Nedragi moji,

Dok su izvršitelji i policija iseljavali penzionisanog pukovnika Gojka Lalovića, kao da je kakav neposlušan ulični pas, u Novome se Sadu pripremala sačekuša na kolegu Daška Milinovića, jednog od voditelja popularne radio emisije „Alarm sa Daškom i Mlađom“.

Novi Sad, grad tolerancije. Zločina.

Gangsterski scenario u izvedbi ljudskih brabonjaka u svojoj osnovi ima jedan problem: Daško nije kriminalac. Koliko mi je poznato, protiv njega nisu pokretane krivične prijave, barem ne one utemeljene na pravu, pravdi i zdravom razumu, a uhapšen je nedavno zbog hroničnog podjebavanja narodnog poslanika Vladimira Đukanovića na Tviteru.

Ako me iskreno pitate, a ja jednako odgovorim, tovariti Đuku Bizona je u najmanju ruku građanska dužnost. Daško ne bi proveo noć u ćeliji da je Đukanović pametniji i duhovitiji od njega, a pošto nije, stiže policija na adresu stanovanja.

Napad je izveden rano jutros, kada je voditelj išao na posao. Praćen je. Znali su gde radi, znaju i gde živi, baš kao što znaju gde živi jedan drugi kolega – Dinko Gruhonjić, čiji je kompletan ulaz u zgradu osvanuo išaran nepatvorenom mržnjom i pretnjama.

Pitao sam ga koliko mu je komšija izašlo u susret, pitalo ga kako je i da li mu treba pomoć da sredi ulaz koji nije šarao. Koliko ljudi od vas, voleli ga ili ne, je spremno da opere ljagu sa sopstvene zgrade? U pitanju je broj veći od minus jedan i manji od jedan, pa vi računajte.

To su vaše kolege, ljudi iz Dinkovog ulaza. Vi možda ne radite isti posao i niste u istoj firmi, ali ste moralno i upotrebno posmatrano na istom zadatku. Vaš je posao da se u logoru „Srbija“ vodi što mirniji život po vas i vaše najdraže, a sve što se gubi iza horizonta vaše guzice je nepotreban trošak i gubljenje vremena.

Vi samo radite svoj posao i gledate svoja posla. Niste vi tukli Daška, niste vi pretili Dinku da se seli, niste na kraju krajeva verovatno ni glasali, jer vaš predragoceni glas zavređuju isključivo bezgrešni prinčevi na belim konjima koji, eto, samo što nisu.

Sačuvali ste stolice, guzice, marljivo ćutite i trpite, niste skloni zameranju, ma, vi ste Iznad Situacije u svakoj zamislivoj situaciji. Vi ste bolesno, literarno dete ljubavi Milana Kundere i Stivena Kinga, lišeno empatije i zagledano u sopstveni prljavi pupak, u kom pravi kule od peska za još nerođene demone.    

Prvo je bio suzavac, jer jebo ja srpskog viteza bez suzavca, pa povrede ruke metalnom šipkom dok se čovek branio. Daško kaže da je dobro i u svom stilu odgovara da su fašovi nesposobna govna koja, otprilike, ni čoveka ne umeju da prebiju kako dolikuje.

Pa dobro, šta je taj nesrećni Milinović bogu zgrešio kada ga se tako divljački i kukakvički premlaćuje na ulici? U sačekuši? Dva na jedan? Šta je čovek uradio?

Ništa nije uradio. Proteklih godina intenzivno je razmišljao, govorio i pisao.

Doduše, njegov društveno-politički angažman povremeno zahteva određena konkretna dela koja Milinović jeste činio. Pre svih to su bili radikalna i provokativna pojavljivanja u javnosti, poznatija kao „pojavljivanja u javnosti“, te govorenja i bitisanja na određenom mestu u jedinici vremena. Međutim, kada podvučete crtu i saberete sve Milinovićeve javne postupke koje je u Srbiji počinio od trenutka kada je formiran kao fetus do danas, postoji ravno nula (srpski: 0) akcija koje su direktno i neposredno uticale na vaše živote.

Nemate devojku, ili ženu? Nije zbog Daška, mada će on reći da jeste.

Mala plata? Nije zbog Daška.

Stres, siromaštvo, bolest? Nije zbog Daška, mada ćete vi reći da jeste.

Nepravda, korupcija, NATO, Kosovo, SAO Krajina? Nije zbog Daška.

Spor oko vaše njive na sudu čeka godinama? Nije zbog Daška.

Mogli ste svih ovih decenija i da ne znate da taj čovek postoji i život vam se nimalo ne bi promenio. Njegove reči i tvitovi ne čine srpski budžet, spoljnu politiku, odnos prema Kosovu, kurs evra, razvoj privrede, zapošljavanje i tome slično. Ali, supa vam se hladi, razumem problem, gledaću da budem što koncizniji.

