„Ne volim taj momenat ’veće svesti’. Nije to problem, treba nam ili motivacija, ili informisanje“, kaže Marko Trifković, biciklistički aktivista iz organizacije Novosadska biciklistička inicijativa. Lepo je vreme, biciklistička sezona je počela, a mi pokušavamo da raščlanimo kako iz pozicije bicikliste izgleda srpska, odnosno novosadska stvarnost. Marko smatra da je krupan problem to što građani zaziru od ulaska u institucije.

„Sa institucijama moraš imati komunikacijske veštine i pritisnuti ih, one su mesto gde bi građani trebali da dođu, a ne da beže od njih. One su civilizacijska tekovina za rešavanje problema. Tamo gde institucije hronično ne funkcionišu pojaviće se samovlašće, to je prirodan tok stvari.“

Da li je to slučaj sa Srbijom?

Da. Institucije su instrumentalizovane, dobrim delom služe za ostvarivanje interesa koji nisu podudarni sa interesima građana. Ti mehanizmi su  hermetični, imamo slabu zainteresovanost ljudi iz institucuija da čuju šta građani imaju da kažu. Dolazimo do pitanja participacije, da li je informisanje, dijalog, partnerstvo ili civilni nadzor – da bez dozvole građana nešto ne može da se uradi. Taj princip bi morao da se primenjuje posebno u lokalnim i mesnim zajednicama.

Kako tu stojimo?

U odnosu na Evropu loše, radimo sve obrnuto. Davno je u pokrajinskoj Skupštini bila konferencija o autonomijama u Evropi, Nemac koji je slušao naše izlaganje je rekao „kod nas je sve obrnuto, prvo se odvaja za lokalno i pokrajinu, pa tek onda za državu, a kod vas se stavi na jednu gomilu i onda se daje lokalu“. Zato se ljudi ne poistovećuju sa javnim interesom jer ne vide neposrednu korist. Ako ja plaćam porez i vidim da neko plaća 150 autobusa da se dođe na otvaranje vrpce auto-puta u nedođiji, šta me briga, gledaću da eskiviram.

Kako dopreti do čoveka i dokazati mu da je aktivizam za njegovo dobro?

Prvo ljudi moraju da se identifikuju s nečim. Psihološki momenat da čovek skapira gde sam ja u tome. Svako ima pluralitet identiteta, svako je istovremeno Novosađanin, otac, biciklista i ti identiteti u različitim situacijama dolaze do izražaja – koliko je neki identitet izražen, toliko može da motiviše čoveka na akciju. Drugo, bitno je da ljude možemo da informišemo i otklonimo prepreke. Meni je nenormalno da institucije nemaju naloge na Tviteru, Fejsbuku, Snepčetu. Ako se pitaš što su mladi neaktivni, idi tamo gde su mladi, napravi Instagram profil gradske uprave za nešto i traži povratnu informaciju.

Da li su građani dovoljno odgovorni za takav pristup?

Od prosečnog birača očekujem da bude odgovoran za svoj glas, kao što očekuje od političara da bude odgovoran za državu. To je uzajaman proces i bez toga princip demokratije dolazi u pitanje. Ona nije volja većine, koja može biti ucenjena, izmanipulisana ili simulirana, nego sistem vrednosti koji ostvarujemo.

Da li je Srbija demokratsko društvo?

Jako teško. Postoji upravljanje većinom koje se održava zbog stabilnog političkog diskursa, ali demokratija kao takva ne postoji, nema tog nivoa saradnje sa građanima, već se gleda da se ušićari, iskoristi, da se okupiraju resursi. Kod nas postoji filozofija koja nije od komunista, ili kralja…

Svetislav Basara kaže da je otomanska.

…to u Americi zovu „sistem plena“. Ako osvojiš vlast svi su tvoj plen i tako se ponašaš prema društvu. To funkcioniše kao neofeudalizam, ministarstva i lokalne samouprave su feudi, imamo neokmetove i simuliramo građansko društvo.

