Skip to content

Milenković: O nadi ne govori niko

Kada smo se pre nešto više od mesec dana i formalno upoznali, premijer Aleksandar Vučić već je pobedio na predsedničkim izborima, a nezadovoljni građani, pretežno mladi, počeli su seriju protesta nezadovoljni perspektivom, stanjem institucija u državi i načinom na koji je alfa i omega Srbije došao do ubedljivog trijumfa. Kustos, intelektualac, nekadašnji političar i osoba koja je kao građanin javno podržala protivkandidata Sašu Jankovića tada je došla na dobru ideju – da nagrada “Tradicija avangarde” pokreta Novi optimizam i zrenjaninske Gradske biblioteke “Žarko Zrenjanin” bude dodeljena slobodnim građanima i građankama Republike Srbije. Meni se, tog lepog aprilskog dana u bašti jednog beogradskog restorana, to učinilo kao sjajan povod da sa Nebojšom Milenkovićem uradim intervju. Njega čitate sa velikim zakašnjenjem, budući da nagrada još nije dodeljena. Prvo i pravo pitanje je naravno – zašto?

Moram da napravim mali uvod. Fond Vujica Rešin Tucić i Vojsilav Despotov (dalje: Fond) osnovan je da bi čuvao i popularisao uspomenu na ličnosti i stvaralaštvo dva velika vojvođanska i srpska neoavangardna pisca i vizuelna umetnika koji su rođeni i živeli u Zrenjaninu i okolini. Fond je osnovan na inicijativu Branislava Gute Grubačkog i njegove organizacije Novi optimizam, uz ravnopravnog suosnivača, zrenjaninsku Gradsku biblioteku „Žarko Zrenjanin“ (dalje: Biblioteka), koji od 2013. zajedno dodeljuju nagradu Tradicija avangarde, za doprinos avangardnoj umetnosti. Prvi dobitnik bio je Andraš Urban, zatim Slobodan Šijan, Lajko Feliks i Božidar Mandić. Ove 2017, članovi Upravnog odbora i Umetničkog saveta doneli su jednoglasnu odluku da se Nagrada dodeli Slobodnim građankama i građanima Republike Srbije.

Ali ideja je tvoja.

Sada je nebitno čija je ideja.

Skromnost je lepa i najmanje vredna vrlina.

Neka bude da je inicijativa potekla od mene i Gute.

Jako mi je simpatičan način na koji potenciraš „Republiku“ Srbiju, kao da nekoga ubeđuješ?

Srbija je još uvek republika (smeh), bar koliko ja znam. Nadam se da će, uprkos tendencijama, to i da ostane. Recimo da se formalno držim Ustava (smeh).

Zašto slobodnim građanima/kama RS?

Vrednosti republike u ovom kontekstu veoma su bitne. Ono o čemu smo razmišljali prilikom izbora laureata, vodeći računa o ličnostima umetnika čija imena Fond nosi, jeste utopijski potencijal avangardne umetnosti koji smo kod laureata prepoznali. To je ono uverenje po kom umetnost može biti alat kojim stvari u društvu mogu da se menjaju. U društvima zahvaćenim stalnim krizama, pozitivne utopije su neophodne. Ako nema utopija, ideja i ideala ― tada i sama umetnost gubi na suštini. Posebno avangardna umetnost. Ono čime sam se rukovodio kao inicijator ideje je sagledavanje indikatora kojima se meri avangardnost nečega, pa i umetnosti ― pošto se i sam kao kustos stalno pitam kome se obraća umetnost koju promovišem i šta je njen cilj? Ima li umetnost realan uticaj na društvo u kom živimo? Na kraju, da li društvo, anestezirano rijaliti kreveljenjima, uopšte ima potrebu za umetnošću? Srećom postoje primeri koji pokazuju da nada uvek postoji. Neophodan začin svakoj avangardi daju provokacija, aktivizam, strast, pefrormativnost, idealizam i neposredna kulturna i društvena akcija. Delujući u urbanom prostoru, preuzimajući strategije umetničkih avangardi, građanske proteste koji su počeli nakon izbora prepoznao sam i kao umetnički čin, između ostalog i zbog afirmisanja ideje slobode.

