“Ime nagrađenog na rovinjskim Danima Mirka Kovača se čuva do proglašenja. Vest me je zatekla u Zagrebu, četiri nedelje pre dodele, i prvi utisak je, uz euforiju, silna muka, otekla mi je glava od čuvanja tajne, ni najbliži nisu znali. Važnije od čuvanja tajne je ogromna sreća, jer velika je to stvar. Strahovi koji idu uz stvaranje knjige, pa dok izađe, pa kad izađe, smanje se kada dobiješ ovakvu nagradu. Volim što je to nagrada koja se odnosi na četiri države, Srbiju, BiH, Hrvatsku i Crnu Goru, što ima jugoslovenski karakter. Sve što mi se do sada desilo u Istri bilo je lepo, a kada je stigao i Rovinj, to je bila golema sreća, još veća što je nagradu dobio i Semezdin Mehmedinović, jedan od najdražih mi pisaca i ljudi, koji je nagrađen za roman „Me’med, crvena bandana i pahuljica“, govori talentovani književnik Bojan Krivokapić, autor nagrađenog romana “Proleće se na put sprema” (Red box, Beograd) u kategoriji mladih pisaca.

foto: Pera Knežević

Kako si prihvatio nagradu u kontekstu Deklaracije o zajedničkom jeziku i da li si je potpisao?

Naravno da jesam. Moram da priznam, kada su me pitali da li ću je potpisati, to mi se nije činilo kao pitanje. Što bi sada neko pravio tu Deklaraciju, podrazumeva se da svi znamo da je to jedan jezik, neko hoće da ga imenuje ovako, neko onako, i činilo mi se da Deklaracija u tom smislu neće doneti ništa (novo). Onda su krenule silne kontra reakcije na nju. Jedna prijateljica iz Beograda mi je kzala „jesam li sam ti rekla da ovo nije tako naivno“. Zato je važna i nagrada, i Deklaracija i prkos, da uporno insistiraš na zajedničkom jugoslovenskom kulturnom prostoru koji fakat postoji. Ovi događaji to dodatno apostrofiraju pa ti bude još draže – događaji, nagrade, ljudi, potvrđuju da je tako.

Misliš da je to zdrava polazna osnova za lečenje bolesnih balkanskih društava?

Bolesnih, odnosno umornih, umorenih. Moramo biti precizni kada imenujemo. Ne znam koliko ovakve stvari utiču na to, zato što ovo društvo nije umoreno niti se umorilo od toga, pa ga ovakve stvari ne mogu ni reanimirati.

Možemo li kulturu i umetnost ostaviti malo na miru jer definitivno ne rešavaju stvari, iako prelaze granice prvi?

Nije pitanje prelaska granice, uzrok problema nije ono što smo mislili da jeste, uzrok se ne tiče samo nacionalizma, niti je nacionalizam samo – nacionalizam. Danas sam baš pričao sa studentima koji su me zvali da budem deo jednog istraživanja. Pitaju me šta mislim da mora da se promeni da bi položaj pisca u društvu bio bolji? Kažem „da ubijemo kapitalizam“. Oni se svi smeju. Pitam, što se smejete? Da li ga vidite na kasi, u knjižari, kada stignu računi, kada dobijemo otkaz? Onda su prestali da se smeju. To uopšte nije apstraktna pojava, on je stalno tu, pitanje je samo gde i kako možeš da ga kvrcneš. Ne treba se zanositi da će pisci rešiti probleme koje pominješ. Uloga pisca je mizerna, ali ne nužno naivna. Pisac ne može ništa suštinski da uradi, mada nije naivno ono što može da kaže kroz pisanje i javne nastupe. Ali pošto to nije srž problema onda ne treba da lečimo probleme tako, jer je to pogrešna terapija.

foto: Gordan Ukić

Možemo li uopšte pričati o jeziku kao nepolitičkoj kategoriji?

Ne možemo. Jezik je političan, ideologija progovara kroz jezik, samim tim nema nepolitičnosti i neutralnosti. Koji diskurs biramo, kako imenujemo stvari, da li ćemo nešto uopšte imenovati ili nećemo – to je politička stvar. Da li ćemo reći koliko je danas klasna pozicija važna, samo imenovanje toga nešto znači, da si prepoznao problem i politički pokušavaš da se suočiš s njima. Nema jezika bez politike i obrnuto, što pre to shvatimo biće nam lakše da se maknemo, s mrtve tačke, ili kako god nazvali ovo u čemu smo.

Imamo li luksuz da budemo politički neopredeljeni, neaktivni ili neutralni?

