“Nikola Tesla nije ni srpski, ni hrvatski, već američki naučnik”. Ovako je, sažeto, illustrator i dizajner Mirko Ilić odgovorio nacionalističkim lovcima na poznate glave.

Ljudi ovako sužene svesti, a nacionalizam je majstor u stavljanju amova na osobe inače zdrave, čestite i sposobne, osećaju nasušnu potrebu da uvećaju sopstveni značaj i daju smisao svom životu svojatanjem velikih ljudi koji su pukim slučajem rođeni gde i oni, ili dele “istu krv”. Tesla je, ni kriv ni dužan, prva žrtva zato što je globalno najprepoznatljiviji. On nas čini superiornim u odnosu na susede zato što je on “naš”, pa smo samim tim svi mi Ovde genijalniji od Njih Tamo, što mogu da posvedoče Ama Baš Svi Na Planeti.

I sam Ilić je odavno američki umetnik, mada odlično govori srpsko-hrvatski jezik i u krvi sadrži dovoljno elemenata za svojatanje. Njemu je posve jasno da je u srži nacionalizma hvalisanje za dela koja nismo uradili, odnosno mržnja prema osobama koje nam ništa nisu skrivile, praćeni slepilom koje nacionalistu sprečava da razlikuje važne od nebitnih stvari. Pre svih, da razlikuje zadatosti od stečenosti.

Ono što je vrhunskom autoru odavno poznato, ali ne i nacionalistima, je da svojatanje velikana iz prošlosti i stalno repriziranje njihovih dostignuća nimalo ne utiču na stvaranje novih. Jednako, čak i kada bi pošli tragom nečije krvi, taj bi Srbin Nikola Tesla pod elektronskim mikroskopom i uz pomoć genetske enciklopedije Kontinenta bivao sve manje Srbin kako bi išli u prošlost, a više Avar, Ilir, Kelt, Rimljanin, German, Ugar i Južni Sloven opšte prakse.

Kada neko udari junačke grudi i kaže “Tesla je Srbin”, morao bi se zapitati zašto su ga Srbi ostavili da umre kao bednik u tuđinskom hotelu. To se neće nikada dogoditi jer povlači jedno od dva priznanja: ili nije srpski naučnik, ili su Srbi nezahvalna đubrad.

Vatreni nacionalisti imaju po definiciji osakaćenu maštu ali dobro razumeju procese proizvodnje. U jednom trenutku, kada je konačno i Ovde počela da se rađa kultura priznanja i sećanja na znamenite žene iz naše istorije, u slabo osvetljenim lobanjama samozvanih patriota isplivala je Mileva Marić.

Nemojte im nipošto reći da je to bila Vojvođanka iz Austrougarske, od oca oficira mrske K&K monarhije, više je razloga za oprez. Danas se ova teritorija politički korektno zove Severna Srbija i nije lako prevaliti preko jezika činjenicu da se u nesevernoj Srbiji krajem 19. veka žene gotovo uopšte nisu školovale i taj zloduh živi i danas. Budete li drski, pa uočite da je Severna Srbija 1918. i 1945. svojom voljom i pod svojim uslovima ušla u sastav nekih drugih država, unoseći u njih superioran kulturni i ekonomski miraz, rizikujete da osobe sa slabo osvetljenim lobanjama nasilno otvore vašu.

Nalaz: fractura cranii. Uzrok povrede: istina izneta u društvu nacionalno budnijih.

Jednom kada im je sela na marketinški volej, Mileva je sa sobom vukla bagaž neprijatnosti koji nije isključivo u vezi sa austrougarskim pedigreom i nadarenošću jedne, sačuvaj me bože, žene. To su manjak svetski blistave karijere i dostignuća, problematično školovanje Ovde i na Zapadu (dobrim delom zato što je žena), vanbračno dete sa Albertom Ajnštajnom i možda nebitno, ali svakako indikativno, Marić nikada nije posmatrana i kao naučnica sa invaliditetom.

