„Album Purge imaće deset pesama. Izbacićemo četiri singla, sa četiri spota pre samog albuma koji će izaći dogodine. Oni će najaviti atmosferu tog izdanja i već planiramo da snimimo još jedan, da uokvirimo trilogiju albuma. Biće to presek kako mi vidimo civilizaciju, društvo i pojedince, kuda smo krenuli i da li tuda želimo da nastavimo“, kaže Miloš Bajat, pevač i glavni autor novosadskog benda Bayat, s kim razgovaram povodom današnje premijere njihovog singla Madness. Kako je rekao, pesma Madness objašnjava situaciju u kojoj se nalazimo, dokle je grupa došla posle albuma So it Begins i gde ćemo svi završiti ako se neke stvari ne promene.

U kakvom se stanju nalazimo?

Opštem ludilu. Bombardovanju i nametanju, medijski i privatno. Ljudi ne znaju čemu i kome da veruju. Sveo se život na “rodiš se, radiš, idealno nešto što voliš, zaradiš i – umreš”. To je svrha, desio si se u ovoj realnosti da bi radio i umro. Meni to smeta, ne mogu tako da živim i neću u to da verujem. Uspeli smo da dođemo u zombilend.

Da li zato što društvo ne može da prati tehnološki razvoj, pa reaguje pogrešno?

Reaguje nikako. Od prirode smo dobili sve što nam treba, nema potrebe da se udaljavamo tehnologijom. U redu, imamo internet, kola, ali mora li to biti 5G, 10G, 30G? Preterujemo, i medicina je prešla u takmičenje ko će bolje da prebaci da zauvek živimo i udaljili smo se od suštine života.

Šta Bayat nudi kao rešenje?

Mi prvo ukazujemo na problem i to se odnosi i na nas. Drugo, individua je uvek rešenje. Sam ne možeš da promeniš svet ali možeš da kreneš od sebe, da vidiš gde grešiš i počneš da ceniš prave vrednosti, Tako će i okolina oko tebe početi da se menja, dobijamo čopor koji dobro razmišlja, ne mora ovako, ne mora stres, naglo, na frku, može sve lepo.

Gde si ti grešio?

Kao i svaki čovek, uživam u tom komforu i teško mi je da izađem iz njega. Izbacujem stavku po stavku. Kao civilizaciji nam je potreban reset, korporacije idu na to da nemaš izbora. Novac nam je osnova civilizacije i sve se pretvara u njega, ljubav, muzika, filmovi, novinarstvo, sve je postalo novac, zato nam treba reset. Da se sklonimo od njega i nađemo prave vrednosti.

Pomenuo si komformizam, kako se borite protiv njega?

Besom, tugom i nadom u bolje sutra. Muzikom i tekstovima koji se bave tim problemima i u koje verujemo. Želja mi je da snimimo old school album, „na keca“, da uđemo skroz analogno u studio i snimimo album na „jen’, dva, tri“.

Ne bojiš se zamke u koju je upala Metalika, oni su posle savršeno produciranog „crnog albuma“ snimili garažni album Saint Anger i nisu se proslavili?

Bio sam tad veliki fan Metalike, kada je izašao taj album rekao sam „dobro, malo zvoni sve to, ali ima neki šmek, ipak je to ta Metalika“. Međutim posle sam čuo lajv i bio je malo raspad, nisu ga editovali posle sat vremena da zvuči savršeno. Sa umetničke strane to doživljavam emotivno, to je dokaz da se ne boje da izađu i kažu „Nismo svirali pet godina, zarđali smo do bola ali mi ovo volimo i želimo da radimo“. Bio bi problem da su nastavili tako da sviraju i posle toga, ali su posle te turneje nastavili kao da su mlađi 10, 20 godina. Pregurali su to, toliko su veliki da sebi mogu da dozvole i takav album, bez problema.

Da li si i ti spreman da budeš ranjiv?

Da. To je poenta umetnosti. Nisam školovan muzičar i počeo sam da pevam iz ljubavi, nije bitno da li je to tvoja pesma ili ne. Publika ne traži savršenstvo ali traži emociju, kako si ti doživeo pesmu i da razmenite energiju, tako je u celoj muzici, pogotovo rokenrolu. On nije bio komercijalna muzika, bio je glas nezadovoljnog naroda, ili zadovoljsta kao osamdesetih. A onda dolaze 90’ i grandž, Sijetl.