Zavisi kako se posmatra to političko pitanje, da li kroz realpolitiku, partije i izbore, ili se posmatra šire. U prvom slučaju, ja sam jedan od onih koji su digli ruke od toga, i spreman sam da trpim sve kritike i pljuske u paketu. Mislim da gubimo vreme na zanošenje pričama o nekim opozicijama, o vlasti, o tome da će spas doći kad jedni odu, a dođu drugi. I tako, oni se smenjuju, nama je sve teže, i nekako prođoše svi ti životi. A čemu? Mislim da treba da promenimo način posmatranja političkih pitanja koja nam se odnose na život.

Kako si aktivan politički?

Ja sam aktivan u preživljavanju. Šalim se (smeh). Na primer, ja politički promišljam kakvu ćemo starost imati. Mislim da je to jedno od najvažnijih pitanja. Ti i ja smo generacija koja neće imati nikakvu penziju, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, a ne moramo baš svi da umremo na ulici. Razmišljam o alternativnim modelima starenja i života, kako može da se živi zajedno, jedni s drugima, da nismo sami. Kako da proizvedemo hranu, kako da se lečimo. A to nisu nemogući modeli, samo su nam glave umorne, pa se smejemo takvim idejama.

„Alternativna politika starenja“, ovo mi se dopada.

Da, to nam neminovno stiže. Sada smo svi manje bolesni, a više zdravi i nije tako dramatično, ali pitanje je šta će biti za 20, 30 godina sa ljudima koji ne budu mogli da se leče u bolnicama i žive u domovima. Nisam jedini, razgovaramo o tome, kako napraviti nekakvu zajednicu, „Sunčana jesen života“ (smeh), to je vrlo važno političko pitanje, koje je konkretnije i aktivnije od toga da promišljamo ko je s kim u koaliciji i da li je moguće promeniti institucije. Mislim da to više nije moguće, jer nas dominantna ideologija satire.

Stvarno misliš da je korupcija tako jaka?

Šta se događa kod nas? Nadiranje kapitalizma u ove naše periferije, prodaja javnih dobara, zemljišta, vode, aerodroma, podizanje silnih tržnih centara, gde ljudi rade maksimalno, a budu plaćeni minimalno. To će pući neminovno, kada ne znam, nadam se uskoro. Međutim, ne treba i mi da puknemo s tim, već da vidimo kako da otmemo dostojanstvo od života. Jer, stalno nam ga otimaju, oduzimanjem slobodnog vremena, propagandom koja nam stvara nemir i nesreću, jer nas ubeđuje da nismo dovoljno dobri. Dobri – čitaj: produktivni. Mislim da je važno da otmemo dostojanstvo za vlastite živote, da imamo pravo da biramo čime ćemo se baviti, šta ćemo raditi – a šta nećemo, da se osećamo dobro, da maštamo, putujemo… I mislim da nije nemoguće da se dovijamo kako da ga otmemo nazad. Dostojanstvo. Bit života.

Često preispituješ principe, ima li to smisla i da li je on danas uopšte moguć?

Princip je kao kategorija vrlo promenljiv. Kao mlad sam verovao da su principijelni ljudi oni koji ih nikada ne menjaju i drže ih se zanavek, sada bih rekao da to nisu previše pametni ljudi. Princip se mora razumeti u kontekstu u kojem ti jesi, pa ga stalno promišljati. Ne držati se principa koji ti nanose štetu, tebi i ljudima oko tebe. Jedino gde sam principijelan je stav, odluka da dokle god to mogu – ničim ne ukaljam književnost koju pišem i odnos prema njoj. A mislim da je to moguće, jer me književnost ničim ne ugrožava, niti egzistencijalno zavisim od nje. Zato tu nema mesta kompromisima.

Da li te kao pisca deprimira cifra od 50 procenata funckionalno nepismenih?

Ne. Što bi? Voleo bih da i ti ljudi imaju mogućnost da žive dostojanstveno. Bio bih najsretniji da ta vrsta razlika, obrazovanje, pismenost, bude manje bitna. Za te ljude kao da nigde nije predviđeno gde i kako da se smeste sa svojim životima. Plus su često optuživani i osuđivani da su krivi za sve loše što se događa u društvu i što je političke prirode. To je čisto elitistička stvar, taj stav – „nepismni su nam izabrali stvarnost“.

Elitizam?

Jeste. I meni je bilo zavodljivo ranije da mislim da sam pametniji od rulje koja glasa uvek za te iste i saglasna je sa tim stvarima, idejama, vrednostima. Međutim, mi smo svi pijuni u tom istom igralištu i najlakše je optužiti masu da je kriva za nešto.

Kako im/nam pomoći u vremenu post-istine, jer činjenice očigledno ne rade?

