“Pesnik Duško Domanović i ja smo radili svojevremeno na radiju. Ložimo se na tu poeziju (smeh), predložio mi je saradnju i meni je neverovatno da ljudi ipak dolaze u kafanu da slušaju kako neko čita poeziju”, kaže novinar i muzičar Vladimir Bajić, koga večeras gledamo i slušamo u novosadskom “Radio kafeu”. Domanović i on predstaviće album “Live in Dublin” (Izdavač: Slušaj najglasnije, Zagreb, 2019) tokom, kako su je nazvali, “Poetsko-muzičke kontrakcije”, ali povod našeg susreta je dvojak: Bajić je pre nekoliko dana osvojio nagradu “Medijakult” Kulturnog centra Vojvodine “Miloš Crnjanski” za emisiju “Novosadski dani Đure Jakšića”, koju smo gledali na programu Radio televizije Vojvodine.

Grad je mali, osećaš li pritisak kada profesionalno razgovaraš sa ljudima koje privatno poznaješ?

Desi se, to je sasvim normalna reakcija koja pokazuje da smo normalni i odgovorni, da pružamo primer drugima (smeh).

Zašto se baviš Novim Sadom i Vojvodinom?

Slučajno. NA TV sam prešao sa radija, gde sam kao reporter jutarnjeg programa radio desetak godina, najuspešnije je bilo kada je Sale Bujić bio voditelj. Pravio sam istorijske crtice u vezi sa gradom, u dogovoru sa urednicima Sinišom Stankovićem i Klarom Kranjc. Završio sam istoriju, od malih nogu su mi bile bliske istorijske priče i u nekom momentu ljudi iz Turističke organizacije Novog Sada su došli na ideju da to ekranizujemo. Uradili smo prvi serijal od 30 epizoda, vrlo su gledane i pitke, revolucijica formata, u tri minuta dobiješ najvažnije informacije i lepe kadrove, da ti uđu u glavu. Urednica Nada Kalkan, koja je došla posle Slobodana Arežine, primetila je veliku gledanost i rekla da to uradimo na vojvođanskom nivou. Aleksandar Reljić je bio urednik Dokumentarno obrazovnog programa, on je predložio da uz istorijske priče idu još neke stvari, ali da nisu tamburaši, salaši i čilaši, da se vidi da Vojvodina postoji i iz drugog ugla. Od deponije do akademije, tako smo došli do Đure Jakšića.

„Vojvodina zove“, ti se odazoveš i kaže ti šta?

Svašta. Prvo radimo istorijske, pa interesantne priče. Izdvojio bih Maglić, zbog Grka koji su posle Drugog svetskog rata došli tamo, bili su kao „sedma jugoslovenska republika“. Ekstremna levica, politički oci Ciprasa na neki način, došli su preko druga Tita i dobili autonomiju, važili su grčki zakoni, grčki novac, dolazili su glumci i pravili umetnički program. Neki Grci su se toliko zakrvili da su neke  majke iz Grčke povela ne samo svoju nego i tudju decu. Matičarka Vinka iz Maglića mi je rekla da su tada Grci imali krvnu osvetu do nekog devetog kolena, pa su dolazili ovde i bili dok se Tito i Staljin nisu razišli. Bilo im je ponuđeno da ostanu ali što je najluđe, veći deo njih je otišao u Rusiju. Posle dolaze ljudi sa tromeđe Cne Gore, Bosne i Hercegovine i tamo kupuju kuće, nisu ih dobili. Pre Grka tamo su naravno bili Nemci, koji su se iselili, a Maglić je za četiri godine tri puta izmenio strukturu stanovništva.

Da ne lamentiramo o propasti Vojvodine, za šta možemo da se uhvatimo, a da je lepo?

Naše blago može da se digitalizuje i postane dostupno svima. Ako me sećanje dobro služi,  mislim da u Belom Blatu, ima najviše nacionalnih zajednica, čak se i Bugarski jezik uči, tu epizodu sam nazvao  „U Aleja sibirskog bresta“ zato što se on nalazi u glavnoj ulici. Bili smo zimi, bio je sneg i stvarno bajkovito izgleda. Tamo dolaze i naši đaci i turisti. Jegrička je prečista reka, ima super poglede, to je deo koji može da pozove, a Titelski breg raste 650.000 godina, i dalje. Imamo šta da pokažemo, sela od 1.000 stanovnika kao na primer Idvor godišnje poseti 10.000 ljudi.

Odlično, a kako da pobedimo palanaštvo?

Pre svega moramo da se opustimo i budemo hrabri.

Mi Vojvođani da se opustimo?!

Da, kada trebamo nešto da uradimo. Da ne budemo lenji, „možeš ti sve super da uradiš“. Kako god moja poezija „Hirurgije“ zvučala ja sam optimista (smeh). Izađu mrakovi i ostane ono što te čini nasmejanim. Neki ljudi kažu da je Novi Sad na obodu Beograda, a možda je obrnuto. Šalim se.

Najveći izazov Grada?

