Srpski jezik nema dovoljno precizan prevod za englesku sintagmu “bad faith”. Mi je prevodimo kao malicioznost, lošu nameru ili nepoštenje, ali to i dalje ne pogađa u centar.

“To speak in bad faith”, ili govoriti zlonamerno, je pre svega vrlo specifičan manipulativni mehanizam. Govornik želi da postigne nešto dobro po sebe, ili da se odbrani, u situaciji kada konačni sud donosi publika, a ne sud ili kakav realno merodavan i nadležan, stručan organ društva.

On se zatim ne ustručava da laže i prenaduvava sumnjive iskaze o svom protivniku, iako vrlo dobro zna da govori neistine.

“Bad faith” govor je u stanju da razori jedno društvo, kada ga se nekontrolisano laćaju ljudi na visokim pozicijama moći: izvršne, sudske, fnansijske, religiozne, itd.

Po tome koliko puta ćemo čuti takav govor u javnom prostoru procenjujemo koliko je neka društveno-politička zajednica zrela i dorasla izazovima parlamentarne demokratije. U Americi je, na primer, dramatično porasla učestalost “bad faith” govora u medijima, nakon što je Donald Tramp svetu ponudio “alternativne činjenice”.

Alternativna činjenica tada je bila Trampova tvrdnja da je na njegovoj inauguraciji bilo više ljudi nego kod Baraka Obame, iako su dve agencijske fotografije jasno pokazivale da je u pitanju masno laganje, pored živih očiju, ali to zlonamerniku ništa ne znači.

Ni američke demokrate nisu postale mnogo bolje. Bez pardona će izjaviti da je situacija u SAD gora po crnce nego tokom perioda pre građanskog rata, da je republikanska Amerika gora od Trećeg rajha i da njihovi politički protivnici jedu male bebe.

Sve vreme, oni naravno znaju da ništa od navedenog nije istina. Truju na sitno, za svoj džep, ali je šteta golema i plaćaju je svi.

Situacija u Srbiji mnogo je gora i sa dalekosežnijim posledicama. Mi više ne umemo ni da se posvađamo kvalitetno na semaforu ili u prodavnici, a da neko ne potegne “bad faith” govor, u nadi da će neumerenim diskvalifikacijama suparnika steći naklonost publike u tom trenutku – iako zna da ne govori istinu.

Jalova je rabota računati da će SNS i On razumeti važnost suzdržavanja od ovakvog javnog govora, budući da je “bad faith” kamen temeljac njihovog političkog i svakog drugog uspona. Međutim, neosnovanim napadima i optužbama protiv svih koji se ne slažu sa njima, pretvorili su naš javni prostor u radioaktivnu deponiju i govorom nas pretvaraju u još gore i bednije ljude nego što jesmo. A jesmo.

Vreme je da građani, studenti i opozicija jednom za svagda napuste “bad faith” taktiku, zato što ona upropašćuje sve ljude koji je slušaju, a nema smisla praviti bolje društvo sa gorim ljudima nego što su bili. Neke vežbe za poneti:

– Predsednik Srbije nije fašista i vi to znate. Nije ni ustaša, a ni četnik, ako ćemo pošteno. Previše je ljigav za bilo koju odrednicu.

On se služi nekim mehanizmima vladanja poput fašista, ali on to definitivno nije. Nisu isti, ali se rimuju.

– Trenutno nam nije najgore u istoriji. Nema rata, smrti, silovanja, sakaćenja, hiperinflacije, sankcija i embarga. Stanje jeste užasno i nepodnošljivo, mi jesmo robovi diktature, ali nije gore nego devedesetih i vi koji ste bili tada živi to jako dobro znate.

– Ogromna većina SNS članova i simpatizera nam ne želi zlo i vole svoju zemlju. Oni uopšte ne razmišljaju o “nama” dok sebi grade trulu budućnost, na štetu rođenih unuka. Više oni mrze svoju decu, kojoj krađom kradu budućnost, nego nas anonimne.

Zlo nam žele kriminalci, plaćeni botovi i krvavi dužnici, i vi to dobro znate. A druga je stvar što podosta političara odgovara opisu kriminalaca.

Pamet u glavu, istinu na jezik.

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.