Kažu da teška vremena kristališu stvari, čine ih jasnijim i lakše tumačimo stvarnost oko nas – ljude, pojave, procese, pa i predmete. Pandemija ovde svakako odgovara opisu i Egzit nije opitni izuzetak, a ukupnu ocenu njegovog 2.0 izdanja, okončanog tokom jutarnjih sati, možemo posmatrati iz različitih uglova, objektivnog i subjektivnog.

Objektivno, Egzit je uspeo. To je prvi festival velikog kalibra u Evropi nakon pandemije i protekao je bez većih incidenata. Četiri dana, puta preko 40,000 ljudi dnevno (tvrde organizatori), svega par otkazivanja disk-džokeja i bez većih problema po živote posetilaca, malo li je na ovu skupoću.

Tokom dve decenije, ljudi su gubili živote u Novom Sadu. Ne na prostoru samog festivala, ali jesu na obodu (Britanac Entoni Fisk, 22, pao sa bedema na prugu) i u kampu (grana drveta ubila Jelenu Matić, 28, nakon oluje). Današnji rezime? Strani državljanin spašen je iz Dunava, u koji je upao sa keja, i pola grada se pita ne kako mu je, nego kako mu je to uopšte pošlo za nogom.  

Dalje, za te novce i dalje smo imali šta da pogledamo i poslušamo. Da kojim slučajem Egzit ranije nije dovodio svetske muzičke prvoligaše, koji umeju da pevaju i/li sviraju instrumente, jamačno bi se osećali oduševljeno. Iskreno, nisam bio ni na jednom lošem koncertu i svi smo imali prilike da se odmorimo od mega-hedlajnera i probamo da poslušamo neke druge, nove bendove, koje bi možda propustili privučeni zvučnijim imenima.

Dok smo još u zoni objektivnog, ako ste mlada osoba i politički idiot sklon potrošnji koji voli elektronsku muziku, vama je Egzit bio bogom dan. Spisak disk-džokeja i ove godine je bio prvoklasan, luda zabava do devet ujutru, i to se videlo i sinoć. Izvesni građanin imena Jonas Blue na Glavnoj bini je okupio podosta sveta i napravio zbilja ludnicu, a nepunih dva sata ranije na koncertu Lajbaha je uživala šaka jada, u poređenju spram Plavog građanina sa pločama, ili diskovima, pojma nemam.

Kada smo ih se već dotakli, Lajbah, kako reče prijatelj, jeste bio jedini punokrvni hedlajner domaćeg podrijetla, ili uopšte. Bend je zvučao kako dolikuje, poruke su jednako vanvremenske i bolno aktuelne, a to što nisu pitke i ne idu uz selfije i haštagove, jebiga, nije njihov problem.

Odnosno, jeste, pa su nešto tim povodom i preduzeli, šteta što ih mlađi konzumenti teže vare i ne razumeju.

Na kraju objektivne zone sledi podsećanje feljtonskog karaktera. Egzit Novosađane/ke i dalje tretira kao Zimbabveance i Zimbabveanke i pravda se dodatnim prilivom turista i novca u Novi Sad, kao da svako od nas pola miliona u Opštini izdaje smeštaj ili prodaje robu, hranu i piće. A ipak, naše se pare, infrastuktura, službe i strpljenje troše nemilice bez ikakve uzvratne povlastice, osim slučajne geografske blizine Petrovaradinske tvrđave.

Naš gradonačelnik, čarapa za na šaku predsednika Srbije, ili njegovog brata, stvarno više ne znam, morao bi ih uhvati za uši i obaveže da će novčano negovati Đavu dok Egzit postoji i muze zlatnu koku, jakako po direktivama Zavoda za zaštitu spomenika kulture. A drugo, drugo već ulazi u zonu subjektivnog…

…osećanja & mišljenja da Novosađani moraju dobiti nazad „novosadsku ulicu“ kod hotela Leopold I. Apsolutno sam gluv za razloge i objašnjenja Egzita, hotela, sponzora, partnera i pangalaktičkog sojuza jogi letača i piramidalnih ulagača. To je parče kaldrme, sa pripadajućim kafanama i, opciono, adekvatnom binom, nešto što smo zaslužili i što je sam festival činilo objektivno boljim mestom za biti.