Flanel košulje i raspadnuti imidž su morali doći posle natapiranih kosa, šljokica i sjajnih utegnutih kombinezona?

Naravno. Čak je i Dejvid Kaverdejl, koji je bio učesnik tih 80’, rekao da su počeli tako i da je bilo interesantno, ali na kraju dekade su postali predekorisana jelka, prešli su u šund i kič. Zato su i došle 90’ u takvom izdanju, da iznivelišu jednu krajnost.

Moram da te pitam, zašto za ime božije baš NU metal?

Aha, (smeh), nismo mi toliko NU metal, ali nije ni da nismo. Volim da kažem da smo rokenrol sa delovima metala u sebi. Tako sam odrastao, slušao rok, prešao na hevi metal, onda sam počeo da slušam NU metal zato što je to pravac gde sam i dalje osećao tu energiju i emociju klinaca post-devedesetih, koji su i dalje bili zarobljeni u sebi. Klinci u depresiji su bili kao nenormalni, danas je to normalno, svi smo u depresiji i imamo super tabletice. Video sam deo te industrije kod nas, to nije umetnost, to je mašinerija i robovlasništvo.

Slažem se da to nije umetnost, kao što ni NU metal nije – metal.

Pa, nije, zato se tako i zove u slengu. Ti ljudi su odrasli na metalu ali su hteli novi zvuk, izbacili su solaže, nema gitarskih heroja jer smo shvatili da je ego previše uticao na stvaranje. Nije više bilo važno da nas muzika emotivno pogodi, nego da neko briljira na gitari.

Da li si u iskušenju da sklizneš u mejnstrim zvuk kada stvaraš?

Ne. Istražujem muziku, pokušavam da nađem nešto novo i imam problem s tim. Već posle 2010, bendovi koje sam gotivio, poput Avenged Sevenfold koji su meni savršen bend, su postali studijski previše kompresovani. Lajv su odlični, muzičari da ne pričam kakvi su, ali studijski su prešli u takvu kompresiju gde se zaboravilo na udarac doboša, na te iskre. Po meni, u rokenrolu ne treba sve da bude tako upeglano.

Slažem se da magija nesavršenosti zapisa u rok muzici postoji.

Zašto vinili nikada nisu izašli iz mode? Dok sam živeo sa matorcima imao sam gramofon i puštao sam Bad Company, to je jedini put da sam osetio da sam sa bendom u sobi, kao da smo u studiju dok vežbaju, čuješ  kako dišu, kako trzaju, to je suština svega.

Dakle album Purge, predstavljen u digitalno-vizuelnom softverskom zapisu, neće izgledati kao kompresovana „ravna cev“ već kao „riblja kost“?

Da, iako smo novi u studiju, indi smo bend i sami radimo ton i video, u saradnji sa producentom, majstorom Milošem Mihajlovićem Blejzom. Trudimo se da održimo sirovost sviranja, i tekstovi, i rifovi, i energija, i spotovi su nam takvi. Ljudi moraju da se trgnu, živnite malo, nebitno na koju će stranu, moju ili njihovu, daj neku energiju, neku vibraciju na ulicama, sve je mrtvo, ljudi gledaju u prazno.

Misliš da je moguće takvo cimanje bez političke konotacije, a ne mislim na stranke, već asocijacije koje u ljudima probudi ime poput Rage Against The Machine?

Da, ali pevač im je sin američkog senatora.

I karte su im krajnje nelevičarski skupe.

I onda je bio u fazonu „F-you I won’t do what you told me“, pa tata kaže da ne može više da peva protiv vlasti i nestane RATM. Srećom, jer se onda nikada ne bi pojavio Audioslave, koji je po meni najveća supergrupa ikada. Pa se onda pojave ponovo, i bio sam u fazonu okej, treba nam to, i onda karta košta 150, 200 dolara. Pa, čekaj druže, ti se boriš za radničku klasu, znaš li koja su im primanja, a neko takav baš želi da vas vidi mnogo više nego ljudi koji sebi mogu da priušte da odu na taj koncert iz fazona. Tu se jako meša poruka. Gde su donacije, Tom Morelo skupo naplaćuje časove i kao bori se protiv kapitalizma, a pristao je na sve to.

Postoje li kopče sa filmom Purge koji će ljudima nesumnjivo pasti na pamet?

