Trostrukim otvaranjem, od kojih je jedno bilo svemirsko – kada je dečiji hor Vokal Kids poslao pesmu grupe EKV “Zemlja” u svemir, na Petrovaradinskoj tvrđavi i zvanično je vatrometom počeo 24. Egzit. Najbolja novosadska robna marka rasprodala je komplete karata i na Đavi se tokom četiri dana očekuje preko 200.000 posetilaca, a ko se još nije odlučio da li ići ili ne, na raspolaganju su ostale tek dnevne ulaznice.

foto: Nikola Zigrai, Exit Photo

Očigledno je da se novosadska zlatna koka i dalje dobro kotira tržišno, budući da čak i letimičan pogled na ovogodišnje izvođače otkriva da je ponuda blago rečeno skromna – ukoliko na Egzit idete da slušate bendove koji nešto zapravo sviraju. Realno gledajući, Egzit jeste drastično omršavio i vaš novinar nikada ne bi platio kartu za takav lajnap, ali komplet karata, kupljen na vreme, jeste višestruko jeftiniji od inostrane festivalske konkurencije i to Egzit čini tržišno ali ne i muzički relevantnim.

Činjenica da o ekonomiji pišem u uvodu govori knjige o samoj festivalskoj ponudi. Možda su to teške reči ali Egzit se čini nedostojnim svojih ranijih izdanja, bilo da je reč o muzici ili o društvenom angažmanu.    

Ako, pak, volite struju, onda je lista izvođača doslovno elitna i tu prigovora nema. Na kraju, i sam Egzit forsira Dens Arenu kao najjači proizvod u inostranoj ponudi, međutim problem nastaje kada na festivalu nema dovoljno zvučnih gitarskih imena, koje ne samo da privlače publiku već i manifestaciji daju preko potrebni gravitas i svetski pedigre. O kulturi pobune tek da ne pišemo – sada je pobuna otići iz jednog supermarketa u drugi.

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

To su nam na livadi Glavne Bine onomad pokazali The Cure – iako su došli sa zakašnjenjem od 30 godina, kada je zenit slave i moći bio daleko iza, potvrdilo se da silu i energiju nekog megabenda ne može da zameni apsolutno ništa, ni otvaranje iz svemira, niti eventualni dolazak Novaka Đokovića, Nikole Jokića ili, daleko bilo, predsednika svih nas.       

Dok smo u smiraj dana slušali simpatične Šajzerbiterlemon, talentovane ljude pred kojima su budućnost i mnogo vežbanja i sonične potrage, u glavi su zvonile reči Obrija Markusa, “otvarača Egzita”, filantropa, motivacionog govornika, i ono što o njemu najviše govori – vlasnika holističkog lajfstajl brenda Onnit. Veli Markus da moramo stvoriti bolju Zemlju, “punu ljubavi i sloge”, i taj se govor opasno rimuje sa tvitovima Dalaj Lame, pročitanih bez posebnog redosleda i značaja.

foto: Marko Ristić, Exit Photo

Ukratko, i jedan i drugi nam kazuju očigledno ispravne, moralno poželjne stavove poznate i deci, a koji festivalskom namerniku ne nude ama baš nikakvu novu vrednost ili značaj. Mogao je slobodno da nam kaže da udahnemo barem osam puta u minuti i popijemo litar vode na dan, aplauz ne bi izostao. Tibetanac makar ima dovoljno šlifa, pa tvituje kao verski i politički vođa pod nemalim pritiskom i pretnjama Kine, dok je Markus svoj vizionarski altruizam plasirao na hiperkomercijalnom, ultraisplativom festivalu zabave, odavno očišćenom od svakog bitnog društveno-političkog sadržaja i konteksta, pa i megabendova, očigledno. A, nije tako delovalo na prvi pogled.

