Skip to content

Tišma: “Luna” me je spasila

“Sumnjam u izvesnost novosadskog koncerta “Lune” 1. aprila zato što moramo da se navežbamo. Bale (Zoran Bulatović, prim.aut) će doći 22. marta i imamo nekih osam dana. To nije tako malo vremena, problem je što imam 70 godina, apsolutno ne pevam godiama, ne sviram gitaru. Pitanje je u kakvoj sam kondiciji, da li ću moći da izdržim. Ali ja sam obećao, pošto nisam želeo da ih razočaram. Malo je nezgodno najavljivati koncert, ljudi će doći, ne znam kakva je situacija oko karata, da li se naplaćuje ulaz…” govori nam književnik i umetnik Slobodan Tišma, dok ga podsećamo da su bile besplatne i mnogo važnije – razgrabljene do podneva.

Ah, znači besplatno. Ipak je to promocija monografije o „Luni“, to je bitno i to će sigurno biti. Pride bi trebala da bude ta svirka, pola sata, nekih pet, šest stvari, ako uspemo da se navežbamo. Za Baleta, Firčija (Ivan Fece)  i Minu (Jasmina Petrušić) to neće biti problem, biće u top formi, ali da li ću ja moći da pevam je pitanje. Mina će sigurno pevati „Okean“, te stvari u koje ja ne mogu da se petljam. Problem je što „Luna“ ima bek vokale koji su jako važni, za nas su govorili da smo jugoslovenska grupa sa najboljim bek vokalima, Mina i Bale stravično to odrađuju, to su ludačke linije i to je vrednost. Ja samo recitujem.

Koliko je svirka vaša iskrena potreba ili je deo šire kampanje i motiva?

Imam obavezu i odgovornost prema članovima benda, ipak su puno učinili za mene, bez obzira na svađu i razlaz na kraju. To nema veze, ipak smo proživeli četiri divne godine. Oni su mene spasli, ko zna šta bi sa mnom bilo, da li bih uspeo da se bavim umetnošću. Oni su mi pomogli da preživim. Između nas je postojala velika empatija, ljubav, zaista smo se voleli. Bio sam puno stariji i ipak su me prihvatili, i pored zezanja „deda“, tu nema vređanja, bilo je dobronamerno.

Zašto ste se posvađali?

Bale i ja smo se posvađali oko autorstva. Priznajem, ja sam kriv, ispao sam matora budala. Bio sam frustrirani, propali pesnik i video sam utehu u bavljenju muzikom i rokenrolom i krenuo je neki uspeh „Lune“. Onda sam se napalio da sam ne znam ko i onda je počelo „šta je ko napravio“, pitanje autorstva, što je bilo besmisleno. Razumem da je Baletu bilo stalo, puno je uložio i „Luna“ je sigurno više njegov projekat nego moj. Ja sam imao „La Stradu“, gde sam plasirao autorski rad. Ovde nije bilo razloga za to. Trebalo je da pređem preko toga i prihvatim njegove zahteve, a ne da delimo instrumentalnu muziku, vokalnu muziku, gluposti.

Rekli ste da je s Baletom ipak bilo teško izaći na kraj?

Uz monografiju se dobija album „Nestvarne stvari“. Najvrednija je muzika, instrumentalna pre svega, to je Baletov rad pre svih. Izvanredno je urađeno, majstorski. Firči ga uvek optužuje da je bio diktator, ali to je najvrednije. Ti aranžmani, to je ozbiljan umetnički rad. Ne pravim se sada važan, moj doprinos je minimalan, moji su tekstovi hajde da kažemo, a nisam zadovoljan ni sa tekstovima. Pravljeni su programski, znao sam tačno šta treba da uradim, kakav tekst muzika zahteva. To je različito od onoga što sam pravio za La Stradu, koja je bila više moj osećaj, ovo je bila nova psihodelija i to je koliko-toliko pasovalo.

U redu, ali usuđujem se reći da je danas klasika.

Neki nivo ima sigurno. Ipak, tekstovi nisu ništa posebno u odnosu na muziku koja je izvanredna.

Oprostite, skromnost je lepa ali je istina lepša.

