Engleski pisac Vilijem Šekspir odlično je poznavao ljude. Lakoćom pera umeo je da se izmesti u različite duhove i stanja, igrao se našim vrlinama i defektima, očekivanjima društva i tabuima, stvarajući situacije u kojima je tadašnji cajtgajst izopštio iz njegove zone komfora. Književnu besmrtnost Šekspir nije stekao isključivo raskošnim jezikom, već univerzalnim pričama neograničenog roka trajanja, čiji su junaci i junakinje terali publiku da stalno preispituje svoje živote, donešene odluke i svakodnevne postupke.

Da bi to postigao, često se služio pozorišnim trikom iz antičkog vremena – maskama. Skrivanje identiteta njegovih likova omogućilo mu je da razvije zaplete koji bi glumcima ogoljenih lica bili nemogući ili neuverljivi. Tek kada drugi ne znaju ko smo, i kada ni mi sami ne znamo ko su drugi, naši porivi, želje, misli, emocije, pokvarenosti i plemenitosti dolaze do punog izražaja. Bez kočnica i gasova koje nam nameću ugled, tradicija, javni moral, vera, zakoni porodice ili države, maskirani likovi na sceni postaju živi i lakše pronalaze put do umetničke i realne istine, pa i publike.

U komediji Dvanaesta noć (Bogojavljenska noć) Šekspir maskama preispituje rodne i klasne uloge društva u kojem je živeo. Kada je pisao Mnogo buke ni oko čega, maske su bile tu da bi junaci otkrivali nedostupne informacije i emocije, slično Veselim ženama vindzorskim, gde je posredi bila i obmana pride. Maske su mu pomogle u kritici duha vremena i mogućnostima da se on promeni u Ukroćenoj goropadi, dok su u Kralju Liru sakrile urođenu ljudsku ljubomoru i mržnju niskih pobuda od kojih niko nije spašen. Na koncu, Romeo i Julija upoznaju se i trenutačno zaljubljuju na balu pod maskama.  

Nešto slično, ali patološki izopačeno, dogodilo se i na maškarama u Mostaru. Tamo je spaljena lutka književnice i ambasadorke BiH u Češkoj Martine Mlinarević Sopta. Organizatori su rekli da je tradicija Karnevala da se spali lutka one osobe koja je odgovorna za „svako zlo tokom godine“ i svoj postupak su branili podatkom da su plamenu na čuvanje već poverili gradonačelnika i predsednika vlade.

Ovde sledi mala, tričava, dobronamerna fusnota Vilijema Šeksipra, po kojoj Mlinarević Sopta nije ni u kakvom svojstvu, pa ni kao statista u komadu, odgovorna za zaplet te drame, odnosno čemer i fekalije u kojima plivaju Mostar i Republika Bosna i Hercegovina, te da likovi ranije pretvoreni u pepeo to svakako jesu.

„Što bi oni bili bolesniji“, kao da su rekle izvesne osobe u Imotskom, koje su na svom karnevalu spalile lutke dva muškarca sa bebom. Ako je nešto opustošilo i rasemenilo Republiku Hrvatsku, ubilo je u pojam, pocepalo ekonomiju, srozalo kulturu, oteralo turiste i gura Republiku u otvoreni fašizam, to zasigurno moraju biti gejevi koji žele da usvoje decu.

Neka prava deca su to gledala, u Imotskom i Mostaru, sa ili bez maski, i umesto da su heroji Šekspirovog dela, da se češu gde ih svrbi, a svrbi ili u glavi ili u grudima, stojali su na kamenu kao nesvesne žrtve nasilja i neosetno, polako postajali monstrumi mimo ličnih želja i nagona. Ta deca su od mogućih glumaca pretvorena u rekvizite na sceni. Od subjekta ka objektu. Pozivanje na decu-rekvizite je najjeftinija uzdanica ološa i taj otužni vodvilj gledamo s obe strane Drine i Dunava.