Da li je sloboda danas u Srbiji praktično avangarda?

Sloboda je stvar percepcije, i zavisi od toga ko pokušava da je definiše ― ali slobodni ljudi jesu avangarda svakog društva. Ima ona poznata priča o dve muve zatvorene u kutiji od kojih jedna shvata da je zatočena dok druga jurca po kutiji uzvikujući “Ja sam slobodna, ja sam slobodna!”.

Dobro, da li smo slobodno društvo?

Naći ćeš dosta ljudi koji liče na muvu iz ove priče koji se zadovoljavaju limitiranim slobodama. Slobodama na kašičicu, ili “po zasluzi”. Pa koliko je tvojih kolega, urednika i novinara koji su podlegli najstrašnijoj cenzuri, a to je autocenzura, koji danas govore kako o slobodi medija ne treba ni razgovarati jer se ona podrazumeva. U uređenim društvima možda ― ali kod nas se ništa ne podrazumeva. Mi danas na televizijama s nacionalnim frekvencijama nemamo nijednu debatnu emisiju, a u polovini uopšte ni ne postoje redakcije za kulturu. Slobodni smo ― a drugačije mišljenje, osim na N1, nigde ne može da se čuje…

Nagrada je trebala da bude priznanje i vetar u jedra?

To ne znam. Ideja zbilja nije bila da se nagrada politizuje. Suština protesta po meni je u nezadovoljstvu ne malog broja građana načinom na koji se njima vlada i državom u kojoj žive. U nepostojanju institucionalnih okvira na kojima jedna republika treba da počiva. Bliska mi je Jaspersova teza da u modernim društvima ne postoji niko ko je izuzet od odgovornosti. Politički akteri smo svi ― pa čak i oni koji se odriču vlastite uloge u društvu nisu abolirani od odgovornosti. To što ti i ja sada razgovaramo, takođe je učestvovanje u političkom životu. Ljudi koji su izašli na ulice srpskih gradova izgovarali su parolu, koja možda nije bila eksplicitno prisutna, ali koja glasi: „Naše društvo može da bude bolje no što jeste!“. Despotov, a posebno Rešin Tucić, bili su umetnici koji su aktivno participirali u društvenom životu tadašnje komunističke Jugoslavije, ukazujući na anomalije sistema i načine na koje je taj sistem mogao da se popravi.

To bi onda bilo priznanje ideji?

Naravno! Ideji i idealima. Ali pre svega činjenici da još uvek ima ljudi koji se nisu predali. Koji poseduju građansko poštenje i koji su, ako hoćeš, istinske patriote. Najveće patriote u jednom društvu su uvek oni koji veruju da to društvo može biti bolje. Da smo mi sami bolji no što nas predstavljaju ― i bolji od onih koji nas predstavljaju. Inicijalno uručenje nagrade trebalo je biti 20. aprila. Napravili smo i plaketu, objavili ima laureata, zakazali pres konferenciju… i sad dolazimo do početka tvog pitanja.

Da pojasnimo čitaocima, to što ovoliko čekaju na ovaj intervju nije bilo pitanje straha ili lenjosti već problema koji je izbio na relaciji Novi optimizam Gradska biblioteka, i tvog i mog strateškog pozicioniranja da se on što lakše otkloni.

Sasvim tačno, 19. aprila dobili smo dopis iz Biblioteke kojim se osporava odluka UO Fonda. Uz informaciju da je mandat članova UO istekao u oktobru 2016, te da je Biblioteka, koje je bila zadužena da vrši nadzor, utvrdila da je UO nelegitiman da donese ovu odluku.

Da li je to tačno?

Znate, mi nismo UO Razvojne banke već jedne kulturne inicijative. A čak i u Razvojnoj banci UO radi dok se ne izabere novi. Članovi UO su znali da im mandat ističe i na poslednjem sastanku je i konstatovano da bi trebalo formirati novi UO. A pošto je Biblioteka bila zadužena za nadzor, najspornije je upravo to što ona taj nadzor nije vršila ― jer da jeste ne bismo ni došli u ovu situaciju, već bi nas na vreme obavestili. Na kraju, u UO Fonda čiji se legitimitet spori sedi i predstavnik Biblioteke.

