Vidiš ti šta ti je starost…


Ne tako davno, bio sam ubeđen da je Vuk Jeremić….pa, ne baš bolesnik u klasičnom značenju reči, već nešto kao Doni u Velikom Lebovskom – nebitni bijedo out of his element koji se dobro kugla, pa ga Tadić trpi u timu, a i dobar je kontrateg raznim Volterima iz nekada najveće stranke (Dragan Đilas). Video sam ga jednom u Dnevniku, bili smo tada pod autocenzurom DS-a, pa je makro došao da poseti drolju srednje-niže klase (VW “polo” koji ga prima u auspuh, prim.prev) i taj događaj mi je laserski ugraviran u korteks ne zahvaljujući Jeremiću samom, već bogobojažljivim rečima sada već bivšeg glavnog i odgovornog urednika.

Elem, dok sam se penjao nazad na radno mesto iz DTP-a video sam Svečanu Povorku Skupih Odela Bez Sadržaja (sličnost s ulošcima je frapantna) i, naivan kakav jesam, namerio se da prođem pored. Bio sam jakako nenaoružan. Ali ne – pred mene se postavio monolitni, očinski topao glas (načos) umočen u podrazmevajući imperativ neprejebivog autoriteta (salsa) koji veli da ja lepo dođem u svoju kancelariju “malo kasnije”. Jebote, beše to The Osmeh Šefa koji bi skenjao kohortu Uruk Haia iz Isengarda, kamoli bedno piskaralo ogrezlo u antiasketizam.

Skrenuh s teme. Ovde nije reč o opravdanom strahu logorskog kapoa da bi neki tamo Isak Goldman mogao svečanom SS gostu reći pokoju riječ satire (Goldman se, naime, zajebao kada je drugim logorašima unapred najavio da će vizitu iz Berlina “pozdraviti u stilu”) već je reč o našem Vučku, jaretu milom.

Radi se o tome, sestre i braćo, da sam danas siguran sa 99% verovatnoće da je Vuk Jeremić posve zdrav i normalan. Ne zajebavam se, čovek je uračunljiv, ima dobru krvnu sliku, črvstu stolicu i frizuru večito staru dva sata. Kako to obično biva, sveža spoznaja je depresivnijeg karaktera od stare i glasi otprilike ovako:

Vuk Jeremić nije bolesnik, on je dijagnoza bolesti naroda kog predstavlja.

Znaš ti zašto.

I

29.4.2013.