Imala je kraću jednu nogu i to je donekle kumovalo njenoj sudbini, a na koncu i pristanku familije da se uda za nemačkog Jevrejina mlađeg od nje. Pod sloganom podesnijim za konje negoli ljude: “mala gadno hramlje, vreme joj ide, daj šta daš, pa nek’ je i bogoubica”.

Tada na scenu stupa provereni nacionalistički manevar, u narodu znan i kao masno laganje.

Urbani mit da je Ajnštajn bio slab matematičar (?!?!?!) perverzno je zloupotrebljen kako bi se Milevi Marić pripisale ravno božanske matematičke sposobnosti, zahvaljujući kojima je neuki mali Ješa i lopov Berti objavio jedan od najvažnijih naučnih radova u ljudskoj istoriji – Opštu teoriju relativnosti. Nema veze što je Albert o tome dumao ceo svoj odrasli život, još dok je živeo u Ulmu kao mladić, Mileva Marić je nekako morala da bude zaslužnija od njega zato što je bila Srpkinja.

Srpkinja u Zagrebu, Cirihu, Bernu, Hajdelbergu i drugim srpskim teritorijama na kojima se sejalo i seje znanje.

Igrom slučaja, uređivao sam davno u listu “Dnevnik” feljton posvećen njenim sačuvanim pismima porodici. Mileva se žalila na mnogo šta, bolešljivo dete, sujetne profesore šoviniste, svoje zdravlje, pre svega mentalno a ne nogu i kuk, na kraju krajeva i na Albertovu hladnoću, nelojalnost i oporost, ali nikada, niti na jednom mestu nije nagovestila, a kamoli nedvosmisleno napisala, da je Berti ukrao njenu ideju ili da je ona ta koja se bavila složenom matematikom više nego on u njegovom najpoznatijem radu.

Da ne bude zabune, Albert je bio briljantan naučnik i očajan suprug i otac. To što je predao Milevi novac od Nobelove nagrade, iako je kasnije zbog toga kukao i pretio joj, jedina je njegova iskupljujuća tačka kao supruga i oca. Tu su informaciju naše patriote smestile u koncept oprosta zbog navodne intelektualne krađe, a Marić je zapravo tim parama kupila nekretnine u Cirihu i jedno vreme živela od rentiranja, dok je bolest sina nije totalno finansijski osiromašila.

Nacionalizam je u stanju da upropasti sve lepo i plemenito, pa ni Mileva Marić nije izuzetak. Trudeći se da je predstave kao nezapamćenu matematičarku i žrtvu prevaranta cioniste, praktično Nobelovu laureatkinju kojoj je nagrada oteta kao Kosovo, teško su se ogrešili o lik i delo naše značajne naučnice. Njena priča je provučena kroz intelektualno i duhovno pornografsko sito, a odatle šta iscuri, svaki čin i misao, imaju hiperpozitivan nacionalni predznak i podznak. I ništa više.

Staviti simbol jednakosti između nje i Albertove čuvene jednačine je deo podmuklog rijaliti šoua u kom se ugledna matematičarka, intelektualka i poliglota, heroina borbe za jednakost žena i osoba sa invaliditetom, vrlo pristojna Vojvođanka i Srpkinja te više nego požrtvovana supruga, majka i sestra puna ljubavi, mora prikazati kao svetska starleta kojoj je u “zabranjenoj ljubavi” naneta nezamisliva nepravda uživo i naživo. A zašto? Da bi nedostojni izdanci “njene krvi” bili spremniji za novi zločin protiv svega što je Mileva razumela i volela.

Njen je život bio daleko bogatiji, hrabriji i požrtvovaniji da bi se jednačio sa sterilnim teorijama i kapricioznim genijalcima. Naučimo to, ako želimo da se ovde ponovo rodi neka slična, za promenu sa namerom da tu i ostane.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.