“Mislim da je uz elementarno, moralno pitanje, stvar u edukaciji. Moja generacija je odrasla u prostoru gde je hijerarhija zaista bila takva da ’metak prima’ onaj ko je po redakcijskoj organizaciji iznad onog ko je na vetrometini. Ako se setimo velike smene posle tzv. događanja naroda, ili najveće prevare na ovim prostorima, na RTV Novi Sad prvo su smenjeni generalni direktor, pa direktori i urednici programa, pa tek onda komentatori, znala se hijerarhija. Sada se lavovima bace u čeljust oni koji su najranjiviji i koji u organizacionoj šemi ne mogu da se brane“, govori legenda novosadskog i jugoslovenskog novinarstva Duško Bogdanović o stanju u našoj profesiji i kako smo potonuli toliko nisko. Povod razgovora je krajnje „februarski“, kada je umesno govoriti o našem gradu i njegovim vrednostima, a čoveku koji je dres „Vojvodine“ takmičarski nosio u fudbalu, vaterpolu i hokeju na ledu pominjem primer sada već internet mima Barbare, koju je kolega Srđan Škoro precizno nazvao žrtvom stranačkog zapošljavanja.

„Ubeđen sam da je njoj napisan tekst, samo ga je loše interpretirala. Ona je žrtva, a s druge strane fenomenalna ilustracija novinarstva danas. Novinari sada služe da telefonski dođu do podataka koji se menjaju i bacaju u funkciju onoga što je urednik zamislio. Za razliku od onoga što je Milomir Marić uveo u srpski žurnalizam, a Robert Čoban fenomenalno projekovao – ono što je u naslovu ne sme da bude u tekstu, ovo je obrnuta varijanta. U mojoj redakciji informativnog programa, kada se analizirala cela nedelja, to su bili dobronamerni ratovi, znali smo da se pokarabasimo oko jednog slajda. Kada imaš takvu prvu odbranu profesije, onda kasnije postoji velika barijera i niko nam sa strane nije mogao ništa, mi smo se već posvađali do te mere da smo znali šta nam se sprema sa strane. Onda je time završena priča i spolja. Danas institucija kolegijuma uopšte više ne postoji, suštinski.

Zašto Novosađani/ke nisu masovnije podržali RTV kada su nastupile brutalne stranačke intervencije vojvođanskog javnog servisa, njihove imovine?

Bio je neuporedivo masovniji protest nego kada su nas smenjivali 1988. Tada se niko nije pojavio na ulici. Bile su druge okolnosti, mnogi ljudi nisu ni znali. Nije postojala personalizacija problema koja se kasnije dešavala, pogotovo tvojoj generaciji. Danas znaju da si smenjen, na društvenim mrežanma dobijaš „fidbek“, a ne preko televizije. Pogledaj paralelnu priču, možda ona godi mojoj staračkoj sujeti. Pozvali su me organizatori da govorim na protestu ispred SNP-a. Odlučio sam da neću jer mislim da mi je mesto dole, da slušam. Međutim, imam primedbe na odabir govornika. Gordana Suša je moj klasić i u redu je da govori, ili Željko Bodrožić, koji je iz Kikinde. Da li je moguće da nema mladih novinara, Dinka, Daška, Sejdinovića, Marine Fratucan, Kišjuhasa, tebe, da kažete to Novosađanima? Jer oni prepoznaju i facu i ime. Cenim Kaporovu hrabrost, ali nisam čuo nijednu opasku o SNP-u, koji je potpuno ukopan. Voleo bih od njega da čujem šta se dešava s tom kućom decenijama, da li je moguće da podignuta zgrada na razrušenom groblju jeste takav usud da decenijama traje, da se kuća uz male uzlete nikada ne oporavlja. Hoću Novosađane, ali ne zbog lokalpatriotizma. Ovo sada mi je sakrivanje, zašto bi Daško govorio u Apatinu, a ne ovde. Neka govori i tamo, ali hoću prvo da vidim naše ljude koji znaju svaki segment našeg lošeg života.

Zašto mislite da bi dozvolili Dašku da govori, kada ne može jedna Mirjana Karanović?

Nedostaje mi specifična novosadska težina. Svi koji su došli ispred SNP-a imaju predznanje i lično isukstvo, oni pretpostavljaju šta će im reći Radoje Čupić, ali teško da će znati šta će im reći Daško Milinović, ili ti. Ne vidi da bi Daško rekao nešto drastičnije mekše od Suše i hoću da ljudi prepoznaju novosadski specifikum.

Kakav je, na šta liči?

