoznaš nijednog prolaznika, a takav predah je mentalno neophodan pre svega manjinskom čoveku.

Da li si Tuđinama završio prozni dijalog sa Beogradom?

Jesam na taj način, koji sam započeo 1998, romanom 24 Zida, koji otvara moje neformalno „Beogradsko petoknjižje“ i koji je u moju prozu uveo ispitivanje Beograda devedesetih i 21.veka, sa dosta sociološkog uvida, a u poslednjem romanu i sa, kako su rekli, nemalo filozofskog. Mislim da sam s takvim motrenjem glavnog grada završio. Sada pišem roman koji će isto biti lociran u Beograd ali on više nije tema; tema je pijanstvo, koje nisam obrađivao do sada ni približno meri u kojoj je bila prisutna u mom okruženju ili mojim okruženjima, svejedno.

Zašto pijanstvo?

Tokom oko polovine tekuće decenije nisam okusio ni kap alkohola, te imam distancu i u isti mah upućenost, a mislim da tako treba da se piše svaka knjiga. Tačno se moće prepoznati kada pisac, a toga ima dosta, piše na silu, nešto što nije dovoljno saznao, ili to čini odveć oduševljeno, bez dovoljno distance. Pijanstvo je večita i uvek inspirativna tema, uvek može da se prikaže na nov način, pogovoto ako već u građi postoje scene koje su groteskne, a odvijaju se na raznim geografskim prostorima; ne samo u Beogradu, nego i u Meksiku, Barseloni, Rumuniji, Crnoj Gori ili Dimitrogradu. Moje je da taj materijal oblikujem, a mislim da sam u dobroj formi, uzlaznoj putanji. Važno mi je da uvek budem bolji od sebe, makar ta uzlazna putanja bila minimalna, dovoljno mi je i da je 0,1 odsto.

Kažeš da mnoge knjige bitne za jednu kulturu ovde nisu prevedene, koje?

Navešću knjigu Tiranin Banderas španskog ekspresioniste, tačnije esperpentiste, Ramona del Valje Inklana iz dvadesetih godina prošlog veka. To je prvi direktan roman o diktatorima u hispanskoj književnosti. Od ovdašnjih oduševljenih čitalaca čuvenih romana o diktatorima koje su napisali Vargas Ljosa, Garsija Markes ili Roa Bastos i drugih, čuo sam mišljenje kako je to sve samoniklo u Latinskoj Americi, a svi si ljudi su zapravo pili sa izvora Valje Inklana. Zato što Tiranin Banderas još nije preveden na srpski, čitaoci i tumači čuvenih romana o diktatorima osuđeni na taj jezik ne znaju koju su referencijalnu smernicu imali ti pisci i naravno da moraju imati nepotpun, ili čak impresionistički uvid.

U 21. veku književnost na španskom jeziku je doživela bum, između ostalog zato što na sajmovima sve zemlje nastupaju jednojeznično, zašto mi nismo izvukli pouke?

Ne volim da citiram sebe, ali je svakako manje pipavo da citiram sebe kao rok autora nego kao pisca. U pesmi „Ramena“ sa albuma Da se ne zameri ima stih „nikakva pouka nije izvučena / malo in, malo kamena s ramena“. Pokušavao sam da primenim iskustva latinoameričkog buma na eks Ju, sa svešću da su to sve male kulture i da bi bilo neophodno udružiti se i kreirati dobar PR i što više zajedničkih nastupa, čak zajednički brend usmeren ka inostranstvu. Ništa nismo postigli jer ljudi malo zarađuju, a morali bi se odricati neko vreme da bi taj projekat zaživeo. Kao i u svemu drugom na Balkanu, kratkoročne potrebe se forsiraju znatno više od dugoročnih, a da je to pogubno, lepo se vidi. Drugo, nekim ljudima je dovoljna kultura matične parohije, bilo srpska ili hrvatska. Zatim, u postjugoslovenskim društvima pravi se tranzicija bez tranzicije u kulturi, što je nemoguća tranzicija koja se mora urušiti. Dalje, male kulture imaju nepoverenje u druge male kulture što je takođe tragikomično, tako se samo dublje ukopavaju beznačajne ili ne mnogo značajne nacionalne književnosti koje pripadnici velikih po pravilu pre čitaju kao zbir egzotičnih spisa, sociologiju ili feljtone nego kao književnost. Moram da pohvalim trud novosadskog Foruma, ne zato što je objavio moju knjigu na mađarskom, već i dela mnogih drugih savremenih srpskih pisaca koja nisu ostala u Vojvodini ili u interpretativnoj zajednici vojvođanskih Mađara, nego su sa dosta pažnje predstavljena na Sajmu u Budimpešti a o nekima, a ja mogu da tvrdim za moje Beograđanke, pisano je više kritika u Mađarskoj. To je svest o nužnosti međubrendiranja na delu, ali osvešćenost je manjinska pojava.

