Jedan od digitalnih trendova ranog 21. veka je objavljivanje fotografija hrane na društvenim mrežama. Retko, vrlo retko, tek u slučajevima teške egzotike i prirodne lepote hrane, takve fotke ostavljaju jak utisak na publiku. Ovo je sjajno opisao ilustrator i aktivista Met Inman alijas The Oeatmeal, koga toplo preporučujem, rečima da takvim i sličnim manevrima, odnosno preteranom upotrebom heštegova, autori stvaraju ličnu iluziju da sa Planetom dele iskustva i osećanja, a stvarnost je totalno drugačija – oni reklamiraju iskustva i osećanja.

Palo mi je ovo na pamet dok sam prao vojničku manjerku, jednom godišnje, ako se prisetim. Teško je objasniti ljudima koji nisi bili u vojsci zašto je ovaj deo vojne opreme tako… cool. Zašto hrana iz njega ima bolji ukus i najvažnije, koliko je hiperpraktičan za svakodnevnu i posebno terensku upotrebu. Za izlete, piknike, kampovanja ili šetnje. Zvuči neverovatno, ali čovek je u mogućnosti da jednom rukom drži posude sa varivom, hlebom, salatom (ako ima) i escajg, dok je druga slobodna za manipulaciju predmetima ili nošenje Kalašnjikova. Nož je ujedno i otvarač za konzerve i flaše, dok se torbica nosi o kaišu i u njoj tokom hodanja obično stoji čutura. Godina proizvodnje 1982. Rostfraj, plastika i platno. Piše “ne stavljati na vatru” jer je minimum zahtevnosti za brdsku pešadiju visina od 145 cm, a za IQ ko te pita. U JNA je zvaničan jezik komunikacije bio SHJ, minus tuđmanski hrvatski, a pismo latinica.

Ovo ne mogu ni Ikea, ni Walmart, niko! Samo vojska pogonjena budalasto potrošenim civilnim idejama i naporom.

Zaboravio sam vojnu oznaku ovog alata za ishranu. Vojska je legendarno nemaštovita i pravilo je da se oružja, oruđa i garederoba imenuju slovom „M“, pa sledi broj koji označava godinu stavljanja u upotrebu. Možda grešim, ne zamerite, sli svi predmeti kojih se sećam poštuju takav princip, osim tastera za telegrafiju koji je šifrovan, oh šoka, „TS“ i kočića za šator s čijom smo se skraćenicom dobrano sprdali. Zamislite scenu da vam neko mrtav ozbiljan kaže „vojniče, dodaj mi onaj KČ-1“ i biće vam jasnije zašto se vojnički fazoni pišu sami od sebe.

Perući manjerku zapitao sam se zašto niko na društvene mreže ne postavlja fotografije pribora iz kojeg i kojim jede? Nisu li tanjiri, lonci, čaše, escajg, salvete, stolnjak, kutlače i varjače važan sastojak ukupnog doživljaja obroka, jer da je suprotno, vino bi imalo isti ukus iz bureta kao i kristalne čaše, a nema, verujte.

Zašto smo predivan život ograničili samo na krajnje ciljeve, probleme i strahove?

Praktičnost ovog pribora za jelo, i šmek koji dodaje (is)hrani na otvorenom, podsetili su me na unikatnu ljudsku glupost da najbolje profesionalce i naučnike, najviše ideja, para, vremena i resursa kao rasa trošimo na odbranu od samih sebe. Sve, ali bukvalno sve što imate u kući i na sebi, svaka mašina koja vas leči, prevozi i kojom zarađujete za hleb, nekada su bili predmet vojnog razvoja, testiranja i upotrebe. Jednom kada vojska izgustira određenu tehnologiju i njenu upotrebu, prevaziđe je i razvije novu, tek onda se ona da nama civilima za svakodnevnu upotrebu, što je ne samo bizarno, već i bogovski cinično s obzirom da su ogromnu većinu njih dizajnirali i proizveli civilni stručnjaci i kompanije.

Prekidači na mom starom, američkom bas pojačalu? Učesnici Korejskog rata, dati civilnoj industriji i ljudima u sumrak Vijetnamskog. „Habl“ teleksop? Mašina koja ga nosi kroz svemir je prvo imala sočiva i kamere koji gledaju nadole, pa su je tek posle dali astronomima koji bi da gledaju nagore, u hladni vakuum prirode koja nas okružuje i krije najvažnije tajne naše stvarnosti i postojanja.

Nisam siguran da ćemo kao životinjska vrsta ikada prevazići ovaj, rekao bih, problem. Dan, odnosno proces tokom kojeg ljudi počnu da prave najbolje stvari za sve nas, odmah i ovde, kada prevaziđemo strah od srmti i drugog, a to je često isto, verujem da će označiti stvaranje nove vrste, stepen iznad homo sapiensa.

Prisećam se svega ovoga u situaciji kada se ratom i ponovnim uvođenjem obaveznog vojnog roka narodu maše kao šargarepom magarcu. Žao mi je što ljudi sve ovo što pišem uglavnom znaju. Videli su leševe, telesno i mentalno osakaćene, silovane, spaljene, opljačkane, gledali su „Ramba“ keca i znaju kakav je odnos društva i države prema veteranima, ali i dalje ne vredi. Ne umem reći, nemam leka, zašto su mrtvi kraljevi i komadi tla i dalje preči od žive dece.

Prisećam se lažne romantike stradanja i smrti kroz moju sjajnu manjerku iz koje hrana ima bolji ukus zato što je konačno doživela da bude građanska.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.