U tzv. Srpskoj Atini ustalio se običaj da se kultura i njene ćerke delatnosti politički dodeljuju na upravu najgorima od najgorih. Sa pozicije uništitelja vojvođanske posebnosti ovo ima debelog smisla; bilo je, a i dalje je bitno da se u pojam ubiju iskoraci iz kolotečine svesrpskog sentimenta. Nije tako davno, kada je čuvena Tribina mladih otišla u miraz kleronacističkom otpadu, naivniji od nas računali su da će se cela ta rabota izjaloviti ako niko ne bude išao u Kulturni centar Novog Sada.

Išli smo. Svako je imao odličan razlog, iako su većini poznatih smetali rukovodioci.

Politička situacija i građanske slobode sada su još gore nego tada. U trenutku kada je sve izvesnije da je totalni bojkot svakog oblika saradnje države i građana/ki jedino rešenje za početak prekida dominacije poslušnih i korumpiranih, ispostavlja se da u ovom društvu nije izvodljivo ni mirno odbijanje komunkacije na relaciji čovek – država. Ponajmanje je to izvodljivo pripadnicima opozicije, koji bez takvih-kakvih priliva i privilegija nisu u stanju da se izdržavaju, jer su bez tih minornih strančica u biti niko i ništa, čast izuzecima.

Ova situacija može se uporediti odlaskom u neki od kineskih centara, gde zbog nepodnošljivog smrada genetski modifikovane plastike niko normalan ne bi proveo jedan minut, kamoli kupovao, međutim prećutno smo se dogovorili da je nekima od nas to jedino potrošačko rešenje.

Kada smo kod smrada, tržni centar Promenada neprijatne mirise širi u svim pravcima ljudskog delovanja i postojanja. Smrde ugovori, projekti, dozvole, izvođači, rešenja, krpljenja, laganja, a tržni centar i bukvalno smrdi na podrum u kom se izlila kanalizacija. Budući da je nerealno očekivati da će projekat biti stopiran osam dana pred otvaranje, naivniji od nas pozvaće sve ljude koje poznaju da tamo nipošto ne troše krvavo zarađene pare i stvar će propasti sama od sebe.

To se neće dogoditi.

Ovo ne znači da od bojkota svega nemoralnog moramo lično odustati, već da snizimo očekivanja i sačekamo vreme šireg i dubljeg nacionalnog užasa. Za to su obično neophodni oružani sukobi i ekonomska katastrofa, čemu se niko pristojan sopstvenoj državi ne nada, a niko ne ume da ubedi režimske pristaše da smo odavno postali plen kriminalaca i bestidnika.

Naš gospodar odlično poznaje materijal kojim vlada i do sada mu polazi za rukom da nas podeli u što više odvojenih sudova građanskog nezadovoljstva. On i njegovi su u osnovi balon bez sadržaja sklon pucanju ali je za tu jednu iglu neophodno mnogo više unesrećenih i onih koji su ostali kratkih ruku posle širokih obećanja. Trenutno uhlebljeni i apatični vode sa razlikom koja samo naizgled deluje nedostižna.

Nedostajuća sabornost najlakše je dostižna razumevanjem za položaj čoveka koji kupuje čaše u kineskoj smrdljivoj radnji i nepisanim ugovorom o nenapadanju. Mirno, nenasilno i duhovito. Biti veći Gandi od Gandija, dok se broj gladnih hrane i života ne izjednači sa cifrom prećutno utaljenih očajnika, nevoljnijih nego što se gospodar nada i hvali. Ovo, bojim se, neće proći mirno i ne bih voleo da režim još brutalnijim nasiljem održava rejting, na šta bi građani/ke u tački pucanja eksplozivno odgovorili uličnim obračunom po za sada nepoznatoj ceni.

Zaobiđite Promenadu, objasnite bez podsmeha komšiji zašto smrdi. I pitajte ga šta mu nedostaje, bez saveta i proricanja. Bojkot mržnje prema svojima.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.