Kultura. Prestoni smo grad evropske kulture, a usred toga sklonimo spomenik porodice Čenazi, gde bezdušno nikne onaj gorostas od zgrade. S time moramo da se borimo, sa silom betoniranja. Ovo jeste nekultura i to je naš izazov, nažalost, to se nakupilo, nijedna vlast očigledno nije radila kako treba da bismo sada došli do vrhunca polupanosti i bezdušnosti, na primer, prijatelji režiseri su nezadovoljni zato što je Laza Ristovski na gradskom konkursu dobio ogroman novac. A već ima svoj spomenik (Kralju Petru, na Trgu Republike, prim.aut) na Ribljoj pijaci (smeh).

Zašto nemamo autentičan vojvođanski horor, nedeljnik, naučnu fantastiku…?

Kad smo kod horora, za emisiju „Vojvodina zove“ snimao sam u Pančevu reditelja Milana Todorovića. On nekoliko horora, izdvojio bih  „Zonu mrtvih“ i „Mamulu“. Horora tog tipa imamo (smeh), a ovo drugo, to je povezano s drugim stvarima – zašto ovde ljudi neće da plate koncertne ulaznice? A gde je tek ovo… Hajde prvo da platimo karte.

Upravo to je palanački.

Sećam se podatka od pre 15-ak godina da u Srpskom narodnom pozorištu, jedna proba opere košta skoro 2.000 evra i to plaćamo, ali nećemo da platimo neke stotine dinara za Obojeni program. To se oseti na sceni i to je jedna od prvih palanačkih barijera.

Kako si ispratio dosije „Kural“?

Jako mi se ne sviđa što je Remedov mural uklonjen, pogotovo što smo evropksa prestonica klture. Sada izgleda kako izgleda, svaki šilji svoj crtež.

Zar nisu ti ljudi na muralu, nekadašnji modernisti i ljudi zagledani napred, prvi koji bi bili protiv takvog murala?

Složio bih se, pogotovo Đura Jakšić, a ni Marija Trandafil ne bi pristala. Imao sam tu priču na radiju, „zamislite kada bi…“ neko danas ostavio zajednici para koliko je Trandafil Marija  ostavila.

Osećaš li da za nacionaliste nismo dovoljno severna Srbija?

Moguće. Ne kažem da titulu EPK nismo dobili jer su i Đura i ekipa bili zaslužni, ali moguće da neko želi da 2021. predstavi Novi Sad takvim nacionalnim identitetom.

Zašto ne podignemo spomenik Mariji Tereziji?

Mogli bi organizovti javnu raspravu, da zovemo istoričara Sinišu Jokića, Djordja Srbulovića i druge stručnjake. Što da ne, i ona je žena dosta učinila za Grad, često naletim na njeno ime po Vojvodini. U toku je spomeničenje Novog Sada, možda će i Marija dobiti (smeh).

Da li smo izgubili sposobnost za kvalitetnu komunikaciju?

Verovatno, kada pogledaš kako političari komuniciraju – to je jezivo i kada se to spušta nadole izgleda kao da bi se svi mi pobili.

Koliko je na nama novinarima da upristojimo medijsku scenu i prestanemo da se vadimo na političke graniture?

Mnogo je na nama, mi samo to moramo uraditi. Ti i ja radimo kako radimo, a ovi koji su hteli da ne rade i ne deluju…

Jednom će proći i ovo, a mi ćemo ponovo sretati užasne „kolege“ kao da se ništa nije dogodilo, zašto?

Da odgovorim pitanjem: kako će biti kada se ovo završi? Mislim da će to biti manje više isto, tako mi deluje.

Da li si kivan na njih?

Naravno da sam u neverici kada vidim određene kolege, ili onu masu koja je vređala porodicu poginulog radnika, svi ti izmađijani zombiji. Tako i deo novinara misli da treba da uradi, to je prestrašno.

Kako čovek postaje skot?

Godinama sirotinjskih zabava. Sendvič i dalje ima veliku cenu.

Postoji li opravdanje u formi straha za posao i egzistenciju porodice?

Meni to nije opravdanje. Ćuti, budi prav, to nije u redu i dobar deo nas to nikada nije radio. Kada je trebao da se ruši parkić kod pumpe, došli su ljudi, protestvovali, i odustali su. Mislim da tako može i drugde.

Svestan si da su Novosađani/ke ujedinjeni jedino oko drveća – i ničega više?

Da, to je politička pomija koja smrdi na oči. Na sva čula.

Kako se to leči?

Što bi rekli Goblini, „to se ne leči, to se pobeđuje“. Vraćam se na borbu, od svoje profesije, svog dvorišta, da si pristojan u kafani.

Zašto na svaku mračnu godišnjicu javno kažemo „mi ćemo oprostiti ali nećemo zaboraviti“, a onda sve zaboravimo i ne oprostimo?

