###

U Novom Sadu živi stara beskućnica koju svi znaju i niko joj ne zna ime. Žena je tokom protekle dve godine postala deo izloga Poreske uprave, na raskrsnici Bulevara Mihajla Pupina i Ulice Žarka Zrenjanina. Ponuda života u Srbiji. Kažu da su najbolje uređeni izlozi oni sa najmanje artikala; sećam se firmirane radnje na Jelisejskim poljima čiji su 15 metara dugačak izlog krasile samo jedne moderne ženske cipele i haljina, bez istaknute cene. Gospođa bez imena godinama leži u velikom izlogu, bez cene, evropska integracija o kojoj toliko slušam. Novi Sad, a kao da si u Parizu.

Početkom januara 2016. novosadski mediji obavestili su nas da starica kojoj niko ne zna ime noćima spava u tom izlogu, što su znali svi koji tuda prolaze do najstrožeg centra Novog Sada. Njen izlog je tačno preko puta Banovine, zgrade pokrajinske Vlade, i tik uz novosadsku gradsku Skupštinu; ne zamerite mi ako pretpostavim da pokrajinski poslanici/e i gradski odbornici/e znaju za naš performans u izlogu.

Nudili su joj tada ovakav i onakav smeštaj, žena se protivila i valjda je pristala da jedno zimsko veče prenoći u objektu za zbrinjavanje beskućnika. Centar za socijalni rad se tom prilikom zahvalio građanima na solidarnosti, a na ažurnosti gradonačelniku, policiji, njenoj komunalnoj sestri, Hitnoj pomoći i odeljenju Psihijatrije. Čestitke su pljuštale i gradonačelnik je tvitovao da je starica bez imena pronađena i „zbrinuta“.

Plemeniti Vučević nije sklon saplitanju o teatar i primereno se ne meša u godinu i po dug Gradski Performans u kom mora da igra starica bez imena. Botovi su plaćeni da prate sve osim gde ljudi bez imena idu u kupatilo. Uzeo sam opremu, seo na bicikl i odlučio da sa gospođom bez imena uradim intervju.

Prišao sam joj na isti način kao pre mesec dana, kada sam bio posebno dobro raspoložen. Pre zebre na memorijalnom semaforu „Čak Noris“, preko koje samo on stiže da pređe na zeleno, dao sam joj 200 dinara uz reči da imam lep dan i da bih voleo da ga i ona proslavi nekako, u moje ime. Ljubazno se zahvalila i uzela novčanicu bez snebivanja i oklevanja. To mi je olakšalo situaciju, ne glumi i ne glumata.

Danas sam joj prišao kao i prvi put, predstavio se i rekao šta želim. U glavi sam imao 12 scenarija kako da je ubedim u ozbiljnost namere ali je bilo uzalud. Gospođa bez imena ne daje intervjue, zbog sramote. Pričam da je naš performans užasan, sramota je daleko iza nas. Govori lucidno i spremno, gleda te u oči, zapuštena je i ne znam da li je psihički stabilna. Saznao sam da je rođena u Francuskoj i polaže pravo na inostranu penziju, neku gotovinu i zemlju. Zato spava pored banke, a ne gradskog Parlamenta. Hoće „egalite“.

Gospođa bez imena ne želi da živi u prihvatilištu, ne želi da se ništa plaća. Uopšte joj nije hladno u januarima i februarima, čudi se što se čudim. Ne očekuje ništa ni od koga, već od suda. Što se nje tiče ima slučaj i uz malo sreće dočekaće pravdu. Nudim, odbija. Dok me je ubeđivala da je sve u redu nisam stigao da pitam ima li porodicu, prijatelje i čime se bavi. Žena bez imena ne daje intervjue.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.