Kada bi vanzemaljac stekao sliku o Srbiju samo na osnovu Sajma knjiga, šta bi pomislio?

Zaključio bi da se knjige kupuju – to nije sporno i postoji čak uzlazna putanja u tome – ali i da ima dosta vašara. Vidi se i slavski karakter Sajma. Kada bi taj fiktivni lik ostao malo duže video bi da već nekoliko dana posle Sajma splasne opšti interes za knjigu što je znak da je ova kultura sajmocentrična i morao bi da provede tu duže vremena, da ne shvati pogrešno da su ovde ljudi toliki knjigoljupci. Uzlazna putanja u kupovini književnih i paraknjiževnih dela i nije toliko čudna, s obzirom na to da su devedesetih ljudi vodili razumljivog razloga o najegzistencijalnijim pitanjima i da je mnogima danas najjeftiniji način da sebi, i što je najvažnije drugima, pokažu da pripadaju srednjem sloju kupovinom knjiga, koje su ovde relativno jeftine.

foto: Laguna

Da li se tu radi i o povratku dostojanstva?

Jeste, čuo sam to kod ljudi, da je obrazovanje znak dostojanstva. U Srbiji, na Balkanu uopšte, većina radi stvari više zbog drugih nego zbog sebe, uključujući ključne životne odluke, ženidbu, udaju, decu. Stoga se masovno odustaje od ukusa, nekadašnji alternativci vole Balaševića i idu na narodnjake, slave, mejnstrim rokenrol koncerte ali i na one turbo-folka, žele dinamičan društveni život i pošto nemaju novca, postižu ga odustajanjem od ukusa.

Zašto radimo stvari zbog drugih, zbog nemaštine?

Nije samo zbog toga, postoje jednako siromašni ali u tom smislu srazmerno dostojanstveniji narodi. Mislim da ovde ključnu ulogu igra strahovit uticaj usmene kulture, koja je na lokalnom nivou i dalje jači medij i od pisanih, i od interneta. Čaršija je u svojim verzijama nekada naduvavala događaje za 20 posto u odnosu na ono što se stvano desilo, sada se to penje na do 80 posto. Iako su usmenjačke verzije očigledno zlurade i netačne, masa ljudi, čak intelektualaca, i dalje aktivno misle o onom šta misle oni koji, dakle, ne misle. I ne samo to, nego se čak i vode za odsustvom mišljenja kao merilom.

Beskompromisan si?

Pravim nužne kompromise da bih preživeo, ali nijedan truli kompromis ne dolazi u obzir. Od toga strada um i puca čitav lični sistem.

Kada si lane gostovao na Happy TV, sa jednim nacionalnim prorokom i drugim samozvanim, bukvalnim prorokom, da li je to kompromis?

Naizgled jeste, u smislu: „aha, moram da idem tamo, nema gde drugo“. Međutim, ja tamo odem da vršim subverziju, dokazao sam pred milionom ljudi tom čoveku da ne zna o čemu priča, da je za mentalno posmatranje i njegove eventualne poklonike ironično nazvao pametnima. Ako sam zbog tog nastupa dobio preko stotinu pretnji smrću, ne znam baš kakav je to onda kompromis. Kada sam čuo za takve komentare ispod klipa emisije na Jutjubu, uključio sam se imenom i prezimenom i napisao: „hajde, mudonje, krenite“. Naravno da se ništa nije desilo, ti što prete zaklonjeni iza lažnih imena obične su pičke.

foto: Dalibor Danilović/Gloria

Šta to govori o nama, da od dva proroka i pisca najviše napadamo potonjeg?

Da smo dno dna. Razum je izbrisan i to je poenta delovanja  ove vlasti, a i prošlih, što više sniziti politički IQ birača kreiranjem ludačke medijske scene u kojoj se, na primer, zloglasnost, poznatost i bogatstvo brkaju sa ugledom. Retki razumni ljudi se gade svega toga i neće da se uključe, a gomila bez mozga je bučna kao potok koji huči ali je plitak.

Zašo si rekao da će nam biti još gore?

Zašto bi nam bilo bolje? Ne postoji prihodna ekonomija, prodaju se radna mesta da bi predsednik, koji je patološki lažov, izneo da imamo veći BDP , da bi pogone koje je na taj način otvorio javno nazivao fabrikama, da bi kvaziargumentovano zadovoljio svoju rečenu patološku potrebu. Valja obratiti pažnju i na mladež koja je sve neobrazovanija, ni dobri studenti mahom nemaju jasnu referencijalnu sliku, turbofolk je osvojio nekad najalternativnije fakultete, ukus najsvetlijeg dela naše budućnosti.

