Za veterane Egzita nulti festivalski dan 2017. bio je kao izmišljen. Ne pišem samo o ideji da se jedno veče uoči „pravog Egzita“ odvoji za jaču rok svirku i žurku na Dance Areni već pre svega o opštem odsustvu drame koje prati takozvani nulti dan. Stvarnost Egzita tada je po mojoj, ali ne obavezno i meri većine mlađih hodočasnika, kojima zen atmosfera u varadinskom saobraćaju i ophođenju pretpostavljam ne prija jednako. Razumem zašto bi im nulti dan bio dosadan – lišen je posetilačkog ekscesa.
foto: Rob Loud, @robloud
Manjak gužve i adolescentskog doživljaja preopterećenog javnog transporta u festivalskom autobusu meni je takođe osvežavajući. U klasičnom, sardina napakovanom busu mi obično krenu reportažni fleševi ali ne i juče. Nema hormonalnog budalasanja i šarade zarad šarade. Dobar deo busa uopšte nije išao na Egzit, doduše, novinari Gore idu nešto ranije pa je nama ova pojava relativno uobičajena. Ipak, sreda je postala preteće relaksirana jer znate ako ide, doći će jednom i dan velikog preobražaja i razočarenja.
Ne znam da li će ovaj tekst pročitati policajac koji me je pretresao na ulazu i navijam da to ne uradi. Ne zato što je uradio nešto nezakonito, već zato što takav stepen intime može uznemiriti stanovitu gospođu koja pravično smatra da su moja zadnjica i prateći mesni naresci isključivo njen prerogativ. Uglavnom, slično su se provele i dame s kojima sam pričao te ako idete na Tvrđavu spremite se za Brokeback Mountain tretman.
Milošću Egzita ZTZ je dobila karte za fan pit, do kojeg se išlo okolnim, novim putem, šancem bližem beogradskom drumu. Znoj sparine, miris trave/slame i vetar na rate početno ne prijaju ali stvari se klimatski brzo slegnu na prirodno rashlađenom vrhu. Iako je bilo egzitovski rano, pomenuti manjak fertutume & gungule učinio je provod mnogo bližim redovnim koncertima i žurkama. Nema čepova, prepijanih ljudi, urlikanja mužjaka u teranju, čepanja, gaženja i preostalih bisera koji će nas okupati verujem već večeras. Egzit tvrdi da je na Đavi juče bilo preko 33.000 ljudi, cenim ne na jednom mestu i odjednom budući da je reka posetilaca klizila nagore čak i kada su zvezde večeri The Killers spustili zavesu.
Volšebno sam propustio otvaranje Glavne bine na kom su prvi nastupili riječki Jonathan. Prvi put sam ih slušao na manjoj, Future Shock bini pre dve godine i otišao solidnih impresija. Jako sam oprezan kada čujem kovanicu „indie rock“, puno je podvala, ali ovi momci znaju posao i daju se na bini, barem koliko i u garderobi. Podsećaju me kulturološki na Iron Maiden iz osamdesetih – ako uspem da ne vidim utegnute helanke i babske frizure muzika je zapravo dobra.
Dok se bina spremala za beogradski Van Gogh obavio sam ritualnu turu po malo izmenjenom pres centru i pozdravljanje radnog naroda festivalskog, uglavnom fotoreportere, novinare i ostale kreposnike sa crnim, šljakerskim narukvicama. Đule i drugari su, bojim se, odradili koncert u najboljem i najgorem tumačenju te reči. Prazan fan pit nije prizor koji umetnika pali i podstiče, mada ruku na srce, šta god o njima mislili Van Gogh su uvek imali zanatski i sonično odlične koncerte. Srećom se ništa ne pitam, inače bih im ovog sekunda savetovao da se odreknu usluga gitariste Baneta, koliko god ovaj znao da svira, a zna. Sećam se da mi je pre 13, 14 godina Đule u Beogradu tokom intervjua rekao da je trojka najubitačnija formacija za bend, na šta sam klimnuo glavom, a vreme je izgleda promenilo svoje. Kako god, njega to nije sprečilo da se dobro provede s publikom i potpuno mi je jasna tržišna bolest B.J.Armstrongitis, (pevač grupe Green Day, prim.aut) odnosno situacija u kojoj trio angažuje dodatnog gitaristu kako bi frontmen imao manju zvučnu obavezu i veći fizički manevar da animira publiku.