To nije izum ove vlasti?

Apsolutno. To je društveni konstrukt. Sociolog Jovo Bakić je dao zanimljiv odgovor na pitanje „ko je kriv, elita ili mi“ – to je generacijsko pitanje. Svaka generacija ima pitanja koja je definišu. Ne znam koliko naša generacija prepoznaje drugačije kriterijume vrednosti koji su usvojeni i pitanje je da li možemo da projektujemo očekivanja da će neko promeniti to.

Koje je pitanje tvoje generacije?

Ova generacija vraća se početku kapitalizma, gde je nasleđeni kapital najveći. U državi u kojoj se ljudi prodaju kao jeftina radna snaga, gde je to najveći resurs, ti nemaš perspektivu da nabaviš nepokretnost, stvoriš porodicu i živiš pristojno. Posledica je ne odlazak mladih, nego evakuacija, bežanje galopom i to više nisu najumniji, odlaze vozači i medicinski tehničari. Postoji i jedna polusrednja klasa koja sebi može da dozvoli da ignoriše društvene probleme, a ona ima najveći kapacitet i odgovornost da deluje, ali nema motiv.

Mislim da je poslednja rečenica jako bitna.

Eskapizam celog društvenog sloja koji neguje kulturu pozitivnog razmišljanja. Imali smo u biciklističko-aktivističkoj priči preduzetnika s komentarom da smo negativni i stalno pričamo o problemima, i sada ja čoveku koji prodaje električni bicikl pokušavam da objasnim da neće prodati nijedan ako ljudi nemaju gde da ih voze, a tim pitanjima, pravilima i bezbednošću saobraćaja, edukacijom, se ne bave prodavci bicikala, ni kompanije koje ih proizvode, ne bavi se čak ni država.

Šta znači biti aktivista?

Baviš se nekim društvenim problemom i pokušavaš da ga rešiš. Aktivizam nije lični, nego društveni cilj za koji dobrovoljno daješ svoje vreme, novac, resurse, znanje, energiju, mobilišeš ljude i aktivizam kao takav ne može da bude nepolitičan. Može da bude nestranački, ali kod nas se oformilo zaziranje od politike, a suština je da se svako ko se bavi javnim interesom bavi politikom.

Objasni vanzemaljcu kako je biti biciklista u Srbiji?

Mnogo moraš da se boriš za ravnopravnu poziciju u saobraćaju, u prostoru, među ljudima. Mi smo saobraćajna manjina, ali volimo to što radimo, uživamo u tome, to je naš životni stil koji nas ispunjava. Slobodni smo, mobilni, družimo se, dostupni smo, dobro raspoloženi. To je super stvar, jako dobar životni stil koji ima i dalje probleme.

Koje?

U pravilima, infrastrukturi, nemaju zgrade parkinge za bicikle, tamo gde imaju pitanje je da li možeš kupiti teretni bicikl kao alternativu automobilu, neuređena pravila prvenstva u saobraćaju, deca koja do 12. godine ne mogu da voze, a za par godina mogu da rađaju i ratuju za državu. Vožnjom bicikla se uče autonomiji u saobraćaju, razvijaju motoriku, grade odnos sa okolinom i kada postanu vozači obraćaće više pažnje na druge u saobraćaju.

Kakva je biciklistička kultura?

Kod nas je u izgradnji. Novi Sad je imao razvijenu biciklističku kulturu do polovine 20. veka. Kada zemlja počne da se gradi i razvija privreda, trudi se da automobil postane dostupan svima, postaje statusni simbol, a vozilo je jedan od pokazatelja samostalnosti i odraslosti. Taj deo kulture je okupirao i naše navike, širile su se ulice, prve staze su pravljene da bi se biciklisti sklonili sa brzih saobraćajnica, a sada se prave da bi se biciklisti doveli da se voze po ulicama. Gradovi nisu pravljeni za automobile.

Nego za ljude?

