Bio jednom neki Egzit. Odlučih da ga provedem sa dragim ljudima iz bližih i daljih inostranih zemalja. Retko ih viđam. Drao sam se kao magarac celo veče, odlepio na Disciplini i naravno pocepao grlo. Pričao sam dan posle kao Brandov kum ispod babinog jorgana od 18 kilograma. Taj Egzit sam đipao sa štapom i urnisanim ligamentima, zbog čega sam prvog promuklog dana išao u bolnicu na fizikalnu terapiju. Stojim ispred šaltera, iza mene neka bakuta. Uopšte, klijentela na tom odeljenju je gerijatrijska i nadrndana. Em su matori, em rašrafljeni, žučni na kvadrat. Lepše je na onkologiji, tamo su svi depresivni, introspektivno sjebani i retko dave druge pacijente. Plus, ako ste kršteni smrt je za vas najlepša vest, posle Armagedona.

                                          Psst, ako ste donor organa oslobođeni ste plaćanja participacije

Uglavnom, bakuta iza je počela da mi sere. Srčano ogorčeno. Zašto? Zato što sam bludničio na Egzitu, izgubio grlo i govorio kao monstrum, kad treba da sam na Kosovu. Naoružan. Ne zajebavam vas – nepoznata, stara žena mi je držala patriotsku bukvicu ispred šaltera odeljenja za fizikalnu terapiju Kliničkog centra Vojvodine. Šta bi tek bilo da sam fit?

Čitam šta danas govori srpski patrijarh i setih se agresivne babe. Čovek navodno zdrave svesti mrtvo ozbiljno kaže da se sveta srpska zemlja, ako dođe do sile, silom mora i vratiti. Ako? Tri meseca bombardovanja je očigledno prespavao. Šesnaest godina prošlo je kao tren, što je sasvim razumljivo ako ste osoba koja vreme ne računa svetovnim hronometrom.

I uvek ista priča, u bukvalni rat teraju te osobe koje u njega neće ići. U rat iz kog će izaći ojačanih pozicija i novčanika. Dobro, baba neće, ona to iz ljubavi. Ne znam, doduše, da li bi volela da joj unučići zbog manijakalnih fiks ideja ostave kosti u nekoj vukojebini oko Kline, ili je šalterska mobilizacija namenjena samo uživaocima Egzita. A Egzit je, to znamo, strano seme razdora.

Ideja da religijska nastava bude obavezna u srpskim školama je, ako mene pitate, poziv u rat. Šta drugo može da se dogodi ako dvoje mladih ljudi budu izdrilovani da stvarnost i najvažnija pitanja u kosmosu tumače na različite, nepomirljive načine, od kojih nijedan nije potkrepljen činjenicama. Pobiti se zbog žene je spram verskog sukoba čist hegelizam. I opet, kao devedeset i koje, moralnu štafetu drže osobe samopostavljene iznad morala. I jako se, strahovito, brinu za dobrobit nas i posebice – naše dece, koju su odabrali da nemaju.

foto: banjaluka.com                             A bit too much? No? Ok.

Sad vi mislite da preterujem, a ja vam kažem da u Severnoj Koreji zakucavanje u košarci vredi tri poena, a trica bez koske četiri. Da li su oni ludi? Ne, nisu, oni su tragično neobavešteni kako stvarnost funkcioniše jer imaju obaveznu političku religiju 24/7.

Škola služi, između ostalog, da nevine starkelje u haljinama oteraš gde Sunce ne sija kada ti diktiraju kako ćeš se ponašati, odgajati decu i šta žena, taj ljudski sub-rod, sme da radi sa svojim telom. Škola te uči da tumačiš stvarnost, od čestica manjih od atoma do zvezda giganata.  Vera, odnosno verovanje, je upravo to za šta se izdaje – unutrašnja, lična percepcija stvarnosti filovane nadom u bolje. Intimno osećanje podložno subjektivnim zajebima koje nam može pomoći da živimo ispunjeniji, dobročiniteljski, srećniji život. A i ne mora, komotno možemo biti neopevana kopilad. Kao Garden of Eden Creation Kit iz igre Fallout – *Results may vary!

Verujem da život postoji i na drugim planetama ali znam da ga još nismo pronašli. Primećuje li patrijarh srpski razliku između vere i znanja? Primećuje li Njegova svetost da on veruje da će Kosovo ponovo biti srpsko ali da zna da trenutno nije. Primećuje li premijer Srbije da on veruje da Kosovo treba kokblokovati na svakom koraku ali da zna da je potpisao obavezujući dokument da to neće činiti?

Verovao sam da Novi Sad zaslužuje toponim Milana Mladenovića i danas znam da se to dogodilo. I koga sam tamo video? Ljude koje poznajem, Dušana Kovačevića od Egzita i Bobu Škrbića od Koncerta godine i još podosta toga. Sve ok? Naravno da ne. Recimo, ne verujem da na otvaranju prolaza Milana Mladenovića gradonačelnik Miloš Vučević ima šta da traži osim reklame, ali znam da takvoj PR bomboni ne može da odoli.

foto: beta                    …tinja želja u tebi / još uvek ti đavoli vire iz rukava…

Ako verujemo da je patrijarh u pravu po najvažnijim pitanjima, onda znamo da je Milan trenutno u paklu. Belzebub mu pušta Vučevićev govor na ripit, istog onog Vučevića koji nam je dosadašnjim akcijama dao do znanja da sa Mladenovićem deli isključivo pripadnost istoj galaktičkoj rasi, mada lično veruje da je pravi umetnikov fan.

Sad bih ja kao trebao da napišem „kako ga nije stid“. Hm, da.

Znaš Ti Zašto!

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.