Život u palanci, maloj ili većoj, ima određene zakonitosti i pravila ponašanja. Njih nećete pronaći u pravničkim zbirkama zakona, turističkim vodičima ili istorijskim letopisima. Da bi ih otkrili, morate u palanci živeti i svim čulima istražiti njene mehanizme upravljanja ljudskim materijalom.

Palanka je robinja rutine i gospodarica mikro-kontrole tuđih rutina. Da je geometrijsko telo bila bi kocka, film romantična komedija, a jelo kajgana. Život u palanci može biti sasvim sjajan, pod uslovom da nemate ambiciju da se njime previše bavite, a u teškim vremenima može i procvetati ukoliko volju i energiju za životom preusmerite na tuđ.

Filozofski, izvodljivo je raspravljati se da li je život u palanci uopšte moguć. Glavne odlike svakog živog organizma, poput prilagođavanja, prevazilaženja, pridruživanja i nasumičnih mutacija koje testiraju prirodne okvire u kojima se životi nalaze, u suštoj su suprotnosti nepisanim pravilima palanačke igre.   

 Palanka ne toleriše konkurenciju, u svim oblicima, od čovečijeg do geografskog. Ukoliko jedinka želi odistinski da zaživi, mora biti spremna da lični komfor i određene društvene benefite dostupne građanima gradova dragovoljno postavi ispred palanačke mašine za glodanje nepravilnih uglova ljudskosti. Zbog toga se u palanci svi znaju, čak i kada ona ima milion stanovnika.

U redu za upodobljavanje svetonazora i navika, ispred palanačke glodalice ionako u startu ima malo sveta, pa se oni vremenom upoznaju hteli to ili ne. S druge strane, finalni produkti palanke, ljudi-kocke iz romantičnih komedija sa kajganom u tanjiru, lako pronalaze i vide sebe u drugim ljudima-kockama iz romantičnih komedija sa kajganom u tanjiru, te ne greši mnogo ko kaže da se oni zbilja svi dobro znaju. Ispostavlja se tako da se u palanci svi mi dobro znamo, samo se na jednoj strani, ispred mlina za dušu, prepoznaju dežurni sumnjivci, a s druge, na traci iza glodalice, provereni domaćini/ce.

Prošle srede gledao sam predstavu „Muškarčine“, plod Udruženja Free Space i Reflektor teatra, u Domu kulture. Potpisnici Vojislav Arsić i Minja Bogavac, ali i nadahnuta muška glumačka ekipa, uradili su dobar posao u pokušaju da palanku i banana državu upristoje po pitanju svih pitanja – ljudskih prava i međurodnog ophođenja. Bila je posle i tribina na kojoj su govorili muškarci proverljivog javnog delovanja i karaktera, a sve u plemenitoj i pametnoj nameri da se muškarcima s posebnim potrebama primerom pokaže šta znači biti „frajer“, pa makar i u srpskoj palanci, a da im se istovremeno uskrati podrška za eventualno divljačko ponašanje.

Čudan je osećaj ovo napisati: ceo događaj nije bio dovoljno incidentan da bi nagovestio osetnu promenu nabolje u dogledno vreme. U publici su sedele uglavnom osobe ženskog pola i lica kojima je problematika načelno jasna i lično primenjena. Ceo prostor bio je ispunjen dežurnim sumnjivcima koje ionako viđamo kad god se javno otvara važan društveni problem, međutim u palanci nikakao da se pojave & ispolje oni kojima ovakav trud i pružena ruka mogu bitno pomoći i kada toga nisu svesni.

Dva dana posle desio nam se festival Merlinka, šesti put. Svako ko ne crpi informacije od premijerke Srbije svestan je katastrofalnog položaja LGBT zajednice u Srbiji, međutim tamošnja, praktično kamerna atmosfera, učinila se nedostojnom života i isključenija pokojnog Vjerana Miladinovića alijas Merlinke. Ovakvi događaji, sada,  bez vidljivog prisustva policije i medija, bez verbalnih, znakovnih i fizičkih provokacija, opet – čudno je napisati, nama novinarima kazuju da postoji mala nada da će se stvari na tom polju pokrenuti bitnije napred.

Niko ne želi otvoreno nasilje, ali ako ono jamačno postoji duboko u svim porama društva, ako je vidljivo usmereno na žene i LGBT i toleriše se, bolje je da se s njim direktno obračunamo preko kamera nego da uživamo u neosetnoj finoći dijaloga, teatra i filma, samo zato što je predsednik preko Ovlašćenih Lica privremeno naredio kriminalcima i huliganima da u ovim prilikama ostanu kod kuće i bes iskale ne nečem, ili nekom drugom.

Tokom diskusije o suicidu i autodestrukciji u LGBT zajednici te filmova prikazanih na festivalu, sala puna dežurnih sumnjivaca bila je u prilici da upotpuni ili zaokruži svoja ionako solidna znanja i senzibilitete. Pravo pitanje opet je glasilo gde su lica palanke, provereni domaćini/ce, za koje osnovano sumnjamo da bi na ovakvim događajima mogli sebi život promeniti malo nabolje, što nekim drugim ljudima može biti razlika između života i smrti?

Da je kojim slučajem metropola, a nema racionalnog razloga da to i ne postane, u Novom Sadu bi o nasilju nad ženama i pripadnicima LGBT populacije govorili pre svih uvaženi gosti iz regrutnih centara za takvo ponašanje: očevi i oci nacije, vojnici, sportisti, sveštenici i bivši kriminalci. Njihov uticaj i moć konverzije zabludelih sinova su nemerljivo jači od dosega i napora muškaraca koji su sa svojom tzv. ženskom stranom „na ti“.  

Da nije bilo pucnjave i vatrometa koji su dopirali sa otvaranja čudovišne i posve ilegalne „Ledene šume“ u Dunavskom parku, zakleo bih se da ne prisustvujem javnom razgovoru o možda najstrašnijim ljudskim pričama. Kao i u slučaju „Muškarčina“, po surovim zakonima palanke na ovim važnim i lepim manifestacijama izostao je prihvatljiv, odnosno, zašto da se foliramo, čak i neprihvatljiv sukob na relaciji sumnjivci-domaćini, koji bi u konačnici makar najavio promenu, katarzu ili ne daj bože – da u palanci sretnemo karaktere koje ne poznajemo.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.