Kada mi je glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk dao intervju pre dve godine, učinio je to nakon gostovanja na TV Happy, gde je tri sata sedeo u studiju sa predsednikom Republike. Voljeni Lider nije propuštao prilike da omalovaži kolegu i nedeljnik koji uređuje, dok je Ćulibrk tih dva i po sata bio smiren i staložen. Onda je, naizgled bez razloga, novinarski „zen“ prestao i razgovor se pretvorio u sukob, na radost domaćina Milomira Marića. Na pitanje zašto je batalio „zen“ raspoloženje, Ćulibrk mi je ovako odgovorio:
„Kada me je predsednik optužio da manipulišem brojevima tu je bio kraj, za razliku od njega ja iznosim brojeve kakvi jesu. Njegove tvrdnje da su penzije veće nego ikada apsolutno nisu tačne, dan danas, posle tolikih povišica, prosečna penzija je 200 evra, a bila je 210, 220 evra i pre pet godina, i pre sedam, i osam. To ne možete da promenite koliko god da ste politički jaki, to je zapisano, što je najgore, na sajtu Ministarstva finansija Vlade Srbije i na sajtu Narodne banke Srbije.”
I nikom ništa.
Dve godine od intervjua, a nakon gostovanja članice Saveta Regulatornog tela za elektronske medije Olivere Zekić na TV N1 u emisiji Pressing, nameće se zaključak da je civilizovan i racionalan razgovor sa pripadnicima, voljnim i nevoljnim saradnicima, te simpatizerima vladajuće kaste – empirijski nemoguć. Trpeljivost novinara N1 Jugoslava Ćosića, pa i Brankice Stanković iz “Insajdera” tokom razgovora sa predsednikom, ostavljaju gorak ukus u ustima publike. S tim u vezi, kolega i urednik sajta Fake News Tragač Stefan Janjić u intervjuu mi je kazao da bi se on štaviše plašio da razgovara sa predsednikom i da ne bi znao šta da ga pita. Kazao je to ne zbog manjka novinarske i građanske hrabrosti, već kao osoba svesna da od civilizovanog i racionalnog razgovora ne samo da neće biti ništa, već postoji isključivo šansa da se on kao novinar veštački obruka i nepotrebno stresira.
Ćosić bi u državi sa kakvom-takvom demokratijom i vladavinom institucija oštrije upozorio Zekić da se ponaša pristojno, možda je i udaljio iz studija zbog izlivene prostote, ali se bojim da je kolega svestan da time verovatno ništa ne bi postigao, ili bi još više stavio rođenu kuću pod baražnu paljbu vlasti, njenih lažnih novinara i korumpiranih institucija. Možda najbolji primer nemogućnosti razgovora između povlašćenih građana Republike i svih ostalih zbio se na RTS-u, kada je poslanik Vladimir Orlić, ulažući nadljudski napor, “trolovao” Mariniku Tepić na svakoj rečinici, čim bi žena uzela dah, da bi sekund posle cinično slagao kako ne zna da je Aleksandar Obradović iz “Krušika” uhapšen pod lažnom optužbom za industrijsku špijunažu i odavanje državnih tajni.
Rvemo se u blatu sa svinjom od trista kila. Jača je, teža i za razliku od nas voli blato.
U međuvremenu smo imali štrajk glađu vladajućih političara protiv opozicije (?!) i taj performans duboke patologije morao nam je staviti do znanja da smo ušli u poznu fazu teatra senki. Svaka, pa i najbenignija, nekada i besmislena akcija ljudi kritičnih prema režimu, bili oni iz redova političara, novinara, aktivista ili građana i građanki, dobiće svoju bizarnu reprizu u režiji vlasti. Vi protest, i mi ćemo protest. Vi štrajk glađu, i mi ćemo štrajk glađu. Vi nas optužite na nasilje, i mi vas optužimo za isto. Vi imate “duvača u pištaljku” Aleksandra Obradovića, mi izvadimo iz naftalina nekog našeg. Vi Kesića, mi Pajkića. Vi antifašiste, mi krimogene nacional-šoviniste. Poslednji viđen čin teatra senki zbio se na našim krovovima, kada su na građansko zviždanje i lupanje u šerpe vlastodršci odgovorili razglasom i bakljadom u režiji kriminalaca-saradnika.
Postavljaju se logična pitanja, šta bi kritičari režima mogli da urade, a da vlast ne bude u prilici da njihovu akciju obesmisli i gurne pod tepih i kako debatovati sa njima, ako će vreme trošiti na trolovanje, uvrede i bezočno laganje? To su pitanja za million dinara, sa velikim izgledom da racionalan i miran odgovor ne postoji.
Građani i građanke Republike su bili podeljeni i bez pandemije i njenih negativnih efekata. Socijalne razlike su drastične, gomila se mržnja između onih koji imaju, i onih koji nemaju dil sa vlašću. Nepravda i kriminal su vidljivi na svakom koraku. Ljudski život ne vredi pet para. Na patnju se žmuri. Javno se vređa familija poginulog radnika “namenske”. Veličaju se hajdučija i prostakluk.
Uoči izbora, stranački botovi se mobilišu da otkriju svoj identitet na društvenim mrežama i tako uđu u otvoreni sukob sa svojim komšijama, budući da su kriminalcima na vrhu neophodni sukobi na margini koje će predstaviti kao napad na državu i ustavni poredak. Bio bi to poslednji čin teatra senki, prisvajanje tuđe prolivene krvi u nekoj zabiti, što je rado korišćena tehnika našeg predsednika.
Očajnički su im neophodni saučesnici, da posluže kao topovsko meso i moneta za kupovinu savesti i slobode.
Svakim svojim gestom i medijskim nastupom, vladajuća garnitura nam poručuje isto: mi ne nameravamo da odemo mirno, naše reči i dela povlače višegodišnje robije i mi imamo previše da izgubimo. A u avionu begunaca za Budimpeštu, Moskvu, Peking ili Ankaru, neće biti mesta za sve. Zato se predsednikovi puleni tako bezočno dokazuju, u Beogradu, Novom Sadu i posebno malim opštinama.
Pre skoro godinu dana, sociolog Jovo Bakić izjavio je da sa ovim režimom dijalog ne može postojati i građani i građanke mogu samo pregovarati o njegovoj predaji. Za to vreme, predsednik i njegovi štićenici nijednom ga nisu demantovali konkretnim delima i rečima. Teatar senki nema alternativu.
ZTZ
Be First to Comment