Insistiranjem na onome na čemu se ipak ne insistira: klasnom pitanju i našim klasnim pozicijama, gde nas sve žulja. Može, na primer, i nacionalista i homofob da se sretne sa mnom po pitanju radnih prava, ostvarivanja plate, socijalne i zdravstvene zaštite. To nije nemoguće, iako smo u prethodnih skoro trideset godina poverovali da jeste. Da tu nema dijaloga, da ne postoje nikakve mogućnosti. Jer, to se sve odnosi na klasu, čak ne moramo koristiti tu reč, ali možemo pričati o siromaštvu i kvalitetu života. Navedi mi osobu kojoj ova pitanja nisu bitna. To su važnija pitanja od onih identitarnih, jer su egzistencijalna.

Nadao sam se da ćeš mi reći emocijama.

Studenti su me danas pitali, da imam moć, šta bih promenio na studijama književnosti. Rekao sam im da bih prvo insistirao da se dogovorimo: da volimo ljude i da volimo književnost. Čini mi se da je izostalo to, pre svega, ljubav za čoveka. I to zaista ljubav, i nije patetično, jer nema druge reči za to. Ti kažeš emocije, a ja mislim da je pokušaj da se s drugim bićem razgovara polazište iz ljubavi, da se razumemo. Nećemo ništa uraditi ako kažemo nekom da je nacionalistička stoka i pokažemo mu koliko smo pametniji. Mnogo je teže, ali mislim da ima smisla: „Vidi, brate, prijatelju, mislim da imamo iste probleme, hajde da vidimo šta možemo da uradimo“. Taj pristup najviše radi jer nam hronično najviše nedostaje ljubavi. A ljudi reaguju na ljubav.

Problem može nastati kada je preko puta osoba koja misli da poseduje monopol na ljubav, šta onda?

Ljubav je kompleksnija od monopola. Možeš pronaći način da ljubavlju priđeš čoveku. Svi smo prvo ljudi, pa tek onda deklarisani pripadnici ovih ili onih skupina, identitetski intoniranih.

Znaš da to traži nadljudsko strpljenje i rad?

Svestan sam. Važno je ne ići s tim kao misijom, da si odabran da popravljaš stvari, da menjaš ljude. To je opasna pozicija, moralizatorska, dosadna. Kao ljudi koji kad promene način ishrane počnu da kljucaju u mozak sve druge da je to jedini ispravan način. Ubrzo smore sve živo i neživo i niko ih više ne sluša. Nemoj ići da menjaš svet, kao da ti je to dužnost, jer to je u startu izgubljena pozicija. Što sam „mekši“ s godinama, lakše mi je s ljudima i lepše mi je, a nisam promenio svoje bazične politike, ostale su isto radikalno leve i sve što ide s tim. Ali, biram da ne bodem oči i ne podmećem noge, već da vidim šta možemo zajedno.

Da li ti je malo neprijatno kada vidiš u kakvom je stanju levica, širom sveta?

Nije. Još dugo neće biti mnogo bolje, treba vremena da se artikulišu leve ideje i dobro je da se dešavaju stvari, manje ili više artikulisano, nekad hektično i histerično, ali bitno je da se nešto događa. Stasavaju nove generacije, to je spor proces i bolje je da ga ima u naznakama nego da ga nema. Budućnost levice vidim kao svetlu, ide nam u susret ta budućnost, jer su nas neoliberalno-kapitalističke prakse sabile do ispod dna. Mislim da je važno ne upasti u zamku romantiziranja naroda kao homogene skupine, treba ljudima pristupiti kompleksno i da se tihim koracima ide napred, ne brzo kako su možda neki aktivisti pomislili. Ali ne odustajati od tih koraka.

U kakvom si raspoloženju dočekao punoletstvo 5. oktobra?

Ni u kakvom. Nemam euforiju, ne posmatram ga kao monumentalnu prekretnicu u našim životima. Posmatram ga kao deo procesa konačnog rušenja socijalizma u bivšoj Jugoslaviji. Skidanje petokraka, uvođenje veronauke u škole, finansiranje Hrama svetog Save, meni je i to 5. oktobar. Treba da se odlepimo od sentimenta forsiranih datuma.

foto: G.U.

To ide malo teže kada te oni protiv kojih smo se borili uveravaju da smo bili u krivu.

Potrebna nam je druga vrsta političkog promišljanja i borbe. Peti oktobar je potrošena kategorija, a učestvovao sam kao dečak, uzvikivali smo parole, hvatali se u vozić i pevali. Vlast i opozicija su potrošene kategorije, kao i demokratija kakvom nam se ovde predstavlja. To je teško prihvatiti, izmiče ti se tlo pod nogama. Uložili su ljudi mnogo energije i života u to, identifikovali se. I šta onda? Šta sad?  Život ide dalje, nemoj da nam promiče u plakanju za 5. oktobrom. Elite s obe strane 5. oktobra žive jako, jednako dobro. Šta to nama govori, običnim ljudima? Aha, da su oni zapravo jedni, a mi smo drugi. Prevareni smo i odrastamo samo ako se suočimo s tim da smo bili zajebani. Tako je to s političkim procesima. Často su složeniji od njihovih kasnijih propagandističkih predstava.