Dok sam mućkao hladnu kafu u plastičnoj boci, taj prasimbol Egzita, na binu su se popeli moje najveće skepse Teachers. O ovome sam već pisao, za druge medije: Egzit se, između ostalog, za 17 godina promenio demografski i ovo više nije festival za osobe koje su ga prve zapratile, a danas su srednje ili starije dobi. Apsolutno je nemoguće muzički i ekonomski udovoljiti senziblitetu moje generacije +, zbog čega se poslednjih godina uglavnom raspadamo na Fusion i Explosive binama. Main Stage ionako nije Egzitov glavni (izvozni) artikal, već Dance Arena, stoga neću previše kukati zašto na najvećoj sceni sve češće borave meni nezanimljivi umetnici.
Teachers su mladi i očigledno talentovani momci koji se pošteno trude da pronađu „taj zvuk“ i što se više trude da ga pronađu, sve teže ulaze u moje uši. Da me ubijete ne bih mogao da vam napišem koj su žanr, što samo po sebi može biti genijalno, mada ne baš ako me iznova podsećaju na nepostojeću Jutjub reklamu za provajdera kome stalno puca net. U Egzitovom promo materijalu piše da njihova muzika „evocira leto“ (?!), a pošto nisam toliko ciničan da ih svrstam u isti koš sa komarcima, nevoljnim znojem, bolestima, smradom i preopštim civilizacijskim jebivetarstvom, napisaću da su okej za tuđe poimanje moderne svetske muzike osemenjene strujom. Ili je World Music umro, a meni niko ne javlja.
I tu smo, zbog sledeća dva pasusa ste verovatno otvorili ovaj tekst. Jeste, dobro ste čuli od poznanika, The Killers su ispunili očekivanja i mladih, i starijih, iako sam vremenom stekao utisak da je u pitanju bend bez postojeće tvrdokorne baze fanova. Mislim, ko voli Kilerse, onako do smrti? Još bolje, ko i zašto mrzi Kilerse, da mu ne daju mira dok spava? Meni se čini niko.
Odluka da nam na prvom srpskom nastupu serviraju the best of je bila pametna, pre svega zbog prethodne dve rečenice. Grupa na početku zvuči malo šantavo ali se vrlo brzo samopeglaju i zvuk je negde na polovini nastupa realno odličan: pun, jasan, tačan. Publika zaslužuje svaku pohvalu za angažman i ako ih Egzit 17 ne vrati u Srbiju, niko neće. Da ne nabrajam sve hitove koje smo hteli da čujemo, a odsvirali su ih, tek svirka je trajala festivalski korektnih sat i po, a osoba koja je smislila da svetleće slovo „K“ stoji na sredini bine ispred aparature pevača Brendona Flauersa mora sama sebi da uruči otkaz jer se frontmen pola vremena jedva vidi.
foto: Rob Loud, @robloud
Potonji je bez sumje dobar pevač i šoumen, šta god ja mislio o Zaranima, fiktivnoj rasi specifično odevenih muških lutaka iz izloga jedne prodavnice. The Killers mi nisu delovali kao da otaljavaju tezgu, čega je na „Mejnu“ bilo tokom godina, i pogađam da ih je tek na bisu stigao umor, ako se ljudi tog kalibra zarade uopšte smeju umoriti posle cirka 90 minuta bruto nastupa. U njihovu odbranu mogu napisati da su pesme „When You Were Young“ i „Mr Brightside“ prilično komplikovane za odsvirati uživo, probao sam i znam, i sada se lažno tešim da ih ni Kilersi ne sviraju kako dobri bog zapoveda. Pride, Flauersov moćan glas vidno dinamički opada pred kraj svirke, počinje da se „švercuje“, iako njegov stil gotovo podrazumeva diskretne izlete u falš tokom živih nastupa. Zvučim preoštro? Ni blizu, bio je to solidan nastup i ljudi koji se kunu da su The Killers razvalili vas ne lažu i prošli bi poligraf test. Kao i festivalska “dosada”, stvar je perspektive.
ZTZ
Be First to Comment