Tada se uvek setim najveće mukice od svih, izvesnog Roma u zemlji ultramarketa. To su oni veći od hipera, ili nisu ? Ne znam zašto me je susret s njim toliko potresao kada sam se po sirotištima i izbegličkim kontejnerima pelcovao na suze.

Gurao sam ona Sizifova kolica kada sam ga ugledao. Pristojno odeven, dežmekast i dirljivo simpatičnog, blagog pogleda. Delovao je strahovito usamljen, opkoljen mastodontskim rafovima koje opslužuju viljuškari. Njima upravljaju osobe kojima su neki drugi ljudi naredili da kupce, tako s viljuškara, ubede da će baš ovde, pored teške mehanizacije, naša deca obaviti najtopliju porodičnu kupovinu.

Da li zato što sredovečan Rom nije imao kolica, ili jer je čvrsto pritiskao litru najjeftinije pijaće hemijske formule, koju oni s viljuškara zovu “sok od jabuke”, a možda što mi je bio bezrazložno drag, pratio sam ga neko vreme pogledom. Hteo sam da čujem njegov glas.

Sredovečni Rom koji to možda uopšte nije, jer dobro kriju godine, ćutao je bolje od mog glumatanja zainteresovanosti za konditorske proizovde. Stid me je oterao do kase, gde sam ga malo posle video ponovo. Sada je pored soka držao išlere, na popustu, kladim se.

Sam. Bez kolica. S burmom, sokom i keksom. U prodavnici gde je kupovina bez automobila traumatično neisplativa. Ukrao sam mu jedan osmeh kada je izlazio, to nije moglo biti ništa drugo do kez oca koji će uskoro obradovati decu. Ako ga ne pojedu kerovi na periferiji.

Pre sat vremena ponovo me je sustigao njegov duh.  On, taj duh, surfuje po praznicima, pa kad mi u želucu krene velik talas nagore, zajaši ga i preplavi me.

                                       
                                     “Možda kada bi vratili sposobnost da na ovo zaplačemo”

foto:lifegoogler.com

###

Pre dva časa, prepošteni Ćebe me je podsetio da nema više mesa i da je red da odem u lov. On iskreno veruje da je mačak iz visokog društva, a ja nemam srca da mu kažem da je to uobičajena iluzija spratnosti moje zgrade.

Lovim u renomiranom hiper(?!)marketu, pun kao oko. Iskreno sam se uplašio kada sam video reku ljudi svih uzrasta. Obaraju se cene. Kupci se ponašaju kao hodočasnici pored kojih je pala granata, šok od pritiska detonacije otupio im je čula, deluju unezvereno ali nepokolebljivo. Bučno je i bez buke.

U toksičnom mravinjaku nutkači robe snižene cene pokušavaju da zarade dnevnicu na način koji niko ne voli, pa ni oni. Kupci se ne smeju. Sve češće srećem samce i parove koje ova vremena maze šugavom šapom. Snalaze se kako ko ume i vrednuje ali ih odaju detalji poput izbegavanja kontakta očima s prodavcima i otvorenom sirotinjom. Poznat mi je svet tranzicionih pobednika, slabih na lizing automobila i sobne garniture lako uprljivih boja.

A neko večeras nije dobio igračku koju je želeo. Majka se granitno nije obazirala na vapaje sina, čak i na semaforu koji smrdi na prazike. Deluje misleće, ta žena, verovatno dete već ima šta mu treba. Čak i to moljakanje više ne zvuči ubedljivo, mali kuka reda radi. Sedi, 5.

                                             “Ćebe, bojim se da si upao u pogrešno društvo”

foto: whysoblue.com

Preko puta, kod Kineza, uzimam dve krpe i posudu. Za razliku od blještave konkurencije, ovde vlada mir. Prazno ljudima, prepuno robom. Sve liči na komemoraciju pandama palim u Večitoj Revoluciji, osim glasova kupaca.

Neki zbilja srećni ljudi i deca su se odlično provodili u moru šunda.

A jedan drugi dečak je išao da bira igračku.

“Nemoj birati najskuplje, da bi imali i sledeći put nešto da ti uzmemo”, reče otac, lepo raspoloženi tranzicioni gubitnik.

– Neću tata, odvrati bistrooki klinja, pritom skrenuvši pogled s igračaka na oca.

Te oči i meko lice su ga izdale – stvarno je bio dobar i zaslužio poklon!

Znaš ti zašto

I