Mlinarević Sopta postala je „viralna“ decembra 2018. kada je za naslovnu stranu Gracije pozirala obnažena iznad pojasa, sa ožiljkom gde je nekada bila njena leva dojka. To što je takva fotografija izazvala više pažnje nego njena knjiga Huzur, ili Bukača objavljena leto nakon fotkanja, ne bi smelo previše da nas čudi i taj deo priče ne zavređuje pažnju – ljudi u gomili nisu prosvećen skup individua nigde na Planeti, pa ni u Bosni i Hercegovini.

Užas je počeo kada su njene knjige počele da se tumače kao obračun sa državom i narodom. Govoreći o pisanju, Mlinarević Sopta je kazala da je knjigu „iskrvarila iz dna sebe“. Rak, naime, nije prijatno iskustvo ni u Švajcarskoj, kamoli BiH, i sve su njene borbe, patnje i razvaline društva u kojem je živela, što padaju po svim nedužnim glavama, ne samo njenoj, protumačene kao nazapamćen napad na Sve Sveto. Izvor zla.

U stvarnosti, Mlinarević Sopta je kriva zato što se usudila da javno izrekne po konzervativce i Očeve Nacije neprijatne istine i nije nosila masku. Veliki Sinovi Mostara su se branili tvrdnjom da je lutka spaljena zato što je M.M.S. postavljena za ambasadorku bez fakultetske diplome, a svi na Balkanu znamo da je visoka pozicija bez stvarne visoke stručne spreme greh koji vam rulja koliko odmah naplati plamenom.

Spaljena je „satirično, ne kao osoba, nego pojava koja se za tu osobu veže“. Spaljena je pod imenom svojih knjiga, Bukaču Huzurpator, i citat pre je stvarna izjava, pravog čoveka bez maske. Posle bi se, u opkladu, uvredio kada bi mu se, sa maskom ili bez, kazalo da nacionalisti, religijski fanatici i fašisti prvo ubiju humor, pa sve ostalo, međutim ovakva retorička eskapada ništa ne vredi onima koji gore.

Pardon, kada gori „pojava koja se za njih vezuje“, kao što je i „druga sisa“, ona preostala, intimno vezana za Bukaču Huzurpator, pardon, Martinu Mlinarević Soptu, te bi neki da joj i nju odseku, čime se hvale javno.

I šta na to kaže Šekspir? Verovatno da su se ujdurme u Imotskom i Mostaru morale odigrati pred zamaskiranim učesnicima, da bi štroka ljudske sramote lakše bila oprana. To nisu gledala i odobravala prava deca i pravi ljudi, već fantastični likovi bez imena i prezimena. Jednom kada skinu maske kod kuće, zločin klizi niz lice s njom kao da se nije dogodio i obraz ostaje čist. U imotskoj i mostarskoj tragediji, maske nisu skrivale glumce, već publiku i decu – rekvizite.  

„A, što bi mi bili manje bolesni“, rekli su i neki homo sapiensi u Srbiji.

Narodne patrole počele su da presreću migrante i prete im, siguran sam da znate o čemu je reč. Stari Bil i ovde će biti razočaran, jer maske, odnosno kapuljače, nemaju dramski efekat i služe isključivo prikrivanju identiteta osoba koje su odlučile da uzmu pravdu i nacionalnu baklju u svoje ruke. I tačka. Gotovo. Nema dalje. Njihove maske su rekviziti kriminalaca, a ne aktera, bez poruke i pouke, uopšte, ičega vrednog osim čuvanja sopstvene zadnjice od ruke pravog zakona i pravih boljih običaja.

Istom pribegavaju i botovi vladajuće stranke, nose kapuljače, ili kačket maksimalno nabiju na lobanju, da lice ima senku. Ako je verovati Šekspiru, u pitanju su ljudi koji još znaju za stid i zakon, manjim delom ličnosti još su svesni da čine nešto loše, ali su prevagnuli životinjski nagoni i materijalna dobit. To je dobra vest. Loša vest glasi da smo jedan korak od toga da prestanu da nose kukuljice i kačkete. Onda je predstava gotova.

ZTZ   

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.