Kako da ovo najkraće prepričam slučajnom prolazniku?

Da ne prepričavam, pročitao bih ti Odluku UO Biblioteke od 19.aprila u kojoj piše da „…Biblioteka upozorava na nezakonitu i vaninstitucionalno donetu odluku nekadašnjeg člana UO Fonda Branislava Grubačkog da proglasi dobitnika nagrade ovog Fonda koji nosi zaziv Tradicija avangarde“.

Ako bih polemisao sa ovom Odlukom rekao bih da to nije bila odluka Grubačkog, nego UO ― kao što ni Grubački nije samo član UO, već i neko ko se do sada o Nagradi i njenoj medijskoj promociji najviše starao. Uostalom, Nagrada je uglavnom i dodeljivana u prostoru nekadašnjeg Zelenog zvona.

Dobro. Ima li i neko obrazloženje?

Opet ću da citiram: „Obrazloženje: Mandat članovima UO Fonda istekao je 1.10.2016, prema tome i Branislavu Grubačkom i Gojku Božoviću pa je odlučivanje o laureatu nagrade nelegitimno i nezakonito.“ Kao i Grubačkom i Božoviću, mandat je onda istekao i ostaloj trojici članova UO, čija se imena u Odluci ne navode. Na kraju stoji: „Stoga molimo, tražimo i zahtevamo i od nekadašnjih članova UO i organizatora Pres konferencije, Medija centra, da ime Gradske biblioteke Žarko Zrenjanin ne zloupotrebljavaju u dnevno-političkom kontekstu“.

I šta sada?

Formalno-pravno, možemo pričati da li je mandat istekao onda kad Biblioteka to kaže ili kad se izabere novi UO. Ono što je bitnije je da i Novi optimizam i Biblioteka znaju da se Nagrada tradicionalno dodeljuje u aprilu, te da je u ovakvim stvarima, posebno u društvima kakvo je naše, kontinuitet veoma bitan. Zato je bilo važno proglašenje petog laureata. Trenutno, mislim da je najvažnije saznati da li se ovom odlukom Biblioteke faktički ukida i sama Nagrada, pošto nikakav konstruktivan predlog za prevazilaženje situacije u kojoj smo zasad ne postoji.

Pa da li se ukida?

Ne znam. Biblioteka spori pravo dodele Nagrade jednom od dva njena ravnopravna osnivača. Pri tom, imajući u vidu činjenicu da Biblioteka dodeljuje još jednu važnu nagradu s imenom Todora Manojlovića, za novi umetnički senzibilitet, stekli smo utisak, ne iz ličnih impresija, da ona do sada za ovu nagradu nije bila zainteresovana onoliko koliko je to bio Novi optimizam. Direktor Biblioteke, gospodin Milan Bjelogrlić, bio je prisutan na dodeli Nagrade Božidaru Mandiću, i tada među nama nije bilo nikakih sporenja. Suština je da se sve ovo moglo učiniti elegantnije i na korist opšte stvari. Najviše mi smeta sumnja u naše kompetencije. Članovi UO Fonda, pored Grubačkog i Božovića, bili su i Svetislav Basara, Vladimir Kopicl i Vladimir Vasiljev iz Biblioteke. U Umetničkom savetu, pored mene, su i Slobodan Šijan i Slobodan Tišma. I sve do sada niko nas nije doživljavao kao nekompetentne? Mislim, kada kažete da smo zloupotrebili Nagradu u dnevno-političkom kontekstu to nije ništa drugo do ozbiljna sumnja u naše kompetencije.

Zar nisu postigli kontraefekat, da sumnja u političku zloupotebu ovako pada baš na zrenjaninsku Gradsku biblioteku?

Ja zaista ne razumem na šta se kvalifikacija „dnevno-političko“ ovde konkretno odnosi?  Nagrada Tradicija avangarde dodeljuje se za doprinos avangardnoj umetnosti i ona jeste politička upravo onoliko koliko je politična i sama avangardna umetnost.

Nismo deca, danas bi se nagrađenima osetili ljudi koji se javno bune protiv režima.

