Spomenik oružuju, od ubica, od srca

Nakon što smo apsolvirali da Novi Sad mora biti unakažen do neprepoznatljivosti kako bi se dopao novoj strukturi rukovodećih žitelja i poželjnih stanovnika, na red je došao i famozni spomenik ubijenima na železničkoj stanici. Ne “stradalima”, ne “žrtvama”, ne “poginulima”, ne “unesrećenima”, molim vas; radi se o ubijenima, jer nadstrešnica tako kriminalno rekonstruisana morala je pasti i ubiti svakoga ko se ispod nje našao – bilo je samo pitanje trenutka.

Tako ne misli naš gradonačelnik, ne misli ni premijer, a posebno tako ne smatra predsednik zemlje, osoba na vrhu koruptivno-kriminalne piramide zaslužne za masovno ubistvo iz nehata.

Preciznije, oni tako ne govore. Za njih je to “mesto stradanja”, jer je za pretpostaviti da nisu mentalno bolesni te vrlo dobro znaju da su debelo odgovorni za masovno ubistvo, zbog čega su lagali da nadstrešnica nije dirana, u trenutku dok se lekari i dalje bore za živote povređenih.

Nije to “mesto stradanja”, neuvaženi gradonačelniče, već mesto zločina. Zato ste ga ekspresno kontaminirali i uradili sve u vašoj moći da se materijalni dokazi satru.

Znamo da ni predsednik, ni gradonačelnik, nisu mentalno oboleli ljudi, jer po svaku cenu pokušavaju da se od ovog ubistva operu, i drugih zločina, po ceni da likvidiraju Tužilaštvo za organizovani kriminal – njihovu verziju kriptonita.

Premijer ne znamo ko je. Neki čovek koji se javlja na nepoznate brojeve, pa postane premijer.

Pošto krv do kolena nije dovoljna, a nije ni epska krađa prenaduvanim cenama obnove (dva puta svečano otvarane) novosadske železničke stanice, na red je prvo došlo gaženje crnine i pljuvanje po bolu onih dovoljno srećnih da im niko iz familije nije bio ubijen. Građani koji su javno iskazali patnju i nezadovoljstvo proglašeni su izdajnicima i rušiteljima zemlje, tučeni su, hapšeni, zatvarani, da bi za 18 meseci došli u situaciju da nemamo niti jednu presudu organizovanoj kriminalnoj grupi koja je korupcijom, krađom i nepoštovanjem procedura ubila 16 osoba i teško osakatila mladu majku.

Onda su prešli na operaciju “Bilo pa prošlo”.

Nulti zahtev ljudskosti, čestitosti i prava bio bi da se prvo kazne odgovorni, a onda podigne spomenik. Prvo istina, pa onda njeno prihvatanje i ostale posledice. Međutim, u Srbiji je od izuzetne važnosti da se ne zna kome se, čemu i zašto podižu spomen-obeležja, budući da ih tako može eksploatisati svaki ološ tog trenutka na vlasti, u zavisnosti od toga kakav im je narativ neophodan. Zato se venci palim borcima Drugog svetskog rata polažu na spomenik borcima iz Prvog, jer se šibicari i jajare partizana plaše i kada su ovi mrtvi. Posebno tada.

O poniženju nanetom oslobodiocima od fašizma drugi put. Daleko je ta emocija sada.

Prvi zahtev ljudskosti, čestitosti i prava bio bi da svi umetnici u Republici Srbiji sa indignacijom odbiju konkurs za izradu te nakaznosti, dok se ne presudi i poslednjem halapljivom krvniku. Tako bi se dogodilo u civilizovanom društvu, ali pošto mi nemamo društvo niti prihvaćenu istinu o bitnim društvenim događajima, bilo je za očekivati da će se beskrupuloznici trčeći prijaviti da pokupe neke pare, za posao koji trpi sve i šta god da su napravili, predsednik bi se tome divio do imbecilnosti i govorio im da su neviđeni majstori.

“Pogledajte kako se voli svoj narod…” rekao bi tada predsednik ozarenim umetnicima, pardon, “osobama sa ozbiljnim biografijama”.

“Osoba sa ozbiljnom biografijom” je termin koji u Srbiji služi kao veniš za ljude. Zato ga efendi gradonačelnik toliko i voli: “osoba sa ozbiljnom biografijom” je taman dovoljno amorfno i neprecizno, a dovoljno autoritativno biće da se publika ne pita previše ko je i šta hoće. Kada čujemo da će posao raditi “osoba sa ozbiljnom biografijom”, spremamo se na najgore, jer u suprotnom se obično kaže ime i prezime, sasvim dovoljno za procenu kakvoće osobe.

Pobednički rad / foto: 021.rs

Ove poslednje “osobe sa ozbiljnom biografijom” su jamačno užasni ljudi, čim su uopšte pomislili da rade i zarade u situaciji dok krivci za masovno ubistvo iz nehata nisu na robiji. Ljudi spremni na takav kreativno-finansijsko-moralni manevar spremni su i na druge ružne stvari i u tom pogledu su veće društvene štetočine od najglupljeg ćacija koji iskreno i besplatno voli svog predsednika i veruje Njegovim tabloidima više nego svojim očima.

Drugi zahtev ljudskosti, čestitosti i prava bio bi, jednom kada pronađemo i kaznimo krivce za ubistvo, da taj spomenik na nešto i liči. Nisam kustos ali rado idem u muzeje i galerije, što na tečnom srpskom znači da ne umem voditi ozibljnu akademsku debatu o nekom umetničkom delu, ali mogu reći da je nešto teško sranje ako to očigledno zaista jeste.

Pobedničko rešenje na konkursu izgleda kao oružje kojim je počinjeno masovno ubistvo. “Blok Ubica”, sa imenima nesrećnih ljudi i dece, velikim datumom, pluta u nejasnom prostoru i smeru, pa da bi nam bilo jasnije, autori kažu:

“…Ako se traži sirova istina i težina događaja ‘masivna kamena ploča’ – teži da spomenik, pre svega, bude opomena”

A mi naivni mislili da je “sirova istina” to da nas ubijaju lopovi na vlasti, a da se “opomena” postiže kaznenom politikom prema odgovornima. Ako je umetnost potraga za istinom, vi dame i gospodo niste umetnici, već tezgaroši najnižeg ranga, spremni na dil sa organizovanom kriminalnom grupom. Ceca pod šatrom sa Zemuncima, samo vam se ne vide sise.

Ipak, ukoliko je sud Novosađana i Novosađanki sporan, ako mi stvarno ne umemo razlikovati ružno od lepog i prikladno od skarednog, kolegu Žarka Bogosavljevića nije mrzelo da uputi veštačku inteligenciju u suštnu problema i komanduje kompjuteru da mu izradi svoju verziju memorijalnog obeležja.

Rezultat je očekivan: besplatan softver je momentalno ponudio do sada najbolje vizuelno rešenje. Bez nameštanja, precenjih radova, trajanja i upitnog kvaliteta o kojem odlučuju upitni ljudi.

Na koncu, jedno obeležje već postoji. Iskreno, istinito, skromno, malo, od pravog srca, od krvi i mesa. Mi građani smo ga tamo stavili i ne dirajte ga.