To su naše mantre, ponavljaj to, a delaj tako da se ušemiš i opariš, politički i društveno. Žao mi je žrtava ali se istorija menja. Evo, na spomeniku žrtava novosadske Racije više od pola veka piše Cigani, a ne Romi. Toliko nam se brzo dešava da ni sama ne može da postane istorija. Seti se devedesetih, bile su najbolje godine u svetu; kakva muzika, filmovi, digitalizacija, a mi nismo imali šta da jedemo i ljudi su ginuli. Te posledice će se dugo osećati.

Da li si sentimentalan, svet se menjao, Wind of change se pevao, zidovi su padali, a mi…?

Malo me začačka, kao klasično istraumirano biće. Sećaš se da smo išli peške u grad, jer nema buseva, iz stana u kome nema struje, do škole ili kluba, pa tamo nema vode (smeh). Bile su čudne stvari, najbolje predstave SNP-a sam gledao krajem devedesetih. Koji je poslednji „wow“ bend iz Novog Sada? Love Hunters? (smeh). Mislim da je to uticalo na scenu. Danas, imaš mesta gde sviraju dobri cover bendovi, a paralelno se u „Crnoj kući“ dešava nešto autorski i dobro, ali ljudi neće da daju tih 200 dinara pa ovi sviraju za sedmoro ljudi. A sat vremena probe je 400 dinara, puta četiri, puta četiri dana, četiri benzina, piva, kompleta žica četiri razloga za porodicu zašto se ide na probu. To utiče. Uvek pomenem Mihajla Obrenova i Dreddup koji su napravili inostranu karijeru, Keckeca jako volim, mog komšiju, imao je sjajan album, međutim, rekao je to u nekom intervjuu, kada bi stavio matematiku, sedam ljudi na bini, razglas, dok se to pokrije… idem da slušam kako neko svira Ramonse.

Naselje i Liman su ostali jedini humani delovi grada.

Boli me kada to vidim, Novu detelineru i Grbavicu, kako je koja vlast išla svako je sebi trpao u džep. Te zgrade, te boje, to su najlošije halucinacije. Vidiš li knjižare? Sve te Bobić-Bačić-Alimpić-Dedić izdanja?! Da knjige koje kupujemo na betonu imaju cenu kao ove u knjižari, stvari bi se malo popravile.

Koja klica te je naterala da uz “Hirurgiju” budeš Dis u modernom ruhu?

Super je osećaj. Sve što sam radio radio sam od srca, kako mislim. U „Dablinu“ smo zimus imali snimljen nastup, bilo je intereantno na džez festivalu u Nišu, Zdenko Franjić koji je objavljivao Majke, Satana Panonskog, Meseršmit, želeo je da objavi taj album i prepoznati smo na jugoslovenskom tržištu. To ćemo promovisati večeras u Radio kafeu. Takodje, pozivam ljude da dođu i u petak 20. decembra u „Studio M“, na nastup Hirurgije, biće ceo bend i sviramo pet pesama kao gosti grupi „Nijaga“.

Slušam te i razmišljam: da bi ostao dobar i kreativan u Srbiji praktično ne smeš imati ozbiljnu podršku institucija Grada i kulture.

Nedavno sam otplatio kredit za drugi album (smeh). Izvodljivo je uraditi to solo.

Da li si video šta se desilo Bajagi – svirao je za Grad i odmah su ga „prisvojili“?

Ne mogu da se stavim u Bajaginu kožu, sećam se da je davno podržavao neku DS priču. Ali, tu je toliko velika lova u pitanju da je novac jedina religija i političko opredeljenje kada si velik kao on. Izdržaćeš dok brojiš. Nije morao reći da neće više izvoditi pesmu „Pada vlada“, niko ga nije terao, osim ako u brojanje ne spada i to.

Tržnom centru „Promenada“ je istekla upotrebna dozvola, objekat je ofrlje zbrzan, u Gradu koji neće zaboraviti svoje spaljene i ugušene u klubovima „Laundž“ i „Kontrast“.

Logičan nastvak priče o Bajagi i parama. Ćao i peglaj. Ako se ne daj bože to opet desi, mi ćemo se ponovo latiti stare mantre i novim političkim dobacivanjima životom i smrću. Promenada nije smela biti sagrađena tu. Kakvi su bili sudski epilozi nakon požara?

Nagrabusili su posredni i neposredni vinovnici, vlasnici i zakupci, ali niko iz inspekcija i gradskih struktura, niko od ljudi koji su dali lokalima dozvolu da rade iako su opasni po život.

Duboko smo korumpirano društvo. Neka radi „Promenada“, valjda se neće ništa desiti, to je nepoštovanje prema prethodnim žrtvama i njihovim porodicama. Osetio sam smrad spaljenih leševa mladih ljudi, uvek se setim tih mučenika i ljudi koji su zaista potreseni, to je strašno i možemo se vratiti na tvog pradedu – kako se odgovorni ne boje boga?! Zataškaće i zatrpati.

Šta građane/ke sprečava da se obranučaju sa takvim manirom?

Bili smo za „kural“, za parkić, nešto je uspelo, nešto nije, ništa nas ne sprečava, nemam odgovor nažalost. Bezdušno formatiranje ljudi koji ne komuniciraju.

ZTZ