Srbija nije društvo podeljeno po liniji Prva Srbija – Druga Srbija, Levičari – Desničari, Partizani – Četnici, ili Evropejci i Rusofili. Naše se društvo deli na taoce i otmičare, a vi ste čuvari logora koji samo rade svoj posao. Posao koji bi ionako neko drugi radio, ukoliko bi vama naprasno izrasla kičma i sprečila vas da se sagnete do nizina nečinjenja u kojima obitavate.

Logor „Srbija“ je bizarna komuna otmičara i zatočenika barem 30 godina. I uvek je scenario isti: otmičari imaju manijakalne ideje, taoci moraju da ćute dok „Hilandar gori“, onda sve ode u tri lepe materine kako su zatočenici i upozoravali da će se desiti, nakon čega sledi nova suludost i novi krug otmice pod drugačijim izgovorom.

Od kninskih balvana do vakcinacije ponavlja se ista sekvenca: ideje i prava otmičara imaju prednost u odnosu na ideje i prava zatočenika. I nema izvini, greška, nećemo više, nego još gore i još užasnije.

Za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, talac Daško Milinović godinama trpi maltretman ne zato što čini konkretno zlo u fizičkom svetu, već zbog apstraktnih krivičnih dela mišljenja i uočavanja stvarnosti koji nisu u saglasju sa mišljenjem otmičara. Složiću se da i to jeste činjenje, tako je, Daško ipak nešto radi, ali sam računao da smo se kao društvo dogovorili da misao i govor ne mogu biti kažnjivi ukoliko direktno ne prete nečijem blagostanju, posebno sa pozicije sile.

To znate čak i vi, čuvari logora, samo čekate da prođe. Jer onda dolazi…šta? Reći ću vam, dolaze po vas. A Daško u bolnici, ne može da uleti.

Vama njegovi brutalni tvitovi upereni protiv crkve i nacionalizma mogu da se svide ili ne, ni meni nisu svi jednako duhoviti i zabavni. Međutim, za ranjene emocije postoji lek, zove se odrastanje.

Čak i najveći Daškovi neprijatelji, a ta se grupa u proseku ne može podičiti razboritim mislima, znaju da im od njega lično, pa i njegovih istomišljenika, slušalaca i pratilaca, ne preti realna opasnost. Zna to i policija, tek oni znaju.

Da opasnost vreba od talaca, otmičara ne bi ni bilo.

Problem nastaje kada čoveka proganjaju, vređaju, gubi posao, prete mu i fizički ga napadaju na ulici isključivo zato što drugačije razmišlja. Tačnije, zato što razmišlja.

Druga notorna istina glasi da je Milinović napadnut zato što je pravilnim odgojem i obrazovanjem stekao imunitet na lake i teške droge srpske svemoći. Tučen je zato što je levičar s jasnom ideologijom, koji verbalno pomera bubrege turbočetnicima i zilotima opšte prakse. Njegova neopijenost etnosom, nacijom i pripadajućim mitovima kvari sklad našeg malog logora.

Sasvim je moguće da je psihološki motiv prebijanja ljubomora. Daškova identitetska i politička nepogubljenost opasno iritiraju otmičare i čuvare logora. Šteta što je Frojd mrtav, da pojasni.

Kako se Daško uopšte usuđuje da pomisli da nismo najbolji u svemu na svetu, da nismo nevinašca i večite žrtve usuda i moćnika, a sve to se dešava dok je bog na našoj strani?

A tek jugoslovenstvo na koje se poziva…

Oprostite na podsećanju, Daško nije kriv zato što je Jugoslavija bila na višem evolutivnom i civilizacijskom stepenu nego banane proistekle iz nje. To je činjenica koja postoji i bez njega, kao i jedinstven kulturni prostor nekadašnje Jugoslavije, a to što se on diči takvim pedigreom može samo značiti da je te činjenice svestan.

Zvuči vam komplikovano? Ni najmanje.

Milinović je prebijen jer predstavlja pretnju Velikoj Srbiji i kompletnom bagažu morbidnih ideja koje Velika Srbija, pardon, „Srpski Svet“ nosi sa sobom. On je pretnja po sadašnjost, prošlost i neposrednu budućnost svih onih „ideja“ i osoba koje su nas već zavili u crno, a koji trenutno vladaju Srbijom.

Prećutno zeleno svetlo sa vrha političke piramide je tek okidač za prebijanje. Danas njega, sutra, ko zna, vaše dece?

Zato ih i učite da ne razmišljaju. To je roditeljska briga za bezbednost potomaka logoraša.

ZTZ