Nema ga. Ali hoću da mi ga vrate. Odličan je bio gest kada je minutom ćutanja odata pošta radniku koji je pao na gradilištu pored. Prvi put sam čuo da tu zgradu zovu „Dodikova skalamerija“ i „Novosadska sramota“. Novi Sad  je uvek živeo u enklavama, uvek su se sportisti, umetnici, političari nalazili na svojim stranama, u svojim kafanama i žurkama. Koji će specifikum tu, ispred SNP-a, reći da je 50 metara odatle Miletićevo zdanje u kojem sedi gradonačelnik koji se odaziva na ime Vučević i šta je za šest, sedam godina Novi Sad dobio, a šta izgubio? Neko mora da izađe sa argumentima, vidimo da grad nikada nije bio prljaviji.

Vučevič otvara sređene ograde ali ne i „Promenadu“, jer nema uredne dozvole i fušerski je sklepana na brzinu.

Eto, to je taj specifikum ali to neko mora da javno kaže. Ovaj divan s tobom, mlađim kolegom, meni prija, ali hoću da mi to neko kaže javno. Ja živim ovaj grad, bez obzira što je daleko od onoga kako bih želeo da izgleda i još dalje od onoga kako je izgledao.

Kakav je vaš Novi Sad?

Odsjaj u ogledalu prošlosti. Nije normalno da u ovako skraćenoj fudbalskoj ligi, „pivarskoj“ što bi Milojko Pantić rekao, FK Vojvodina bude deveta. Nije normalno da ne bude više od 2.000 gledalaca, osim kada dođu „Zvezda“ ili „Partizan“. Video sam snimak koji nijedna od televizija nije prenela, dodelu nagrade Đokoviću za najboljeg sportistu planete, četvrtu u šest godina! Priznanje mu dodeljuje Monika Seleš. Ljudi ne znaju da je to naša Novosađanka, to je taj odbljesak prošloti, da se vratimo dokazanim vrednostima i vidimo kako izgledaju.

Optužiće vas da ste sentimentalni.

Kažu da je nostalgija ozbiljna, neizlečiva bolest, teški krik bola, ali kada su nostalgični kao ja to je i dokaz starosti. Ne tvrdim da je ono vreme bilo bezgrešno ali je Novi Sad imao svoju posebnost. Kako je moguće da se 70’, 80’ godina govorilo o beogradskoj, sarajevskoj zagrebačkoj školi rokenrola, a ne o novosadskoj? A imaš pojedince? Zato što mi kažemo „ma, pusti njega, nemoj mi Đoleta, ma pusti Atheist Rap, Pekinška Patka – ma, oni su zajebanti, pusti to“. I to je specifikum enklave, ali su barem zajedno u istom okviru davale nešto što je Novom Sadu stavljalo lep predznak.

Folkeri kažu da se u Srbiji prašta sve osim uspeha. Novosađani/ke ti ne daju da se udaljiš od proseka, bilo nagore ili nadole?

 Vidi, to je ono „ma, nemoj da mi on priča“. Ja sam iz TV generacije kada je to stvarno bio medij na kome te prepoznaju, ali je privlačnost na ekranu, ne u ljudima. Ako daš majmunu da pet dana vodi „dnevnik“, pričaćemo „hej, vidi ovog majmuna na televiziji“, ali ako šestog dana ne bude majmuna pitaćemo „gde je majmun?“ Za sve godine, a neka sam faca, preboleo sam te bolesti jer mi je bilo normalno da me dodatno prepoznaju, a Novi Sad to nikada nije prema meni pokazao. 1988, kada su me govnjivim motkama terali, u izboru sarajevskog „Oslobođenja“ bivam izabran za TV lice godine. Ovde sam, u istraživanju SKAN-a Milke Puzigaće bio najpopularniji kada pet godina nisam bio novinar. „Pusti, hajde sada, kada je dole, kada je sjeban u svakom smislu, da onda kažemo da je bio dobar novinar“. E, to ti je Novi Sad.

Zašto se u ružnim vremenima vojvođanski mediji gaze, mrcvare i satiru ostrašćenije i temeljnije nego beogradski?

Pitanje je potpuno tačno i ne mogu da ti dam odgovor. Prošao sam kroz nekoliko toplih zečeva, kada pogledam ko su bili glavni isterivači duhova – to nisu bili ljudi sa strane, nego kolege, Novosađani. Da bih ja bio nešto što sam zamislio u glavi skromnih mogućnosti, moram da oteram određene ljude, one koje znam, a to neće uraditi neko iz Kragujevca. Pogledaj objektivno, ko su uopšte zvezde u Novom Sadu? Nema ih.

Znam ko su meni zvezde.