Gubiš li kontakt sa gradom, zbog….svega?

Godinama nisam voleo ovaj grad, nije mi prijao i sve me je nerviralo. Kasnije sam shvatio sam da je to jedna poza, vrlo je seksi mrzeti ga, jer si onda kul, jer si iznad njega. Meni je ovaj grad okej jer se u njemu dobro snalazim. Mogao bih živeti i u Rijeci, Sarajevu ili Beogradu, ali bi mi bilo skuplje. Imam prijatelje ovde, a grad je kao i svaki drugi grad. Lepo je kad grad ima reku, ili kad je na moru.

Ne osećaš da je manje tvoj?

Često se krećem po bivšoj Jugoslaviji, nisam povezan ni sa jednim gradom u tom smislu. Velike su se promene desile, to je istina. U mom slučaju se desilo to da sam se osvestio koji su problemi važni, a koji ne, koji su rešivi, a na koje ne treba trošiti energiju. Odlučio sam da se neću trošiti vodeći već izgubljene bitke. Borim se kroz rad s ljudima, drugačijim nitima kojima spajam, a za frontalni aktivizam nemam ni snage ni volje.

Sigurno nisi imun na fizičko razaranje?

Naravno. Problem kapitalizma u široj priči i široj slici. Otimačima je jeziva i danonoćna. Oteti su javni prostori, prodati budzašto, to smo izgubili. Ali nismo sve izgubili. Još uvek možemo da gradimo s ljudima, jedni s drugima, neke nove načine udruživanja, da menjamo pogled na stvarnost. Ne možemo sad odmah vratiti livadu na mestu tržnog centra, ali možda se možemo udružiti na neki novi način, da je jednom vratimo. Bilo je revolucija i pre nas.

EPK2021?

Doneće neke dobre stvari, napraviće neke štete, videćemo kakve. Ne uplićem se. Prestonica kulture ide bez mene, ostajem po strani.

Treba li Novom Sadu, kako je radio voditelj Daško Milinović formulisao, zavod za zaštitu od spomenika?

To je pitanje revizionizma i antikomunističke histerije koja vrišti oko nas. I to se događa u celoj bivšoj Jugoslaviji, a istraživanje spomeničke kulture je dobro polje za istraživanje kako se briše istorija i stvara nova. Za par godina, imam osećaj da će kada javno kažeš „antifašizam“ biti kao kada si ranije govorio „fašizam“. Koliko god nam bilo dosadno, mi moramo u malim nišama tražiti način da ponavljamo i ponavljamo istinu o antifašizmu. A boriti se protiv spomenika i rušiti ih? Mislim da ne treba da se trošimo u poluakcijama, to traje već 30 godina, sve je do pola. Bukne, izduva se, imamo hroničan problem sa artikulacijom političkih ideja. Bolje da se ne zalećemo na prvu.

Postoji li opasnost da nam unučad budu žrtve bizarnih spomenika i da ne umeju razlikovati dobro od lošeg?

Da. Za razne stvari možemo reći da nisu crno-bele, samo za fašizam i antifašizam ne. Nema između. Ili – ili. Pipci fašizma su stalno oko nas, ako se uspavamo i prepustimo neće nas biti, a nećemo ni biti svesni da smo smaknuti. To je kancerogeno tkivo, protiv elemenata fašizma se bori tako što čim ga vidiš – udri. Milom ili silom? Pa nije se Drugi svetski rat dobio nenasilnim akcijama, već znamo na koji način.

Kako komentarišeš lokalne građanske inicijative fokurisane na rešavanje osnovnih životnih problema, bez visoke ideologije, koje okupljaju različite društvene grupe?

To je zapravo čista ideologija – zajedništva, solidarnosti i čoveka. U to najviše verujem, u snagu takvih udruživanja. Da smo svesni jedni drugih, šta imamo, a šta nam treba, ko nam oduzima i kako to da rešimo. Verujem u tu vrstu udruživanja. Tu se ljudi najviše mogu sresti. Mogu glasati za ove ili one, mogu ne glasati, ali će se sresti u problemima koje neće rešiti ljudi za koje su glasali.

Hajde lepo za kraj, preporuči nam pisce?

Sve knjige Daše Drndić. Naša, a svetska. Volim i Teu Tulić, a tu je i pomenuti Semezdin Mehmedinović.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.