Dok jalova rasprava s osobama koje volonterno i čista srca brane čast i ugled Novaka Đokovića još traje na mom veb-sajtu i Fejsbuku, pokušavam da odgonetnem kako smo kao nacija došli u situaciju da se polovina zemlje ne razume s drugom polovinom.

Zbilja, kako je to uopšte moguće, a da nisu u pitanju Zvezda, Partizan, partije, ili druge iracionalne bitke ? Kako i zašto te sokoli jedna polovina, a pljuje druga ? Zašto jedni razumeju napisano, a drugi ne ? Da li i drugi razumeju napisano, ali se pretvaraju zbog meni nepoznatog motiva ?

Mislim da je uzroka previše. I ne samo to – iz ovih dijaloga niko ne izlazi kao pobednik jer ne priznajemo pravila igre suparnika.

###

Ako bih morao da izolujem najveći problem koji je kumovao ekstremno različitim tumačenjima teksta u kom savetujem Đokovića da ga nipošto ne venča Amfilohije, jer je bizarno, kontradiktorno, licemerno i nadasve štetno po mladoženju a vrlo lukrativno za sveštenika, pretpostavljam da bih se kladio na – nepismenost. Nemojte se ljutiti dame i gospodo ali pismenost podrazumeva nešto više od znanja slova, pre svega razumevanje napisanog ili izrečenog. Znam da će sada gomila vas da se nasrdi ali ne umem drugačije da objasnim situaciju u kojoj se polovina čitatelja krsti u čudu posmatrajući bulažnjenja druge polovine o nepostojećim namerama autora.

Ono zTz ne stoji tek tako.

Vrlo pažljivo sam napisao šta sam mislio, gledajući da nikoga ne uvredim držeći se proverljivih činjenica. Jasnim i preciznim jezikom, bez masivnih stilskih figura. To nije bilo dovoljno i, kao toliko puta do sada, društvena analiza jednog po Đokovića uvredljivog “popovanja” svela se na gnev osoba koje su smatrale da time ili napadam, ili uznemiravam tenisera, ili sebi namećem pravo da o svadbi i svešteniku nešto napišem. E sad, zašto bi neko toliko popularan i moćan bio lišen kritike i posmatranja te kako se Stiče Pravo da se iskaže mišljenje o određenoj temi ili osobi, iskreno nemam pojma. U trenutku kada srpskog novinara ljudi mtrvo ozbiljno pitaju odakle mu pravo da piše o najpoznatijem Srbinu, svako ko vam kaže da zna šta je posredi – laže. Uostalom, možete pitati te koji me vređaju i/li nipodaštvaju ali morate računati na jedan ozbiljan problem.

Manjak odgovora.

Primetio sam da osobe koje me napadaju ili kritikuju u “slučaju Đoković” nijednom (0) nisu odgovorili na pristojna i racionalna pitanja – da odbrane tvrdnje iza kojih stoje. Radi su i kadri da te poliju fekalijama i kada ih zamoliš da to argumentuju, dobiješ ili krležijansku šutnju ili zamenu teze dovoljno žestoku da Vladeta Janković padne u depresiju. Pretpostavljam da uz funkcionalnu nepismenost ruku pod ruku ide nespremnost za preuzimanje odgovornosti za izrečeno i učinjeno, a o sposobnosti da se oprosti i izvini – ne u ovom životu.

Ti ljudi, prosto, nikada ne greše.

                                                          Igrač broj jedan u Srbiji, levo
foto: mondo.rs

Ne znam kako bih se poneo prema njima da sam Novak Đoković ali cenim da bih još kod prvog ordena umolio narod gladan uspeha da malo spusti loptu. Bojim se da je Đoković postao nešto više i jače od svete krave, ne svojom krivicom naravno. Onakvo slepilo i spremnost na požrtvovanu odbranu kada napad ne postoji svedoče o demonskom padu jedne države, ljudi i sistema, u kom ćeš biti optužen za dokonost, neispunjenost i zlu nameru upravo i najpre od ljudi koji verovatno i sami pate od navedenih problema. Htenje za obožavanjem nikako mi ne ide u glavu i prilično sam siguran da je najjače u neostvarenim dušama i glavama željnim svega. U redu je, nema se para, čemer cveta, razloga za radost je premalo, i-meni-gori-pod-nogama ali kada dođu crni oblaci ne hvatam se za artefakte, slavne pretke i savremenike.

Kako sam i napisao, jednako su mi bedni oni koji Đokovića nekritički slave kao božanstvo, i oni koji mu zarad veseljkovog zdravlja osporavaju jako značajne rezultate, ali ni u ludilu ne bih sanjao da će moje otvoreno pismo pogrešno protumačiti toliko ljudi. Siguran sam da je dosta od njih i te kako pismeno ali je Đoković pregabaritan za njihovu uzanu dušu, pa oči vide čega zapravo nema.

O Đokoviću, misle, mora se govoriti i pisati sve najlepše – kao da je mrtav, ne dao bog.

Ima tu još nešto, besramna intimizacija gomile. Njima je Novak na “ti” iz strahopoštovanja. Stičem utisak da najvatreniji branitelji tako postaju bliži s njim. Vredniji. Mirnije spavaju.

I tako…Amfilohije.

Nemam dokaze ali sasvim je moguće da se samopreporučio za svadbu, kao i kada su ubili premijera. Malo ko njemu sme da stane na crtu, kao i svaki zilot ima vojničku otresitost i bez autoriteta ne ume da diše. Nadao sam se da će Đoković, koji ipak nije bilo ko, imati petlju da ga kulturno odbije zarad sebe i svih koji se na njega ugledaju. Verovao sam i verujem da svadba i brak neće propasti ako ih ne venča vladika, već sveštenik nižeg čina i većeg srca. Od toliko dobrih sveštenika, a u SPC ih barem ima, njima je zapao valjda najgori.

I tako…Smrt.

Za razliku od Zorana Đinđića, Đoković može da bira ko će ga uvesti u važan deo života.

A vi ? Šta vi mislite ? Zar nije ružna ironija, božanski cinizam, da toliko kompromitovan čovek pokopava i venčava najbolje ?

Znaš ti zašto!

I