Prošle nedelje muzičar i dobar drugar Srđan Beronja predstavio je svoj dosadašnji rad, u novosadskom klubu Owl. Zamolio me je da povedem veče i kažem par reči o njemu, nakon čega sam ćutao dok se ustisci ne saberu i danas mi ništa nije bolje.

Srđan i ja smo imali opako dobar bend 1994. koji nažalost nikada nije poleteo, niti dobio ime, pa ni pevača, odnosno pevačicu. Jedan drugi talentovan čovek, novosadski gitarista Vladimir Jocić, odlučio je da život nastavi u Londonu i od tada Srđan i ja nikada više zajedno nismo uzeli bubnjeve i bas u ruke. Bilo mi je žao ali se nisam ljutio, u tom pred-dejtonskom kontekstu.

Od tada je Srđan bukvalno prošao ceo svet, živeo i školovao se u Indiji, Bliskom istoku i eno ga danas sa suprugom u američkom Sijetlu. Slabije poznajem oblast muzike u kojoj se specijalizovao ali mislim da je jedan od retkih, ako ne i jedini iz tzv. Regiona, koji je uspeo da ovlada orijentalnim udaračkim instrumentima, stvori ime i napiše knjigu “The Art of Indian Tabla”.

Prošli put kada je bio ovde povezao sam ga sa srpskim novinarima i bilo mi je zadovoljstvo gledati kako različite redakcije pokazuju interesovanje za njega i njegov život. Retko te kada obraduju kolege u Srbiji i stvarno mi je bilo drago kao da sam sebi nešto uredio. Volje da se prepozna, dakle, ima.

Danas Srđan ima i treći disk, izdat pod okriljem respektabilne britanske kuće ARC. Na novosadskoj promociji je bio i sjajni klarinetista Sinan Aćifović, nedostajao je samo Stefan Sablić na kanunu, sin poznate glumice, koji je bio sprečen obavezama. Veče je prošlo dobro i da ne znam ono što znam bio bih oduševljen uspehom prijatelja.

Srđan i Sinan u Novom Sadu

A problem je poznat svim mislećim građanima/kama.

Rekao sam mu tada i ponoviću ovde, strašno mi je žao što će černozem pojesti dobre, unikatne ljude pre nego li ih prepoznaju oni koje smo ovlastili da to čine. Znate za Subin Sindrom? Mitar Subotić je morao poginuti u inostranstvu da bi ga se rođeni grad setio i priznao ga, na način koji je bolje zaboraviti. Što mi reče Slobodan Tišma u intervjuu, “…čovek bi trebalo da je slavan dok je mlad, dok ima taj Eros, a ne kada ostari…” Zašto bi Srđan, ili bilo ko drugi skrojen van modle, bio drugačiji?

Jako se hvalimo i stavljamo sav imetak na ponosni, neponovljivi identitet, pa kada nam prođe ispred nosa pravimo se blesavi i podrivamo ga. Evo vam ga identitetski čovek koji je osetio sukobe, razilaženja i spajanja odavde, preko Bliskog istoka do Indije, po mirovnjačkoj liniji najvećih oružanih konflikata na svetu. I ništa. Ne pitaju ga nacionalisti kako mu je i ko je. Prvi ćemo se busati uticajem i Beča i orijenta na izvornu srpsku muziku, rušiti šatorske stolove i blazirano pljeskati u dvorani, a kada dođe naš čovek koji to zaista radi kako dolikuje onda sledi muk. Dok jednom ne umre, pa počne da ga se čita i sluša u ovim garsonjerama od država, jer budite uvereni, kultura je jača i starija od graničnih prelaza.

foto: ZTZ Media

Naravno da politički bogalj od gradonačelnika i prateća garnitura snose odgovornost za ignorisanje vrednih i materijalno tovljenje poslušnih tupana. Za Srđana se više zanima ambasada Indije u Beogradu nego srpski agenti kulture. Kao i uvek, gradonačelnik, sekretar i ministar ne moraju obavezno znati ko im i kakav sve dolazi u grad. Moraju se okružiti ljudima koji to umeju i reagovati kada im se na to ukaže pažnja. Ne i ovde. Ovde caruju bednici. A ti, ako se digneš kojim čudom i kvalitet ispliva, tu je palanačka čaršija da te usidri.

“Znam te dok si srao u gaće…”

Srđan je toga svestan i nije znao da ću ovo pisati. Mislite da mu je teško da batali umetnost i počne da talambasa po ružičastim frekvencijama i događajima? Zapravo, jeste, teško je i čovek ne pristaje da postane budala vredna pažnje. U Novi Sad će uvek moći da se vrati, posebno ako doputuje u sanduku. Dobiće i oproštajni koncert, možda i salu izgradimo do tada.

Mrtvi su divni jer su bezopasni po naša skromna lična i profesionalna dostignuća.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.