Iako smo nagradili sve slobodne građanke i građane ― ideja je bila da se plaketa, kao svedočanstvo o Nagradi, najpre dodeli na javnom skupu u Zrenjaninu kada su trebali da je preuzmu oni ljudi koji bi se osetili slobodnim građanima i građankama Republike Srbije. Svi koji dođu na protest potencijalni su dobitnici plakete ― kao što su dobitnici Nagrade svi građani zahvaljujući kojima je, makar privremeno, poremećena statičnost našeg društva. U dinamičnim društvima poželjne su polemike, ekscesi, diskusije i različita mišljenja ― baš kao u avangardnoj umetnosti. U statičnim društvima caruju dogme. Jednomišljeništvo. Sve ono što caruje i u društvu u kom živimo. Iako smo republika ― i ovde se caruje. (Smeh).

Razmišljam kao policajac; očuvanje protokola, pravne forme i digniteta nagrade mi ne deluje kao ubedljiv motiv Gradske biblioteke, već šta?

Priču o legitmitetu i legalitetu ne bih širio ― ali me, makar retorički, zanima da li bi da smo izabrali nekog umetnika koji ima ime i prezime naša odluka i tada bila sporna? Nisam sasvim siguran da bi bilo tako.

Epilog? Da li vam je Biblioteka u međuvremenu ponudila neko rešenje?

Kao predsedniku Umetničkog saveta čiji legitimitet, makar zasad, niko ne spori ― meni tako nešto nije poznato. A znam da nije ni Grubačkom. Ali hajde, možda i ovaj naš razgovor dovede do nekakvog pomaka, pre svega mislim na neophodnost jasnijeg stava Biblioteke po pitanju sudbine Nagrade ― pošto je pozicija Novog optimizma po tom pitanju jasna.

Zna li se kakav je stav porodica Tucić i Despotov?

Pa mi smo od dodele upravo i odustali zato što nismo imali nameru da ulazimo ni u sukob sa Bibliotekom ― a posebno ne da porodice eventualno dovodimo u krajnje neprijatnu situaciju, u kojoj bi trebalo da se opredeljuju koji od dva ravnopravna osnivača Fonda bolje afirmiše imena i dela ova dva naša velika umetnika i pisca. To bi tek bilo krajnje apsurdno. Ako hoćete i degutantno. Svakako, najgori scenario bio bi taj da se jedina Nagrada za avangardnu umetnost u ovoj zemlji ugasi. Zato stanje u kojem smo nije u ničijem interesu. Posebno ne u interesu društva.

Karikatura: Hugo Nemet

Hajde malo da pričam i sa građaninom, a ne umetničkim direktorom ili kustosom Milenkovićem zašto si pre mesec dana bio skeptičan u vezi sa protestima Stop diktaturi?

Ne znam da sam bio skeptičan, tebi je tako delovalo. Izlazio sam na proteste jer sam to smatrao svojom obavezom, potrebom, zadovoljstvom, kako god. Ali činjenica je da iako protesti nisu bili adekvatno artikulisani ― oni svakako jesu bili korisni za društvo. U tom kontekstu bi možda morali ući i u domen ne dnevne, nego nevidljive politike.

Šta je nevidljiva politika?

Pa ona koja se ne vidi. Problem našeg društva i politike u njemu, jeste u činjenici da politika kao prostor kreiranja ideja ili strateških vizija ovde ne postoji. Postoje samo parapolitičke organizacije koje se lažno predstavljaju kao političke stranke, i kojima su važnije pare nego politika.

Zar politiku ne čine i interesi?

Tek na kraju. Pre interesa valjda dolaze ideje. Ako nema ideja i ideala već samo interesa ― to onda nije politika nego pijaca na kojoj ne vlada red, već opšti grabež. Kada bih te, recimo, pitao da li u ovom društvu postoji neka institucija koja tebi kao građaninu uliva poverenje…?

Morao bih debelo da razmislim.

Vidiš, to i jeste problem. Ako kao građani nemamo poverenje u institucije, ako nemamo poverenje ni u politiku ― i ako nam se, pri tom, osporava čak i naše pravo da budemo u manjini i imamo različito mišljenje od zvaničnog, tada je pitanje i da li smo mi još uopšte društvo?

