Britanska pevačica poreklom sa Kosova Dua Lipa „šokirala“ je javnost objavljivanjem mape takozvane Velike Albanije i zahtevom upućenim kompaniji Epl da konačno stavi Republiku Kosovo na digitalnu mapu. Postoji i propratni tekst, vredan analize, ali o tome posle. U međuvremenu se devojka trgla i pokušala da ispegla ono što je objavila, znate već, ljubav prema svima, rat je zlo, ponosna na poreklo, ali taj voz je nedostižno otišao i poruka je zaplovila.

Postoje ogromni problemi sa celom „Lipa situacijom“, ne zna čovek odakle da krene.

Problem prvi: Koga briga? Sve nas briga!

Sama činjenica da novinari i analitičari troše vreme i energiju na ovaj „manifest“ je duboko poražavajuća. Zašto bi ikoga pametnog, obrazovanog, pristojnog, vaspitanog, informisanog itd. bilo briga šta priča i kači devojka sa estrade, čiji se posao i karijera sastoje od svega samo ne prosipanja nedokučive istine, regionalnog pomirenja/rata i tumačenja etničkog nasleđa. Lično, globalno razmišljanje o tome šta misli, želi i može jedna Dua Lipa je epohalna stranputica koja ne vodi nikuda i nikako, ali ovo očigledno nije pristojno, obrazovano itd. vreme i valja odgovoriti na njegove izazove.

Ljudi pametniji od mene u oblasti marketinga, dakle oko 75% populacije, svesni su da je Planeta i te kako postala osetljiva na ove i slične izlive nacionalne, etničke, religijske, istorijske i svake druge (pod)svesti. Marketinški trik koji donosi pažnju, novac i utabava put u ishodišta krajnje sumnjiva i opasna. Autorka umetnički bezvrednih pesama očigledno nije dovoljno odgovorna i samosvesna i verovatno se nikada ne bi latila ovakve reklame kada bi postajala i najmanja mogućnost da zbog svojih postova mora poći u oružanu borbu u kojoj bi mogla biti osakaćena, silovana ili ubijena. A opet, mali dečak Husa sa Sumatre će to čuti i nekritički joj dati podršku.

U svakom slučaju, izgleda da je vrlo važno šta misle ljudi krajnje nestručni i nedozreli, dok god imaju dugačke digitalne pipke.

Problem drugi: U tebe trn, u mene balvan.

U situaciji kada je osuđeni ratni zločinac, odgovoran za manje-više isti scenario koji priželjkuje pop zvezda, narodni poslanik Skupštine Republike Srbije, mi smo izgubili pravo da bilo kome išta kukamo i tražimo empatiju mikroskopom. Mi imamo i estradne, i političke, i ekonomske, i kulturne promotere Velike Srbije, ne može čovek da se okrene a da nekoga od njih ne očeše. Naš predsednik je govorio i činio iste stvari kao i njegov bivši šef, osuđen za ratne zločine, a popriličan broj građana i građanki i dalje misli da polovina Jugoslavije pripada Srbiji i spremni su da za to proliju tuđu krv.

Da se Republika kojim slučajem od 2000. součila sa sopstvenim nedelima i pogrešnim politikama, da je aktivno radila na pomirenju regiona, pacifikovala se i odolela izazovu prekrajanja sopstvene i tuđih istorija, onda bi gnev uperen ka objavama Dua Lipe imao moralni temelj. Ovako, mi smo izgubili četiri rata, ostali zatočenici suludih ideja i politika, a očekujemo da se svet polomi zbog naših suza glede Velike Albanije. Žao mi je, ne biva.

Problem treći: Ko prolije više krvi – njegovo.

Da nemam Tviter i Fejsbuk, pomislio bih da je pevaljka iz drumske mehane kod Vladičinog Hana imena Dua Lipa odvalila genijalan politički i nacionalni plan, te da je godina radnje 1848. Ideologija „krvi i tla“ i sve što predlaže i nalaže, u 21. veku može imati isključivo brutalno nasilnu izvedbu. Neustavno je, nezakonito, protivno modernom moralu i ultra-glupavo posmatrati svet očima sentimentalnog borca za usnulu nacionalnu svest i etničku posebnost oivičenu državnim granicama. To je bilo „in“ pre 170 godina.

Koliko se jadan u društvu može ispasti pokazala je sama pevačica pominjanjem autohtonosti Albanaca i dotičnih regiona, praćeno uzvišenim odrednicama rođenja, tradicije i bitisanja. Ona je po svim merilima migrantkinja i takav govor je samoponištavajući koliko i moralno neprihvatljiv.

Od kukanja nema vajde i moramo se pomiriti da je za podosta ljudi 20. vek nedostižna adresa, a da se kreću unazad sa modernom tehnologijom ne mogu. Čitajući različite „argumente“ povodom srpsko-albanskih odnosa u kontekstu ovog incidenta, stekao sam utisak da je Balkan domovina ljudi zamrznutih u 19. veku, spremnih da se u 21. biju najsavremenijim tehničkim pomagalima koristeći vekovno prevaziđene politike i svetonazore. Čak i kada žive u Londonu.

Problem četvrti: Ko je ovde konj, pa da trči?

Možda je došlo vreme da priznamo: Albanci nas razbijaju reklamom i propagandom.

Način na koji se Srbija upecala na stadionski dron, sa istom takvom zastavom Velike Albanije, zaista mora upaliti lampice Nadležnih Organa i nacionalno pozornih kreativaca. Kakvu god glupost i notornu provokaciju da urade albanski kreatori javnog mnjenja, mi se ponašamo kao som kada čuje bućkalo. Zaplivamo, proplivamo, upecamo se i onda poziraju sa nama, kao sa somovima kapitalcima. Još se besno ritamo viseći naglavačke, na radost publike. To mora prestati.

Slikoviti primer Dua Lipe navodi na nepopularno ali realno razmišljanje u smeru pronalaženja „levog srpskog strašila“. Svaka nacija i etnička grupa u regionu ima čitavu paletu desničarskih ludaka i uzgajivača suludih ideja, a nama je potreban levi ludak/inja koji će ciljanom, pametnom i skupom kampanjom detonirati žovijalne dijabolike u neposrednom okruženju.

Pa i Dua Lipu.

Uprošćeno, potreban nam je propagandni/a čovek koji će na Šešeljevo ludilo odgovoriti jednakim ludilom na suprotnom delu političkog spektra. Ovaj hoće pola Hrvatske? Nema problema, levi ludak hoće da sazida luksuznu Srpsku kuću u Splitu za decu regiona koja nemaju para za more. Nebitno što para i volje nemamo, obeća, donese crteže, powerpoint prezentaciju, lupeta investitore, sve! Dua Lipa okači šta već okači? Okej, naš levi ludak okači Dušanovo carstvo i objasni (joj) zašto se u doglednoj budućnosti kao takvo neće ponoviti, ali ga istovremeno i najavi vizijama hiper-moderne, nemoguće tolerantne i finansijski neizvodljivo socijalno odgovorne Republike Srbije, u kojoj će i jedni Grci hteti da žive.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.