Nemam problema s tim. Od sujete sam oslobođen, meni to više ništa ne znači. Jako ih volim i osećam obavezu da to uradim, kao što sam morao da pomognem i Egzitu. Problem grupe je bila disproporcija, oni su bili izuzetno potkovani muzički, a ja sam bio amater, diletant. To nije skromnost, nego činjenica.

Kada ste dobili Ninovu nagradu za roman „Bernardijeva soba“, jedan od predloga Olje Bećković za Utisak nedelje bio je TV prilog u kom sumnjate u svoje kvalitete i pitate se da li ste zaslužili nagradu.

Pa da, ne možeš nikada biti siguran.

Opet, ne sećam se kada sam poslednji put video takav manir na javnoj sceni.

Nemam ja problema. To je neka zrelost. Kada čove prođe neke stvari. Imao sam unutrašnja previranja, sazrevao, imao velikih kriza, svašta doživljavao. Operisan sam od sujete, stvarno.

Šta nam to govori o društvu, da je predlog za Utisak nedelje vaša prosta ljudska, suzdržana izjava?

Zato što se zna šta su nagrade. Možeš da zamisliš kolika je sujeta književne persone u književnom svetu, koji drže do toga, koji pate da se okite nagradom. Pisci ceo život pišu da bi dobili Ninovu nagradu, to im je kruna karijere i onda je ne dobiju, razbole se i umru. Neki su stvarno umirali, da ne spominjem ko. Uopšte nisam očekivao da ću je dobiti. Ja sam čovek margine, živim u katastrofalnim materijalnim uslovima, nikada ništa nisam dobio ni od koga, tako sam navikao, snalazim se. U književnom svetu nemam nikave iluzije da nešto predstavljam, da gradim personu, kao, ja sam neki ugledni pisac. Normalno, nisam ja Aleksandar Tišma, to je svima jasno. On je čovek bio akademik, ugledan „matičar“, dobio isto Ninovu nagradu. I ja sam je dobio, kako je do toga došlo, to je stvar sreće. Ljudi misle da tu odlučuje samo kavalitet, to nije tačno.

Osim žirija, nekada je važno i da su drugi manje loši?

Dobro, kada odaberu uži izbor romana oni moraju biti koliko-toliko dobri. Kada ti da kažeš koji je od šest romana najbolji, to je stvar afiniteta. Čak je i lik dosta bitan, neki animozitet ili simpatije koje član žirija možda ima prema autoru. To je stvar sreće i šta sad.

Ne bih bio novinar da vas ne pitam, da li ste i vi čuli govorkanja u Novom Sadu da vam je nagrada dodeljena zbog pranja savesti i popravljanja vašeg lošeg materijalnog položaja novcem od nagrade i boljom prodajom, koju praktično garantuje Ninova nagrada?

(smeh) Čuo sam to. Raznih priča je bilo, to uvek ide kada neko dobije Ninovu nagradu. Kao, eto, sažalili su se na sirotog Tišmu pa su mu dali nagradu da ga uteše i poprave mu materijalni status. Prvo, imao sam tu nesreću da sam objavio knjigu u Kulturnom centru Novog Sada, koji nije nikakav izdavač. Nisam mogao da očekujem da mi pomognu u smislu da prodam knjigu i zaradim.

Govorimo o periodu kada je direktor KCNS bio Laslo Blašković, pre uprave iz Treće Srbije.

Da. Spajić (Nebojša, preminuo jutro nakon intervjua, prim.aut), koji je bio glavni urednik NIN-a predložio je da NIN preuzme prodaju i da ide preko kioska. Onda je knjiga jeftinija i tiraž se nagura. Kažu da su Filip David i Dragan Velikić prodali tako oko 50.000 primeraka. Međutim, bio je problem investiranje u štampanje velikog tiraža. KCNS nije mogao da obezbedi novac. Političari, onaj glavni, je obećao da će se novac obezbediti i to se nije desilo. Laslo nije imao novac da plati štampanje i mogao je da izdrži samo tih 10.000.

Pričate o tadašnjoj gradskoj vlasti?

Gradskoj i pokrajinskoj, to je sve povezano, neću imena da spominjem. Oni su mene uvek prezirali, ja to znam, nema veze, i uopšte im nije prijalo što sam dobio nagradu.