Hajde, pošteno je reći da su moje poverenje radom zaradili lanjski larueati nagrade Dobar primer novog optmimizma, bivši zaštitnik građana Saša Janković i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Mada, to su više lične figure i napori, a manje institucije.

Tu nema spora. Ali kaži mi kakvo je to društvo u kom građani, umesto u institucije, imaju poverenja samo u dva čoveka koji moraju da ih štite upravo od institucija koje bi trebale da budu u službi građana? Pri tom su i Šabić i Janković, zato što su dobro radili svoj posao, odnosno štitili građane, prošli kroz toplog medijskog zeca ― jer se na njih dvojicu obrušilo živo medijsko i političko blato koje je ovde već progutalo gotovo sve vrednosti. Glavni poslodavac u ovoj zemlji trebala bi biti njena Narodna skupština. Kaži mi, molim te, kome osim poslanicima koji tamo sede pa imaju poverenje da će dobiti platu, ta institucija danas uliva bilo kakvo poverenje? Osim što po automatizmu donosi neke zakone i što jedan broj ljudi u njoj prima platu, Skupština Srbije danas ne predstavlja nikog. Ponajmanje građane čiji bi predstavnici trebali tamo da sede.

Pa ko onda sedi tamo?

Deputati interesno-poslovno-poluideoloških-parapolitičkih grupacija koje se lažno predstavljaju kao partije.

Hoćeš da kažeš da to nisu partije?

Moderne partije produkuju ideje, imaju programe, podstiču debate, mišljenja… Ovde su programi većine stranaka isti, pri tom nikoga ni na šta ne obavezuju. U tim organizacijama ne da nije poželjno drugačije mišljenje, već je problem i samo mišljenje kao takvo. Kaži mi jednu partiju, na vlasti ili opoziciji, u kojoj postoje frakcije, sukobi mišljenja, makar dva mišljenja? Ne, imate samo deputate ― podizače ruku i armade onih koje čekaju na zaposlenje. Kaži mi da li poznaješ nekoga ko se ovde zaposlio preko biroa rada a ne preko stranke? Stranka nije biro za zapošljavanje. Kada bi neko sproveo anketu mislim da bi svi tamo rekli da predstavljaju ovu ili onu stranku ― ali niko ne bi rekao da predstavlja građane. Ako nemaju poverenje u Skupštinu,  da li građani možda imaju poverenja u sudove, kao nezavisne institucije u koje će, u skladu sa zakonom i propisanim rokovima, doneti pravedne presude?

Apelacioni sud je upravo politički kaznio Nezavisno društvo novinara Vojvodine (ovde ide link).

Moj pitanje je retoričko.

U redu, ali zar crkva i vojska ne uživaju poverenje građna? Nekada više, nekada manje.

Poverenje za šta? Da li mi gradimo društvo koje želi da uđe u EU, bude faktor stabilnosti u regionu, povezuje se i miri ono što smo zavadili, ili društvo koje ima poverenje u vojsku? Kako ili čime vojska može da potvrdi i opravda to poverenje, da ne bude uzaludno? Uloga crkve, čak i u demokratskim društvima, je potrebna. Mesto na kom se uči božijim zapovestima, moralu, i ličnom i institucionalnom, jeste potrebno. Međutim, da li moral danas stanuje u našoj crkvi?

Znam, opet retorički.

Može li crkva da se zakune na Bibliju u svoje vladike? Da li je moguće da vladike budu optužene za ozbiljna narušavanja ljudskih, dečijih prava, a da im se odbrana zasniva na ćutanju i čekanju da tužbe za seksualno zlostavljanje zastare?!? Kako crkva može da nema stav o optužbama koje su toliko destruktivne po njen autoritet u društvu? Da li je crkva, iz koje stižu vesti da hramovi dobijaju podno grejanje, uopšte svesna toga kako žive njeni vernici? Ako se složimo da su ljudi goli i bosi, pa mogu da svrate do crkve da ugreju noge, onda dobro ― ali mislim da u modernim društvima uloga crkve nije ta da bude svratište. Mislim da ni veliki broj vernika nema poverenje u svoju crkvu, što je jako loše. Istovremeno, na sceni imamo političare koji veruju da su bogovi i iznad društva koje treba da vode. Mislim tu i na aktuelnog premijera i izabranog predsednika i na njegovu nepostojeću opoziciju. Političar ne sme da plaši društvo. Boris Tadić je izgubio izbore, što mi je bilo drago, zato što je njegova jedina politička ponuda bila ta da „ako ja ne pobedim doći će radikali, ratovi…“, kao što je Aleksandar Vučić sada izvukao bivši DOS koji će da izazove ne znam kakve ratove, a pola DOS-a sedi u njegovoj Vladi.