Ne, ali to ne može da škodi. Tražili smo jednu reč, kratko i efektno. „Purge“ znači i čistilište, a ovo jesta takva priča. Koliko je ko spreman da se bori, izdvoji iz sistema i živi smostalno. To danas nije teško pokušati. S tim u vezi, moramo da promenimo humanitrane akcije i svirke. Dobra je stvar nekome pomoći ali to znači da pristaješ na takvu igru sistema. Moraju muzičari, sportisti i druge javne ličnosti da se angažuje da se neko izleči jer to kao mnogo košta, a zašto nemamo globalni zakon po kom, ko god je neko u smrtnoj opasnosti ili teško bolestan, a imamo rešenje kao ljudska rasa, da se izleči besplatno.

Da li si svestan koliko su ti zahtevi dobri, i nerealni?

Znam. Ljudi me gledaju često kao da nisam normalan ali to je najjednostavnije kako može. Neću da prihvatim ovo uređenje i neću da mu pomažem da ostane takvo. Ako pristanemo na nešto drugo, neke male primere, da pokažemo društvu oko sebe da neke stvari mogu drugačije, nešto sitno, koliko je vredna voda, koliko znači reći nekome „hvala“ i koliko je lako pomoći nekome, biće nam mnogo bolje. Pa onda ovo za maske, na koje smo pristali tako lako. Toliko je nelogičnih stvari, može na stadion bez maske, ne može u prodavnici, pa virus ima radno vreme, vikendom je najaktiviniji, posebno u rok klubovima, i mi pristanemo na to?! Ne mogu da budem takav čovek i ne želim da moja okolina ode u tom pravcu.

Okej, realno ne možemo bez ovog pitanja, pandemija?

Poslovno je bendu katastrofalno. U pola turneje nas je sačekala, prekinuli se pregovori za evropske svirke. Boli i finansijski ali ovo je najjači udarac, taj prekid. Imamo sreću da smo ušli u studio i nastavili drugi album. Nije bilo vremena za paniku i kuknjavu, uradili smo album na miru.

Kako podnosite psihički, postoje muzičari koje mentalna rupa više boli nego ona u novčaniku?

Tu se vraćamo na individue. Okrenuli smo se sebi, da prvo sebe sredimo i vidimo kako funkcionišemo i to se posle desilo u bendu. Probe su redovne, koncentrisali smo se kao da spremamo turneju. Fali nam svirka, svima, ne smemo da gledamo stare koncerte i džemove, udari nas tuga (smeh).

Šta misliš o strimingu živih koncerata?

To nije rešenje, nikako. Radije ću prestati da pevam. Kao za humanitarne svirke i maske, ti pristaješ da sviraš nekome ko sedi kod kuće. Rok je energija, ljubav, ljudi, momenat u kom se dešavaju prijateljstva, emocije i stvaraju priče. Seti se Bijelog Dugmeta na Hipodromu. Jedan od najlošijih koncerata u istoriji, išli smo prugom, ja u „starkama“, noge mi bile krvave, razočarao se u Tifu koji mi je bio velika zvezda tog vremena, živi užas, ali i dalje se tog koncerta sećam samo po lepom, bilo nam je odlično i dan danas pričamo o tome.

Zašto svirate obrade, ne bojite se da vam to postane kamen oko nogu?

Tako smo počeli. Ma kakvi, svađam se sa kolegama poslednjih 15 godina, pitaju me što to radimo. Prednost kavera što mi je „skidanje“ umetnika, istraživanje njihovog pevanja i emocija, poruka i kako razmišljaju, otvorilo horizotne. Moraš da kreneš redom, meni su se desili Pol Rodžers, pa Kaverdejl, Jan Gilan, Stiven Tajler, Kori Tejlor, pa Kris Kornel, kao totalno novi univerzum koji je emocijama spojio sve ere roka u jednu. To su jednostavne, čiste pesme. Tri akorda koja se vrte u različitim aranžmanima, a zvuče potpuno različito zato što se upravljaju emocijama i šalju lepu energiju.

Kako su tvoji demoni, šta rade?

U harmoniji smo, oni ne diraju mene, ja ne diram njih. Svi ih imamo i mi ih pravimo, međutim svaki čovek ipak može da nađe unutrašnji mir. Taj isti virus koji se sada pominje je strah, a u strahu i neznanju demoni nastaju. Strah je najveći od njih.

ZTZ