Prvo i osnovno

Čovek glasa više utrobom nego mozgom. Takve smo konstitucije, od vođa očekujemo nešto jače od podataka na papiru. Sposobnosti da osobi ulije nadu, povrati samopouzdanje i vrati veru u izgubljenu stvar su kvaliteti koji od naizgled gubitnika prave pobednika. Ne postoji političar ili državnik kojeg istorija pamti po dobrom, a da nije bio ovakvog kova.

S tim u vezi

Poželjnost za piće i zabavu je nepravedno zapuštena lična vrednost u našem društvu. Kada procenjujem političke kandidate, meni je ovo najvažnije posle ideologije i programa. Da li bih sa njim/njom želeo da sednem i popijem nešto ili se drugačije zabavim? Postoji li šansa da me obogate na ljudskom, profanom nivou? Zamisle, nasmeju, ispričaju odličnu anegdotu. Da li, prosto, plene duhom?

Što me dovodi do

Postoji realna šansa da nikada u životu ne glasam za Vuka Jeremića, ne samo zato što nemam pojma kako stoji ideološki. Mislim da ni on nije načisto po tom pitanju, u smislu da je tek načisto da će „završiti stvar“ u svakom političkom okviru. Ne, ne želim da glasam za njega zato što nije osoba s kojom bih voleo da sednem i neobavezno razgovaram. Obrazovan je, inteligentan, naputovan, vredan, ne verujem da je lopov i kapiram da nam svima želi dobro. A opet, nema tu sedenja u kafani.

Kokoš i jaje

Kafanska netolerancija ipak nije presudila da građanina V.J. verovatno doživotno uskratim glasa. U pitanju je njegovim govorom i postupcima utemeljen strah da je kvaziliberalni tehnokrata iz Diznilenda i ništa više. Slađi su mi kafkijanski smarači iz DSS-a nego on. On je tip koji ti vodi firmu i NGO, ne državu. Đilas, samo neprivlačniji. Vikend patriota. Nacionalni tizer od 20 sekundi, s reklamama. Najvatreniji VIP navijač. Gej u opancima. Trubač na Egzitu i panker u Guči, ako je rasprodato. Obrtač kafanskih stolova okružen gorilama. Predsednik sveta koji ne jebe rođeni narod. Vuk srednje ime Amin Jeremić. Cockblocker Kosova koje golo na krevetu sluša Berija Vajta, pa ti žao oboje. (Edit: Kosova i Vajta) Osoba koja nema jasnu ideologiju, bez kristalno čiste unutrašnje i spoljne državne platforme.

      Đoković, prop’o

foto: Kurir

Kao glasač nemam pojma koje bi zakone podržao, a koje ne. Gde je Srbija, koje su joj granice, šta ćemo s Vojvodinom, kakvi smo sa susedima, EU, NATO, SAD, Rusima, Kinom, ekonomskim modelom, radnicima, spornim privatizacijama, penzionerima, nezaposlenima, ubogima, decom, kulturom, sportskim društvima, LGBT, medicinskom i rekreativnom marihuanom, hibridima i autima na struju…

Uglavnom, građanin V.J. jednom se rečju nije kritički oglasio tokom petogodišnjeg  multidisciplinarnog maltretmana premijera, koji sve bezočnije teroriše sopstveni narod. I ovo bi bilo dovoljno za diskvalifikaciju ali razumem da je Srbija zemlja nepostojećih političkih normi i pravila.

Kada Hari nije sreo Sali

Ovo sam već pisao ali je red da ponovim. Naime, svojim (ne)delovanjem građanin Jeremić Vuk ubedio me je da odgovara fotorobotu skupa gadosti koji su zajednički upropastili Demokratsku stranku. Bend koji sam voleo da slušam (V.Arsenijević).

Mladi je građanin V.J. tada bio ministar spoljnih poslova, u zvaničnoj poseti novosadskom listu Dnevnik. Najstarijem srpskom posle Politike. Štampanoj stvari čiji je prvi urednik sa fašistima razgovarao kako dolikuje – vatrenim oružjem. Eno ga u grobu pleše rumbu kad vidi ko mu sve polaže vence.

Uglavnom, ministar Jeremić nije slučajno ušao u zgradu na Bulevaru oslobođenja i redakcija je s nestrpljenjem čekala njegov dolazak, u eri kada je DS dobrano krojila ovaj list, što joj se na kraju, oh šoka – vratilo u facu. Čisto da znate, tadašnji predsednik NDNV-a i današnji sekretar Dinko Gruhonjić je u DSnevniku bio persona non grata na primer, pored drugih osoba, kojima se i tada i sada prišiva(lo) da su „žuti“.

Na moju žalost svi su u firmi znali šta ću reći Vuku Jeremiću. Hteo sam ga zamoliti da nas ne blamira više, reći da mi smeta uticaj njegove stranke u ovom poslu i firmi, da ne glumi ludilo jer mu uopšte ne stoji i sve u Nisi Đoković Iako Bi Hteo žanru. Da se politički upristoji i u interesu svih nas bude efikasna, duhom jalova štreberčina, što mislim da zbilja jeste.

Glavni urednik lista Dnevnik Aleksandar Đivuljskij me je tom prilikom sprečio da se upoznam sa Vukom Jeremićem rečima „dođi posle“. Dakle, „DS urednik“ je novinaru unutrašnje-političke rubrike, do tada čestom glasaču DS-a, zabranio da dođe do svog radnog stola i tako upozna ministra spoljnih poslova, iz DS-a, zbog opravdane bojazni da će ministar od novinara dobiti malo više od toplog stiska ruke.

Epilog

Nismo deca i svi znamo da me Vuk Jeremić nije lično uskratio poznanstva, baš kao što Vučić ne zove lično medije pretećim tonom. Stvar je daleko gora po DS – V.J. je označio kraj DS-a kao stranke u kojoj je sukob mišljenja lidera prednost, a ne mana. To više nije bila slobodarska, pluralistička stranka mislećih građana/ki, već skup klijenata na lošim drogama endokrinog sistema. Usko interesna grupa koja „završava stvari“ bez previše dijaloga i moralnih preispitivanja.

Građanin je Jeremić dično šetao uveliko samoukroćenim Dnevnikom, pod usnulim okom Borisa Tadića, Olivera Dulića… i drugih korisnika javne materijalne pomoći. Ne daj bože da mu neko kaže šta zaista misli i to je njemu i njegovima očigledno bilo kul.

Ne mogu da zamislim Jeremića Vuka kao izvor kreativnog konflikta sa aktuelnim satrapima, gangsterima i primitivcima, barem mi nije dao nijedan razlog da to učinim. Istovremeno, on je i dalje onaj stari simbol rušenja politike na tlu ideologije, ali i demokrata.

U iščekivanju zajedničkog kandidata opozicije,

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.