Uopšte nije bitno da li ste pročitali ili odgledali “Pad”. Trenutno. A ni sutra.

Ukoliko mi verujete to će, što se mene tiče, biti dovoljno. Sasvim je moguće i prihvatljivo da novinarima takvo i slična dela proleću kroz glavu s vremena na vreme, zar ne? Jamačno sam baš o tome mislio sada, slučajno, pre večere i sedativa.

Ukoliko ne verujete da baš sada slučajno mislim o “Padu”, a vi me tužite. Dokažite da lažem. Želim vam svu sreću u pokušajima da dokažete da nisam baš sada, baš o tome mislio. Mogu vam čak preporučiti pouzdane svedoke i advokate. Zašto se čudite, ima li šta normalnije na svetu od utuženog punog razumevanja za vas i vaš slučaj.

Posebno ako ga vi tužite.

###

“Iskreno saučešće porodicama poginulih”.

Ne znam, meni ovo zvuči glupavo i uvredljivo. Nije iskreno, jer nisam iskreno ožalošćen. Ljut sam, a besni ljudi ne bi smeli da govore, za svoje i tuđe dobro. A da sačekam iskrenu tugu, ili je tada prekasno?

“Primite moje saučešće” zvuči zacelo bolje, mada, ništa se tu ne daje, niti prima. Ne kruži empatija. Meni je lakše, njima jednako bedno. Ne poznajem ljude, a osećam potrebu da budem nesrećan. Onda zamišljam da se isto desi meni bliskima ali ne vredi, bezbedni su. I dalje.

“Saučešće”. Ovo je verovatno najbolje. Tako novinarski. Ritualno. Bezlično. Što manje napišem, manje ću misliti o tome. Ovde nema mesta pogrešnoj interpretaciji.

“Dobar dan komšija”. – Saučešće. “Kako ste?” – Saučešće. “Lep dan, zar ne.” – Saučešće. “Ala su nas stisli ovi odgore, ma, neće ni njima do jutra goreti.” – Saučešće. “Pozdravite kod kuće.”  – Saučešće.

Bez zagrljaja i poljupca. Bez stiska ruke. Vrlo ljubazno.

Izgleda da radi.

###

Strašno volim svoju zemlju. I ljude koje je vode. I sve nas koje vode. I moju časnu profesiju, posebno nju. Zašto? Jako smo iskreni i ne možemo slagati ni kada se potrudimo. Ovde je sve suva istina. Zaista jeste. Da nije, ne bi živeli u slobodi i prosperitetu. Sve je tačno i objektivno, ko kaže da nije taj pokušava da vas laže i brzo će biti razotkriven. Zato uspeh nema kraja.

                                                             Sofia Goublias: Falling

Jako se prijatno osećam, bez obzira što mislim o “Padu”. Što sam stariji, sve sam sigurniji da su taj “Pad” i sve slično tek instrumenti mašte. Znate kada se deca boje monstruma u ormaru, pa im roditelji pričaju strašne priče smejući se lažnim stvorenjima. Posle otvore ormar, tamo nema nikoga i dete mirno spava. Niko ne želi i ne može da ga slaže, zbog čega se dete oseća malo krivim jer nije dovoljno staloženo i lucidno da samostalno razluči ima li zveri u ormaru ili ne.

A nema ga. Sto posto.

###

Šalu na stranu, možda je vreme da malo dublje zahvatim u ovu kacu opšteg sunovrata i zaboravim na taj “Pad” neko vreme. Svi se uzdižu i lete i nisam siguran da je pristojno misliti, kamoli pisati o “Padu”. Previše je časnih i heroja oko mene, biće me stid ako se ne uozbiljim.

Uglavnom, video sam jedan šal. Sasvim lep, kašmirski. Nije ni preskup, mada, nije ni jeftin. U stvari, košta baš koliko treba, u ovoj zemlji, s ovim ljudima, prodavcem, sa mnom, s tobom. Sasvim lepo pada niz kaput. Onako, poslušno ali ne servilno.

Na dodir je posebno dražestan, pomislili bi da je lak za pocepati ali nije, ima u njemu neka rafinirana snaga. Diskretna ali ne previše. Liči mi na jednog gospodina kog su svi u zgradi voleli zbog manira i tihe moći koja je iz njega isijavala. Posbeno su ga voleli jer moć nije iskaljivao, ali manire jeste. E, takav je taj šal.

Što se boje tiče, tu sam posebno ranjiv. Načelno je zelen, ali ne lovački zelen, više kao letnja trava u sumrak. Ima blagi sjaj, tek toliko da ne privlači pažnju onih koji nisu pored vas, a najviše mi se sviđa što menja boju u zavisnosti od doba dana. Nekako je sav deo tebe.

Pod vedrim nebom je baš onako zdravo zelen, a kako Sunce zalazi ta nijansa polako u sebe guta tonove crne. U noći bez Meseca, kada ulična rasveta ne radi, čovek bi se zakleo da je crn. Ali nije. Zelen je. Siguran sam da bih tim šalom zapodenuo mnoge zanimljive razgovore o temama sasvim bitnim, pa kada se sagovornik/ca i ja složimo da se ne slažemo, uvek možemo nastaviti priču o šalu.

Ubeđen da je šal fantastičan, došao sam do najteže tačke ovih razmišjanja. Da li da ga zaista kupim. Sve u njemu i na njemu je odlično ali ta cena, nekako mislim da bi mogla biti niža. Plus, nije mi tu kaput s kojim bih ga nosio, ne bih da rizikujem, a opet, ako ga neko drugi kupi biću iskreno razočaran. A šta ako pomisle da sam se pokondirio? Bolje da ne mislim o tome, ovde je laž nemoguće sakriti.

Ovo je stvarno neizdrživo. Takve muke. Ne znam šta ću. Molim vas, pomozite mi.

I to je to. Sutra ću vam pisati o papučama s monogramom koje skupljaju prašinu. One su barem jeftine i za po kući.

Znaš ti zašto!

I