Zašto?

Zato što imaju svoje prijatelje umetnike koji su me uvek mrzeli. To je u svakom gradu tako, nije to ništa strašno. Političari imaju, što se kaže „do noge“ neke face novosadske iz umetničkog sveta, koji im sufliraju. Političari nemaju pojma, to je činjenica, i moraju da imaju nekoga ko će da im kaže „ovo je dobro, pogledaj to“ i onda oni na to padnu. To je razlog zašto nisam dobio pare za štampanje.

Da li vas je obradovalo što su ljudi gladni „Lune“?

Lepo je to, ne znam šta da mislim. Meni je to malo kasno stiglo. Čovek treba da bude popularan dok je mlad, dok mu nešto znači. Onda to može da iskoristi. To godi, to je Eros, taj povratni fidbek, daješ nešto i vraća ti se. Ja sam mator i više sam okrenut unutra, introspekcija i razmišljanje.

Optužuju me da sam mrzitelj zato što smatram da nekulturni građani i vlast nisu zaslužili titulu evropske prestonice kulture 2021, vaš stav?

Moguće da nismo. Ne gledam tako na stvar, iz političkog ugla. Ceo život sam proveo ovde, samo se ovde nisam rodio. Imam poseban odnos sa Novim Sadom, moja umetnost je potpuno posvećena Novom Sadu. Milje, pejsaž, sve što se događa u moj književnosti dešava se ovde. Mnogo toga je ovde pohranjeno, patnje, radosti, tuge. Meni je drago zbog titule, možda si ti u pravu, možda nismo zaslužili, možda nismo ni spremni.

Drago je i meni, ali građani ne glasaju, ne posećuju pozorište i muzeje, zagađuju okolinu, dok izabrana vlast dodeljuje novac poslušnim „kulturnjacima“, fiktivnim udruženjima građana, imenuje najgore da nam vode kulturu i koliko prekjuče – bez najave i obrazloženja uklanja Remedov mural. Na koncu, opravdano se bojim da će se fondovi za EPK trošiti nenamenski i netransparentno.

To je uvek opasnost. Zato moramo imati institucije kontrole. EU će davati novac, hoće da znaju za šta.

Svesni ste kakve su nam institucije i kome daju novac?

Nemam pojma oko para, veruj mi, nikada nisam aplicirao za neki novac kod nekog fonda i nikada nisam dobio kinte. Ne razmišljam na taj način.

U manjini ste. Pare u kulturi dobijaju stranka, drugari i familija.

Pojma nemam. Nemam među političarima nikoga da me podrži. Znam kako funkcioniše taj mehanizam ali s tim nemam nikakve veze. Imam deset nagrada i sa tim ništa. Možda je neko za mene lobirao, bog zna, ali nisam imao moćne prijatelje.

Kada bi imali moć da odlučujete kako će Novi Sad dočekati EPK 2021, šta bi uradili?

Tražili su da im dam izjavu za televiziju tim povodom, rekao sam da je Egzit bio presudan. A onda sam rekao da znamo ko je najzaslužniji pre svih – Bojan Bošković, Rajko Božić i Aleksandra Kolar. Nisam spomenuo Dušana Kovačevića i šta se desilo? Prilog koji je išao u Novosadskim razglednicama je isečen i nema tih imena. Rekao sam da su smenjeni političkom voljom, morali su da idu. Oni kažu da su sami otišli ali ja im ne verujem. Ne kažem, Dušanova zasluga je velika, poštujem ga i želim da Egzit i dalje gura, ne mora da se ljuti na mene…

…ali Dušan je taj koji može da se fotografiše sa aktuelnim gradonačelnikom Milošem Vučevićem, a ostali ne?

Pa da, jasno. Iako kažu da su Bojan, Rajko i Aleksandra bili „demokratska opcija“ ali to nije važno u krajnoj liniji. I Dušan i oni su deca koja su napravili veliku stvar.

Bez sumnje. A da li vam nedostaje društveno-politički aktivan festival, kakav je bio?

