Čestitam, Kragujevčani/ke, definitivno imate festival za preporuku. Osmi Arsenal fest završen je u ranim nedeljnim časovima i za tri dana, prema podacima organizatora, u Knežev arsenal došlo je oko 22.000 ljudi. Poslednje večeri poseta je bila vidno veća nego tokom prva dva dana, delom zbog vremenskih uslova ali i privlačnih nastupa muzičara iz zemlje i sveta.

Čestitam vam, Kragujevčani/ke, zato što među vama žive i oni koji otvoreno kritikuju Arsenal fest. Njihovi razlozi su nekada utemeljeni, nekada nisu, što je nebitno u kontekstu otvorenog dijaloga o kvalitetu manifestacije koja se tiče ne samo kragujevačke kulture i zabave, već i nacionalne. Ovo jeste prvi put da smo bili na „Arsenalu“ ali iz drugih, proverenih ruku znamo kroz šta je sve manifestacija prošla tokom osam godina, znamo ko je sve nastupio i kako, što vam daje odličan temelj da nastavite i tzv. regionu ponudite sasvim dobar program po daleko nižoj ceni od konkurentske.

Tu dolazimo do retko ružne reči koja se najčešće upotrebljava u porodičnim prepirkama i marketingu: potencijal. Kao neplaćeni delilac ničim izazvanih saveta mislim da imte gomilu jakih razloga da sačuvate i ojačate festival, čiji domet ne sme da se završi na Kragujevcu i okolini, našim reformama uprkos.

Razgovor sa taksistima iz rivalskih udruženja potvrdio je naše strepnje. Kazali su nam da tokom festivala nisu imali ništa više posla nego inače. Ako znamo da je slobodan krevet u Kragujevcu bilo jako teško naći u minut do 12, to možemo objasniti na nekoliko načina: ili su svi gosti boravili u zoni lagane šetnje, ili „Arsenal“ i dalje ovisi pre svega o Kragujevcu i neposrednoj okolini, ili su kamperi štediše par ekselans, ili ljudi u Srbiji prosto nemaju para za letovanje, „Arsenal“, „Egzit“, „Zaječarsku gitarijadu“, „Nišvil“, „Beer fest“… Izaberite opciju s kojom ćete najlakše zaspati.

A tu je i sukob interesa na relaciji borba za rokenrol i borba za goli Ćivot. Niko to nije bolje sročio od Saše Lošića, lidera grupe Plavi Orkestar, koja je nastupila sinoć na Glavnoj bini. Parafraziram, govore mu ljudi da su on i njegov bend deo estrade i da svojim prisustvom obezvređuju festival čiju okosnocu čine tržišno neisplative rok grupe. Gotovo ga prljaju. Ovakva vrsta moralnog čistunstva vidljiva je i u drugim javnim oblastima, od kojih su gotovo sve važnije po kvalitet naših života od muzičkih festivala i od tog progona nečistih nije zabeležena bukvalno nijedna opipljiva korist po naše društvo i muziku.

E sad, da li lično mislim da je P.O. truba bend koji nikada neću namerno poslušati? Apsolutno, i to je isključivo moj problem s kojim moram živeti. Ono što čuvari staklenih duša zaboravljaju da primete je činjenica da su Loša i drugari na „Arsenalu“ privukli najviše ljudi među nama razumljivim autorima te da će isti ti posetioci, možda greškom a ćešće namerno, poslušati i neke druge umetnike koji inače nisu lako vidljivi u medijima i možda postazi njihova redovna publika, srpski: konzumenti.

Da nije bilo istog tog Plavog Orkestra neki klinci i starci nikada ne bi uživo čuli Enter Shikari, birtansku ludačku mešavinu žanrova koja istovremeno može da prži, masti i psihodelično talasa svojim relativno bogatim „katalogom“ zvučnog zapisa. Da li napisah da su uživo odlični? Nisam? Evo ispravljeno, jesu.

Malo dalje, na Garden bini je poslednjeg dana „Arsenala“ publici ponuđen odličan amalgam zvuka i žanra, u smislu da gost mora biti neizlečivi cinik i pedant ukoliko odluči, baš tako – odluči, da mu se ama baš niko ne svidi. Organizam i Straight Mickey and The Boyz su dobro otvorili veče koju su nastavili šarmeri iz Propaganda 117 i sada već afirmisani koktel-majstori meda i žuči Letu Štuke. Potonji su, prema slobodnoj proceni, namakli najviše ljudi u presimpatični prostor „Gardena“, imali solidan nastup i uz Propagandu 117 pokazali ljudima da muzika ne mora biti glasna da bi vas pronašla tamo gde boli i golica.

Što nas dovodi do publike. Daleko od toga da je ekipa na Arsenal festu bila kuvana noga, međutim stekao se utisak da su rekacije na momente bile premlake, da ne napišem „novosadske“. Ovako podvučene crte, ponovio se aksiom da narod jače i refleksnije reaguje na muziku na manjim binama i da je za pravu pravcijatu žurku na velikim scenama neophodno poklapanje zvezda: vreme, brojnost, ukus, zvuk i repertoar. Upravo je poslednja stavka sa Glavne bine bukvalno oterala ne mali broj, kahm, milenijalsa, koje je sjajna Morcheeba previše smorila ambijentalnim zvukom i odabirom pesama.

Bio je tu ujedno i najposećeniji hedlajner na manifestaciji, uz anatemisani Plavi Orkestar, a sam nastup sasvim dobar za jedan njima relativno mali festival. Svirka i ton za peticu, samo je zvuk mogao biti malo glasniji – svi znamo da nije dobro ako čuješ plastičnu čašu kako udara u beton ispred velike bine. Pevačica Ski Evdards očito se zanela glede vremenskih uslova i herojski trpela hladnoću u lično sašivenoj, oskudnoj haljini, koja nije smela da čeka drugu priliku. Zbilja hladno leto ali i publika voljna da istrpi kišu i vetar.

U sumrak „Arsenala“ slušali smo E Play na „Gardenu“ i Disciplin A Kitschme na Glavnoj bini. Trenuci za najjače festivaldžije, kojih je u tih tri ujutru bilo drastično manje. Neka se ne ljuti majstor Koja, ali kako mu karijera odmiče ja sve manje čujem šta svira na basu, a nije da ne svira. Možda je manjak ženskog vokala greška, nisam ga pitao.

Do sledećeg puta u Kragujevcu, gradu ljubaznih ljudi koji čuvaju svoje drveće i ne bacaju smeće gde god stignu.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.