Nešto što nam pripada, jer je spontano nastalo, raslo i sraslo.

I evo, više od 20 godina posle prvog Ezita, čovek iz Turkmenistana ne može da kupi dobar suvenir ili štagod sa satom, simbolom grada, jedinim koji sate pokazuje velikom kazaljkom, a minute malom, pošto Srbin kad se rodi dođe čika i hiruruški mu odstrani gen za turizam i faking marketing.

Subjektivno, spisak izvođača je bio tragično tanak. Ako poslednjeg dana moram da slušam Rundeka, Masima, Lav Hanterse, Idu Prester, ili Overdrajv, po kombinovani osamstoti put, sasvim sigurno problem postoji, a nije da sam bojkotvao manje popularne bendove, naprotiv. I svi su nastupi, objektivno, bili ili okej, ili dobri, ili sjajni, međutim Esma’s Band Next Generation iako sasvim kul, nije samostalno dovoljan da zadovolji glad.

I dalje subjektivno, ali sa velikim prstohvatom objektivnog, imam goleme šake, na Egzitu se našlo podosta izvođača koji pojma sa životom nemaju. Za neke od njih, a ne bih da mokrim po mladim kolegama pa ih ne pominjem, je ona generička, radio AS FM Bina ravna Voflgangu Amadeusu, u zenitu stvaralačkog nagona. Takvu „muziku“, i posebno tekstove, mogu da izvezu nekom iz tanatokratske dinastije Kim u Severnoj Koreji, da njima muče političke zatvorenike i prete Japanu i Americi pesničkim holokaustom.

Subjektivni autor želi objektivno reći da je Egzit i pre pandemije bio u debelom čabru kada ga se usporedi sa Sigetom, na primer, te da bi i bez Kovida naš festival bio tri koplja ispod mađarskog, ako je suditi po muzičarima koji tamo nastupaju.

„Muzičarima“, a ne izvođačima, recitatorima, zabavljačima i drugim potrošačima kiseonika i nestvaraocima nota. Jasno kao dan, neko drskijiiz Egzita bi mogao da mi odgovori ovako:

„Šta ti hoćeš, koji moj, da li si ti video koliko ljudi je slušalo Dejvida Getu, a koliko te tvoje sa instrumentima?“

I tu smo! To je to.

Bajdvej, Geta sinoć jeste razbio, ali ne vucite me za jezik. Tom logikom i tim principom, Svetlana Ražnatović jede Dejvida Getu za užinu. A ima i bend koji ume da svira, plus nešto kao peva, pa muzički nepismen i ćirilično polupismen čovek prosto ne zna šta radije da zguta: sočnu janjetinu sa četničke kame, ili visokobudžetni voćni sladoled sa 0% voća.

Pandemijska oskudica brutalno je ogolila realno stanje stvari, koje otprilike glasi da je „disk-džokej paket“ za organizatore neuporedivo jeftiniji, lakši, isplativiji i na duge staze bolji način da ispune cilj koji je od starta bio nisko postavljen. Egzit objektivno više ne gaji prvenstveno kritički nastrojenu publiku, već zaliva biljčice budućih muzičkih neznalica pukim podilaženjem niskom ukusu i skromnim ambicijama u sferi društveno-političkog mišljenja. Takvi će sutra biti spremni da progutaju svaku fekaliju ako je prelivena sa dovoljno šećerleme. Kako ispred bine, tako i kraj glasačke kutije.

I ne daj bože da se zamere vlasti, čija su lepa vinjeta, a neće ni da im direktno pomognu. Znate šta kažu za neutralne ljude u teškim vremenima? Ne znate? Super, pravac Dejvid Geta.

Vratite instrumente svetske A-klase na Đavu, pa da se lečimo.

ZTZ