foto: Beta

Imao sam sreću da pre nekoliko godina intervjuišem književnika Filipa Davida. Od tada do danas društveno-političke okolnosti se nisu bitno promenile, zbog čega sam onomad osetio potrebu da ga pitam najsloženije, a opet prosto pitanje srpske realnosti, koje bih mu ponovio i danas: da li su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić ratni zločinci?

Mislim da je jako važno.

Odgovorio mi je potvrdno, sa izvesnom težinom, oporim glasom. Kao da sam dete kome treba objasniti mučnu istinu lišenu pobedničkih argumenata, pa je piscu teško pri samoj pomisli da me ubedi kako je, recimo, spanać dobar po mene iako mi izgled, miris i ukus jela izazivaju mučninu.

Premijer i predsednik ove zemlje nisu pravosnažno osuđeni za krivično delo ratnog zločina. Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu nije podigao optužnice. Domaće pravosuđe ne ume da se izbori ni sa lakšim predmetima, kriminalcima s dvocifrenim brojem krivičnih prijava, fizički i materijalno opasnim u realnom vremenu.

Šansa da se Nikoliću, Vučiću i ostatku mračne ekipe doživotno zabrani bavljenje javnim poslom propuštena je 6. oktobra 2000. i prilično sam siguran da bi istinski demokratska vlast dobar deo te ekipe smestila iza rešetaka, pride. Ne verujem u terazijske bandere, to rade fašisti.

Da li su Nikolić i Vučić lično likvidirali protivnike u jugoslovenskom etničkom ratu? Vozili hladnjače, otimali belu tehniku, izvodili iz vozova i autobusa pa do rake, potezali kame i povlačili obarače? Nisu, ali nije ni Adolf Ajhman. Ako vas je ovakvo poređenje uznemirilo, naštelujte moralni kompas i posavetujte zdrav razum. I jedni i drugi uživali su političko, društveno i materijalno blagostanje na račun zlodela nanetih drugima. Nisam religiozan ali u takvim knjigama piše da mu dođe isto.

Rečima i delima ložiti oganj smrti, sakaćenja, silovanja, uništavanja i pljačke sasvim je ravno direktnom učešću, koliko god počinioci bili ušuškani u očaravajuću amnestiju pozadinskog, umesto frontalnog delovanja. Kukavice sklone samozavaravanju, nameran pleonazam.

Vredi reći i to da ne mislim da osoba, poput Davida, mora lično osetiti horor Holokausta da bi umela razlikovati krivog od nevinog tokom činjenja ratnih zločina. Pisac tek ima dovoljno širok i jednako popunjen duh i mozak te lako razlikuje dobro od zlog.

Često me pitaju da li bih intervjuisao Vučića ili Nikolića i uvek odgovaram potvrdno. Oni su legalno izabrani premijer i predsednik ove zemlje, rečju institucije. Koji god novinar/ka vam kaže da ne bi sedeo u istoj sobi s njima ili laže, ili nije dobar profesionalac. S tim u vezi, ni ja ih ne bi primio u kuću ali bih te dve institucije, premijera i predsednika, koliko odmah doveo u studio da mogu. Želim da razgovaram sa legalno izabranim predstavnicima institucija, a ne ličnostima.

Odbivši da i na simboličkom nivou podeli stvarnost sa građaninom Tomislavom Nikolićem, Filip David u staroj je dobi objasnio svima u državi kako se u parlamentarnoj demokratiji komunicira sa ljudima nedostojim svog položaja. Njegov komentar, praćen Nikolićevim očekivanim, budalastim odgovorom, potvrđuje bojazan da je pisac svesniji položaja i uloge institucije predsednika negoli on sam.

Nikolićeva golotinja sopstva je redak, u Srbiji neprepoznat kvalitet.

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.