Da, to je izrekao Jan Gel, danski arhitekta. Na tom nivou moramo razmišljati, ne trebaju nam soliterčine od 15 spratova, gde perspektiva nije ljudska, nego umereni grad koji ima funkcionalan javni prevoz, dobru infrastrukturu podesnu za bicikle. Kada sam bio u Holandiji meni je bilo sjajno, između dva grada za sat vremena dođeš, milina je voziti se, pejzaži, ljudi, fanstastično! To je rešenje za naše gradove koji postaju sve nehumaniji.

Šta je ključna stvar na kojoj NBI insistira?

Mi smo „zagovaračka“ organizacija, bavimo se promocijom i Kritična masa je najprepoznatljivija. Jedan od ključeva dobrog aktivizma je socijalna psihologija. Moraš razumeti ljude ako želiš da ih menjaš. Osnovni postulat našeg rada je da sistemski promenimo stvari. Novi Sad je prvi grad koji ima funkcionalnu radnu grupu za biciklistički saobraćaj i uspeli smo da za sto dovedemo predstavnike Uprave za građevinsko zemljište, Uprave za saobraćaj i puteve, Parking servisa, Urbanizma, Fakulteta tehničkih nauka, to je multidsciplinarna grupa koja je ispred svih institucija tu da koordinira i da mišljenje šta bi morali da uradimo da stvari budu bolje.

Kako ide?

Ako Grad ne izdvaja pare da održava biciklističke staze, ja mogu njima da kažem šta je prioritet ali od toga nema ništa. S druge strane, sa srodnim organizacijama iz Srbije smo se angažovali oko Zakona o bezbednosti saobraćaja, Zakona o javnim putevima, pokušavamo da utičemo na izmene Pravilnika o saobraćajnoj signalizaciji. Ne postoji pravilnik kako se prave biciklističke staze i zato što postoji sloboda i diskreciono pravo, onda svaki projektant može da bira da li će staviti ivičnjak na stazu ili ne. Mene to demotiviše, kada moram iz Veternika do Novog Sada, samo do Bulevara patrijarha Pavla olupam 40 ivičnjaka. Pokrenuli smo na nacionalnom nivou da se izmene pravila prava prvenstva, da deca mogu da se prevoze prikolicom i šta da se radi sa signalizacijom.

Kako Grad reaguje?

Jako promenljivo. 2010. smo nastali u kafani, nakon protesta, gradonačelnik je bio Igor Pavličić (DS), tada su biciklisti kažnjavani kada su prolazili kroz centar. Drugar koji je bio nezadovoljan predlagao je demonstracije, rekao sam „čekaj, hajde da budemo konstruktivni, ti okupi ljude, ja ću sastaviti peticiju, četiri predloga šta mogu da urade i izvolite, lopta je u vašem terenu“. Igrom slučaja desilo se da slično razmišljanje postoji u institucijama i uprkos protivljenju tadašnjeg gradskog većnika za saobraćaj i puteve, posle 30 godina biciklisti su počeli da prolaze kroz centar. Bili smo u šoku, mi smo nešto zacementirano, bez stranke, uspeli da rešimo. Odlučili smo da napravimo organizaciju i to je proces, promena grada od 300.000 ljudi traje 10, 15 godina. Mi ćemo izgoreti, ali ćemo napraviti Kopenhagen i tačka!

Šta ćemo sa Futoškom ulicom i Futoškim putem

Izašla je 2015. informacija da je 2014. bilo izdvajanje nula dinara za popravku staza i da se menja Urbanistički plan,  staza je ostavljena uz drvored platana, a pored se planira pomoćna saobraćajnica sa parkiznima. Flipnuli smo i napravili protest i onda smo se „ispolitizovali“, jer je bio protest „Stop anarhiji“ blizu. Uglavnom, tada su iz Uprave rekli da smo se ispolitizovali iako smo mi došli otvorenih ruku, fer-plej, sa željom da sarađujemo. Rekli smo im da ako treba nekom nešto da objašnjavaju neka kažu da su uspeli da iznerviraju i bicikliste – u Novom Sadu to nije mala stvar. Posledica protesta i prozivki je da je staza odmaknuta od drvoreda platana u planu Grada i za to je obezbeđen novac.