Dok smo čekali da počnu najtraženiji likovi prvog dana, švedski pankeri Viagra Boys, primetili smo da gosti festivala u razgovorima ni tren pažnje nisu poklonili tzv. skandalu u vezi sa isticanjem zastave “Nema predaje” na bedemu Tvrđave, danima uoči početka Egzita. Zastava koja poziva na odbranu Kosova, rekao bih silom i oružjem, zamenjena je onom sa srcem i znakom mira u njemu, a da taj gest nije na Tviteru opsovao lider novosadskih Radikala Đ.J, nanovo nas nazvavši narkomanima i ološem, čovek bi pomislio da je Egzit voistinu lišen svakog političkog pojavnog oblika.        

Kad smo kod pojavnih oblika, žandarmi imaju nove Lendkruzere i kombije, vidim da se organima sile i stanovi grade povoljnije u Novom Sadu, možda ćemo svi progledati ako živimo sa i od oružja, najkasnije dogodine, tamo gde svi idu ali niko da stigne.

foto: Zoran Ješić, Exit Photo

Nego, Viagra Boys. Namerno ih krstimo kao najpoželjnije goste dana prvog, budući da Prodigy, sada i ovde, može biti prva želja samo neinformisanima i zabludelima. Odlična svirka, dobar ton, ljudi gruvaju za sve novce i definitivno su obeležili taj dan. Međutim, da li je to zbog prvog dana ili čega već, tek stekao se utisak da su njih zapravo želeli da vide fanovi u prvih tridesetak metara od bine, dok je gro ljudi na livadi koncert provelo u anemičnom njihanju i čekanju Znate Već Koga.

Pričali smo sa kolegama i negde se složili da je tom koncertu nedostajao mali momenat otkrivanja i totalnog šoka izazvanog nastupom i kvalitetom, kakav su nam pre nekoliko godina priredili britanski Idles. No, svirka je bila odlična i dok nisu počeli Znate Već Ko otišli smo na Ignite, na Metal Arenu.

Ovde je manjak kvalitetne publike značajno vidljiviji, kao i namera organizatora da se festival upodobi novom vremenu, zvuku, publici, a mi dodajemo i nižim kriterijumima. Ignite su prvoklasni otprašili, dok smo se mi jalovo pitali kako fanovima Mimi Mercedez otvoriti oči, uši i čakre za raspoznavanje smeća.

foto: Ervin Kovač, Exit Photo

Po slobodnoj proceni, prvog dana Egzita na Đavu je došlo najmanje ljudi, a u trenutku kada je Prodigy nastupao pojedine bine su bile avetinjski prazne. Drugo zapažanje odnosi se sa štandove sponzora iz svih industrijskih sfera i čini se da ih je znatno manje nego prošle i pretprošle godine.

foto: Marko Ristić, Exit Photo

Nekadašnja vrela “novosadska ulica” je pretvorena u hotelski parking, dok na terasi “Varadina” više nije VIP scena i ceo taj potez izgleda otužno napušten. Zašto Egzit ne sluša glasove ljudi koji ih finansiraju i čine im dom, krajnje je nepoznato, ali nije tajna zašto previše Novosađana i Novosađanki osećaju averziju prema festivalu.     

foto: Beni Gaši, Exit Photo

I behu Prodigy. Tri se utiska nameću momentalno; prvo, oni su zbilja postali nosioci počasne srpske titule Viteza Od Nirvane Do Silvane i to nije koncert nego hadžiluk; drugo, to nije bio ni blizu jak nastup kao prethodni put, kada su egzaltirani ljudi skakali po moblnim klozetima i zidinama; i posledično treće, pokojni Kit Flint jeste bio spiritus movens benda, gejzir neukrotive sile koja dolazi i rešava stvar, a njegovo je fizičko, mada ne i emotivno odsustvo, bilo više nego osetno u scenskom izražaju i samom zvuku.

foto: Zoran Perin, Exit Photo

Bilo je dovoljno vremena da stignemo na tehnički obremenjeni Pero Defformero, koji su uprkos problemima zvučali dobro i napravili sjajnu atmosferu, kako im uostalom i dolikuje. Danas će na istom mestu svir…, ne, recitovaće Crni Cerak, pa se i nereligiozni ljudi nadaju efektu kandila i duhovne purifikacije, kada materijalno već stojimo kao da ležimo.

ZTZ