Znaš šta, sada se promenio ali ja ne idem na Egzit od kada su Bojan i Rajko otišli jer su mi ukinuli propusnice. Nemam para da je kupim. Ne znam šta se događa, nisam bio od kada je Dušan direktor. To je sigurno minus, šteta, mora da bude angažovan i da govori istinu, to je sigurno. Ali šta da radim, takva je situacija, ipak je bitnije da opstane takav kakav je, makar i da je otupeo tu oštricu i odrekao se političkog angažmana.

Remedov mural je uklonjen bez ijedne reči?

Jasno je šta je to, kakva je pozicija. Ja sam ateista. Prvo, religija me ne interesuje. Crkva je uključena u sve tokove i povezana s politikom. Mislim da je to jako pogrešno ali kler bi mi rekao da nemam pojma i da je takva situacija, da crkva mora da se bavi politikom i da je to normalna stvar. Religija je za mene čista stvar, samo okrenutost bogu i ka transcedenciji. Ako oni moraju da to rade onda ne znam šta da mislim.

Kada Slobodan Tišma oseti spiritualno iskustvo?

Ko i svaki star čovek, imam tu intospekciju, približavam se nekom kraju, to je neminovno i postavljam sebi pitanja o tome. Napisao sam poslednji roman, ima lik matorog, senilnog skribomana, hajde da kažemo da sam to ja, čiji je osnovni problem to što je stigo na kraj, a nije pronašao boga. Nikada nisam religiju shvatao u konfesionalnom smislu. Bog je individualna stvar svake ličnosti, svako mora da ga pronađe u sebi. U crkvi ga neće pronaći, znam sigurno da tamo boga nema. Problem sa svim religijama danas je politizacija.

Uvek je rešenje u nama?

Logos je nesumnjiv, postoji zakon, principi u univerzumu, ali čovek tu participria delimično i ne može to da sazna do kraja. Svaki čovek ima različito rastojanje od logosa, neko je vrlo daleko, prepušten slučaju i fortuni, dok onaj ko je došao do unutrašnjeg mira on je bliže logosu, bliže istini.

Vi ste defenitivno osoba koju ne bih smeo da pitam šta čovek da uradi da bi se oslobodio letargije i defetizma koji vladaju, ali ipak, kako se to menja?

Teško je. Istorija i politika su u stanju čistog pragmatizma. Ne postoje ideje. Postoji samo strategija, snalaženje u političkom prostoru. Postoji interes koji je samo materijalan i razne strategije kako da se obezbedi. Ne postoje ideje na višem nivou, koje se bave čvečanstvom, nacijama. Najveća ideja je zapravo očuvanje nacionalnog interesa ali kakva je to ideja? Tu nema ni trunke otvorenosti za sve ljude. Nacionalni interes je sebičan, koji vodi računa o sebi i svojim pripadnicima. Teško čovek može da se trgne iz toga, to je svetski tok. Tramp isto to govori, mi ćemo samo da branimo svoje interese. Ako vodeća nacija ima takvu vodeću političku ideju, šta da očekuješ od malih naroda, Srba i Mađara? Mađari se ograđuju žicom, Srbi pokušavaju da sačuvaju Kosovo, te ideje su jako prozaične i pragmatične. Ništa tu nema.

A opet, i da je Kosovo zaista deo Srbije, mi ne bismo postali bolji ljudi?

Problem je kulturnog nivoa. Mi govorimo kakvi su političari, a katastrofa su zato što je narod takav. Kulturni nivo je nizak, narod je na niskim granama i to se podudara. Ja sam mator čovek, bolje ovde da otegnem papke, mladi odlaze – normalno da odlaze. Ne zbog materijalnog momenta, čisto zbog samopoštovanja.

Poštovanja prema svom intelektu, duhu i telu.

Sigurno. Da se ne bi ponižavali. Kaže, ponižavaće se i tamo. Dobro, možda i hoće, meni je lakše da trpim poniženje u Americi nego ovde. Tamo bar kažem da sam stranac. To je hiperboreja, živiš na Severom polu, niko si i ništa, nemaš prava, ali si se skonio od ovog užasa.

Tekst i foto: ZTZ Media

Published inUncategorized

2 Comments

  1. DeeDeeOpet DeeDeeOpet

    Ima li ko šta da zameri ili doda?

    • ZTZ Media ZTZ Media

      Na vama je.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter Captcha Here : *

Reload Image