Da li je realna priča da se biciklom iz Novog Sada ide u Zapadnu Evropu?

Mislim da jeste i do toga će doći, ali ne našim velikim entuzijazmom. Problem s vlašću u Srbiji je oportunizam i to je igra u kojoj se ne rizikuje. Niko neće reći „hoću da kapitalno proširim pešačku zonu u Novom Sadu, zato što će podići kvalitet saobraćaja“; ako to znači da će ući u konflikt s građanima gde nije izvestan politički kapital koji će dobiti zauzvrat.

Teretni bicikli s prikolicama nisu legalni, a viđamo ih?

Nisu. Mi smo poslanicima poslali formulisane predloge sa obrazloženjima, artikulisane kao članove koje predaš i idu u zakon, bukvalno smo im dali potencijalni politički kapital i jedan od predloga je bio da se prikolice uvedu u legalne tokove zato što je to normalno u Evropi. Ali kod nas postoji koordinacija stranačkih centara moći gde ti mimo njih nemaš naročit uticaj. Iz opozicije je neko bacio jedan amandman, ali nije bio toliko dostojan da ostane i obrazloži ga. To više nije stvar vlasti, već motocentričnog establišmenta, navike koje su okrenute ka motornim vozilima. To je vrh piramide prioriteta, a Novi Sad prestaje da bude prijateljski orijentisan prema pešacima i biciklistima.

A obavezni svetleći prsluci?

Posle pet godina napornog, besplatnog lobiranja, uspeli smo da to zaustavimo. Bile su i kacige razmatrane. Dođe čovek koji radi u policiji, koji je artikulisao taj predlog, a indikativno je da dolazi iz beogradske, izrazito motocentrične sredine, i rekli smo mu da imamo istraživanja, uporednu praksu, jake argumente koji pokazuju da to ne samo što neće zaštititi ljude kako su planirali, nego će ih odbiti. Argument je bio da to nose policijski službenici, ali mi imamo svetlo. Oni se ne bave osnovnim problemom, a to je neosvetljenost biciklista, barem 80 posto njih. Jedan od naših predloga je bio da se tačno definiše šta je sportski, a šta gradski bicikl, baš kao što se Formula 1 ne vozi po gradu. Suština je da oni biciklistički saobraćaj prepoznaju tek kao „ostalo“.

Da si svemoćan, kako bi izgledao Novi Sad?

Prostor bih preorganizovao da bude humaniji, zeleniji, pristupačniji, da se reše problemi ivičnjaka koji su relikt prošlosti, da se prevaziđu generacijski jazovi, da je grad pristupačan nepokretnima, mladima, starima, da ne postoji socijalna segregacija u prostoru. Kako funkcionišemo u gradu, mi se tako i povezujemo. Zajedničkim aktivnostima prevazišli bi generacijski jaz i tu dolazimo do Evropske prestonice kuture 2021: zašto Dunavski park nema likovnu koloniju, zašto je zabranjeno da ljudi sednu na travu, zašto Futoški park nema zanimljiv prostorni aranžman koji će privući ljude?! Oživljavanje prostora povezuje ljude i zato su male zajednice ključ. U političkom smislu dao bih veću težinu mesnim zajednicama i lokalnim ljudima, polako prolazi vreme partija kao načina artikulisanja političkog mišljenja. Mislim da sve ide od dna, a ne odgore. Grad bi imao otvoreniji i transparentniji budžet, mehanizmi kako se nešto bira, dodeljuje i kontroliše bi građanima bili jasni. Pešačko-biciklistički most na kanalu na Špicu, da se otvori nova zona grada, više zelenih površina, istisnuo bih ulične parkinge, stvorio bolji javni prevoz i kada bi se grad humanizovao – videli bi drugo lice Novog Sada.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.