Prošle nedelje posetio sam Beograd. Zapravo, dva Beograda – suvozemni, a bogami i onaj na vodi. Pišem naravno o zgradi železničke stanice koja volšebno ne postoji na maketi nečega što nam je predstavljeno kao najvažniji projekat u novijoj istoriji. Ako živite u Beogradu, naravno, a svi znamo da se to jedino računa.

Ima tu istine. Prekršiti tolike zakone i dobre običaje, sahraniti spomenik kulture… nisu male stvari i drago mi je što premijer ni ne pokušava da sakrije svoju viziju napretka. Ćutiš, klimaš glavom, okačiš skrupule na čiviluk i tvoja deca će imati šta da jedu, u nekoj ružnoj i moralno nakaznoj državi.

Na tom Beogradu na vodi sam prvi put smotao cigaretu čistaču cipela. Padala je kiša, po vodi koje nema, i od silne simbolike nisam primetio žovijalni skup nedaleko od mene i sandučeta sa imalinom i četkama.

###

Čistač je, inače, redak gospodin. Tražio čovek cigaru, video da motam pa odustao. Veli, da se ne mučim, a kao u kakvoj lošoj bajci, baš ta rečenica je prevagnula da stanem i bacim se na posao. Možda je u tome rešenje, treba neko da nam zabrani da budemo ljubazni i pomognemo osobama u nevolji. Ovo verovatno nije apsolutna istina ali svakako objašnjava zašto najlošiji od nas imaju najbolji PR.

foto: gregcfuzion.files.wordpress.com

Kako nalaže red, pričamo jedan drugom zašto smo tu gde smo. Uglavnom, njemu je život manje maćeha, a više hranitelj bez primanja. Zato i čisti cipele, hoće da radi, ali nema kome. Hteo bi meni, ali nisam obukao cipele. Otud kiša.

“Nema gospode”, reče mi tokom duvanske predigre, znalački mirišući prevlačenjem ispod nosa a potom merkanjem iz raznih uglova, bez skromnosti, odlično smotanu cigaru. Kao i svaki gospodin, trampio je reči hvale za iskren i značajan klim glavom, gledajući me sve vreme direktno u oči. Ima upaljač ali kada ljudi stoje ovako kao nas dvojica red je da mu i upalim. Ceni i to, razumemo se kao retko ko.

“A vidiš ove ovde, jadni ljudi…”, pokazao je obrvama uvlačeći dim.

###

Nisu Romi, mada ih prolaznici tako tretiraju. Građani Srbije znaju sve osim da razlikuju jezike etničkih manjina u koje se kunu, sad, da li su Romi, Aškalije, Egipćani… nebitno je dok god neki Rasimi Ljajići postoje da brinu o njima.

“Iz Sirije su pobegli”, nastavlja čistač kog iz pristojnosti ne pitam za ime. Nije lepo, obojica znamo da me ne zanima, a on mi uzvraća uslugu. Ispostavlja se da po celi dan bazaju po vodi, Beogradskoj, takoreći ribe na suvom, i gledaju kako da otplove odavde dok im naše tradicionalno gostoprimstvo i državni aparat naprasno ne izazovu napad nostalgije za ratom opustošenom Sirijom. Traže se jednokratni poslovi i iste takve karte u pravcu zemalja koje to jesu.

Nas dvojica tiho pušimo i bistrimo mutnu vodu. Kiša i dalje lenjo pada, tempom koji ti ne dozvoljava da ideš kuda želiš, jer ćeš pokisnuti, ali te ni ne sprečava – nije pljusak pa da smo svi kao od šećera. Liči na Srbiju, sve to na vodi, ispod vode.

Razdužili smo se cigaretom za uvo i željom da živ stignem u Novi Sad.

I radi.

Znaš ti zašto!

I