Ako reviziju tekovina Drugog svetskog opravdamo manjkom živih svedoka, kako je moguće da se i 5. oktobar istorijski falsifikuj iako ga se svi sećamo?

Najveća greška Zapada prema nama nakon bombardovanja, koje je isto bila greška jer ne može tako divljački da se radi pukom primenom zakona jačeg i mimo sveta i saveta bezbednosti UN, jeste što nisu primorati Miloševića da javno prizna poraz. Ovako 50 posto ljudi uopšte ne zna da nas je NATO porazio i zašto se onda gubi Kosovo. Ne znaju ni da se pre toga desetak godina praktično odvijao aparthejd nad kosovskim Albancima. Kao poraženima samo neoficijelno, mnogima među nama nije jasno dato do znanja da smo gubitkom rata izgubili i Kosovo te da smo devedesetih praktično izgubili četiri i po rata. Kako je dobijena Vojvodina? Tako što je Srbija pobedila u Prvom svetskom ratu. Takve stvari odvijaju se kauzalno.

Kako licemerje, kriza morala i razmišljanja utiču na srpskog književnog junaka?

Moji junaci su individualci, oni ne beže od suočavanja sa neprijatnim situacijama koje su neizostavne: ko god živi na Balkanu potpisao je ugovor na mnoge neprijatnosti, čak i ako toga nije svestan. E sad, mom junaku sve to plus ugroženost od nasrtljivog kolektiva samo jača vitalizam. Bilo da su u pitanju žene kao Beograđanke, ili došljak Ratomir Jauković u Tuđinama, što im se više sužava prostor za delovanje, oni moraju biti vitalniji da bi funckionisali. Takođe paradoksalno, što više im se sužava mogućnost izbora, moraju više birati, počev od toga s kim popiti kafu.

Imamo li luksuz izbora?

Ako smo kao i svi, nemamo niti smo ikada imali. Najlakše je onima koji nemaju ili su ukinuli sopstveni ukus i zastupaju opšta mesta: gde god se okrenu na svom su tlu. Ali ako smo individualci, uvek ima izbora.

Da li smena Hubača u Narodnom pozorištu i hajka na glumca Sergeja Trifunovića mogu postati klica šire društvene promene?

Ispratio sam to periferno zbog Sajma i odlaska u Španiju ali ne verujem. Nekim povodom je kao pozitivna promena navođen nedavno Kokan Mladenović, koji je kao upravnik javne institucije sam sa sobom potpisivao ugovor kao sa rediteljem. Koju godinu zatim, eto ga kao progonjenog tipa, što samo govori o kolektivnom kokošijem pamćenju. Možda je bio i progonjen i ako jeste, trebalo mu je pomoći, ali ne bi smeo čovek koji je ranije sprovodio onanijski nepotizam nad društvenim atarom da bude etalon ni za šta pozitivno. Takođe, ljudi su isprepadani, prodaju se masovno za nadu da će dobiti nešto. Parafrazirajući Selina, svako bi se prodao ali malo ko za to ima priliku. Osim toga, postoji i prećutni pakt vladajuće elite i mase: ne dira se u kolektivizam, narodnjaštvo, javašluk, čaršijsko „mišljenje“; naprotiv; pospešuje se sve ono što mentalno prija masi, zauzvrat je pljačka sa vrha društveno prihvaćena pojava. Mnogi su i depresivni, slaba nam je psihijatrijska služba, razni sami sebi prepisuju lekove za glavu s kojom se tako opako igraju.

Kako se leči kratko pamćenje?

Nikako bez kultune politike. Neophodan je kulturni diskontinuitet kojeg nema, nekritički se veliča nacion i njegove vrednosti. Bilo bi neophodno i da je na vlasti garnitura koja mari za opšte dobro, na šta je u Srbiji smešno ozbiljno pomisliti. Sve se urušava ali, koliko vidim, vlast i dalje razbija sa 60 posto glasova. S druge strane, mislim da je crnogorski politički sistem uspešno preslikan na Srbiju, gde je poludiktator nedodirljiv i okružen slugama, gde mu je brat moćan, a opozicija namerno posvađana, jalova i tragikomična.

Pošto nema uslova za fer izbore, da li je rešenje da se stranački i građanski bojkotuju?

To bi bilo dobro ali mislim da je nemoguće. Neko će iz opozicije reći „ne“ jer mora da vuče drugačije političke poteze u odnosu na drugu, možda jaču opozicionu partiju koja se zalaže za bojkot. Neki ljudi bi bili kupljeni u poslednji čas i inicijativa bi propala iako je smatram apsolutno potrebnom. Ako su stvari loše onda ih treba izvesti tako da budu nesporno loše, da mnoge Zapadne institucije vide ono što ovako ne mogu ili neće: da je ova poludiktatura i poludemokratija zapravo diktatura.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.