To je drugo. Seti se, kada je Đole bio najveća zvezda u Jugoslavji imao je 12 koncerata u „Sava centru“, a ovde je jedva prodao jedan, dva. Da ne pričamo da su se s Brenom ovde sprdali, a bila je Novosađanka kada je bila najpopularnija pevačica. Kod nas pamte da si se ukenjao u zabavištu i kasnije možeš da budeš šta hoćeš, „ja ga znam, mani me njega…“ Takozvani dođoši se bolje snalaze, adaptiraju i prepoznaju naše slabosti. To je usud „znam ga ja“, a čim ga znam – ne može biti dobar. Kada je dole, zgažen, onda je dobar. Evo, da sada Đole sedne pored nas, ovi mladi bi rekli „eno ga onaj debeli“. Da Želimir Žilnik sedne, da li bi mu neko tražio autogram?

Mislim da ne, ali to je Radomir Konstantinović davno dekonstruisao.

Nigde tako, kao u Novom Sadu i Vojvodini.

Februarsku nagradu dobio je fudbaler Duško Tošić, ne svojom krivicom. Komentar?

Neverovatno. Imam problem s tim jer sam bio član gradske vlade kada smo usvojili tu odluku, da se Golubica dodeljuje 1. februara. Lako smo se dogovorili da prvi dobitnik bude Đole, pa doktor Radovanović, koji je išutiran iz ovog grada. U to vreme, ako ne bukvalno oni onda njihovi roditelji i bivši i sadašnji „radikali“, sprdali su se sa 1. februarom. „Kakva je to hrabrost kupiti svoju slobodu dukatima, a ne kao pravi narod oteti to od nekoga!“

Tako su i Kosovo sačuvali.

Kako se menjala gradska vlast, Golubica je dodeljivana likovima koji, za jednog pouzdano znam, u svojoj porodici ne bi dobili to priznanje. A Dušku Popovu, posle koliko vremena, su je dali nekoliko meseci pre smrti. Čoveku koji je napravio „Enciklopediju Novog Sada“, koju bi u svetu radio tim od 300 ljudi. To je ne legat, nego legatčina! A Tadić… Za života to priznanje nisu dobili Boškov, Veselinović, Krstić, koji su sinonimi za klub.

Kako smo ispratili kolegu Lasla Tota?

Laslo Tot je bio reporterčina, mogao je da se tuče sa najboljim izveštačima sveta, na najopasnijim žarištima. Dok su konkurenti slali cele ekipe, on je išao sa snimateljem i nosio samo dve majce da bi bilo više mesta za kasete u prtljagu. Uopšte ga nije zanimao kvalitet hotela, šta će i da li će uopšte da jede. Najbolje ga ilustruje priča kada je sa snimateljem Slobodanom Savićem, koji je bio na Mostu slobode kada ga je udario „tomahavak“, ostao je invalid, bio 80’ u ratnom Bejrutu. Političke policije izdelile su grad i kroz njega se starim „mercedesima“ išlo sto na sat i moli boga da te ne uhvati neki metak. Išli su na intervju i naravno sa strane ih je udario jedan takav isti, obrnuo ih, raskrvario, izašli su napolje i Laslo je prvo pitao Savića: „Da li si snimio ovo?“ To je Laslo Tot.

I, jesmo li ga ispratili dostojno?

Ni slučajno. Sticajem okolnosti išao sam na snimanje tog filma za RTV sa njegovim sinom, Laslom mlađim, i tu nas sačeka vest da je umro Dragiša Stanković, naš dugogodišnji urednik koji je mnogo doprineo da svi mi uradimo to što jesmo. Bilo je par redova u „Danasu“, ne znam da li je bilo nešto na RTV-u. Dve godine ranije umro je Slobodan Budakov, koji je napavio TV zdanje, potpisao za svaki šraf i angažman. Imali smo film o njemu, to je taj usud, eto, nedovoljno cenimo svoje ljude. Vidiš, čak demantujem samog sebe, ni kada umreš ljudi se ne potresu previše.

Pominjete Egzit?

U vreme nastanka sam bio zadužen za informisanje u gradskoj vladi i dođu nam klinci koji su organizovali akciju „Šakom u glavu“. Ta ekipa je napravila i prvi Egzit. Došli su da traže pomoć i mi smo ih podržali kao gradska vlada. Treba da vidiš šta su tadašnji opozicionari, sadašnji vlastodršci sa drugim imenom u partijskim legitimacijama, govorili o Egzitu. Da su narkomani, da tu dolaze poluprofesionalci, otpisani. Išli su predlozi, napalili su Boru Đorđevića, da se napravi alternativni, srpski Egzit u Zemunu. A onda, kada su 2004. demokrate izgubile vlast i došla Maja Gojković, Egzit je bio u tri prva ugovora koji je potpisala. Puna usta Golubice i 1. februara, a samo treba pogledati stare novine i videti šta su tada izjavljivali.

ZTZ