Drago mi je da si ovo pomenuo, zašto nas „Blic“, „Večernje Novosti“ i tabloidi barem jednom nedeljno spremaju za novi rat? Čemu naslovnice sa vojnim vežbama, nepobedivim vojnicima, skupim, nepotrebnim oružjem uvek boljim od susednih?

Ja mislim da će oni u jednom trenutku uspeti da naprave neki novi rat ― ali da im na njega niko neće doći. Čak ni partijski statisti. Rat će propasti jer niko neće hteti da učestvuje u njemu. Ne znam kakav rat, sa kime i ko će im na njega doći?

Ali atmosfera straha se ipak stvara?

Atmosfera jeste zabrinjavajuća i protivna javnom, političkom, medijskom i svakom drugom moralu. Kao što se svako malo “prave” državni udari ― tako i ratovi, ali ja to vidim na mnogo banalnijoj razini. Na nivou šibicarenja: dok te svuda potkradaju, kažu „Vidiš, biće rat“, pa kad do njega ne dođe, onda kažu: “Eto, sprečili smo rat!” Kada u društvu nema ideja onda za političke i medijske šibicare ima puno posla. Pa mi ovde svaki dan slušamo kako napredujemo ― a taj napredak ne oseća niko osim MMF-a, Nebojše Krstića i Dragan Vučićevića,…

Ne osećaju ni radnici Goše, ni bračni par penzionera koji su skočili sa novosadske zgrade…

Upravo tako ― društvo u čiji napredak veruju svi osim njegovih građana jeste novo Potemkinovo. Problem je u gubitku legitimiteta i legaliteta onih koji se predstavljaju kao političke elite.

Ima li na protestima mesta za političare sa kakvim-takvim kredibilitetom?

Moraš mi prvo reći ko su ti političari sa kakvim-takvim kredibilitetom.

Tuše! Ima li mesta za bilo kog političara?

Osnovni problem ovog društva je taj što ono nema političare. Ja ih ne vidim. Mogu da kažem da Saša Janković ima ozbiljne potencijale da to postane, ali ni on to još uvek nije. Umesto političara, mi ovde imamo samo vlasnike stranaka. Nema nijedne moderne zemlje u kojoj postoji predsednik stranke koji je deset puta izgubio izbore i da ga niko u stranci ne pita kako je i dalje predsednik. Drašković, Čanak, Jovanović… Kako možeš 30 godina da budeš neuspešan i da i dalje traješ? Kakvi su to članovi koji su tobom zadovoljni?

Zašto su splasnuli protesti, zbog neartikulisanih zahteva i cilja, ili?

Jesu splasnuli ali povodi zbog kojih su izbili nisu nestali, niti su ti ljudi, kojih nije malo, počeli naprasno da budu zadovoljni životom i shvatili da razloga za proteste više nema. Problem je u nedostatku političke artikulacije, a ne u građanima koji na ulicama, jer nemaju gde drugo, izražavaju svoje nezadovoljstvo i besperspektivnost. Sada su utihnuli, ali lako mogu opet da se probude pošto razlozi za njihovo izbijanje i dalje postoje.

Ko mora da ih povede?

O tome se radi. Kao što nemamo institucije, nemamo ni politički sistem koji ima sluha i empatije za interese društva. Kako očekivati da probleme rešavaju oni koji su ih napravili? Video si koliko se predsednica Skupštine Maja Gojković borila da građani čija je Skupština u nju ne uđu. I izborila se! Racionalno političko ponašanje, koje je nedostajalo Tadiću, danas nedostaje Vučiću, a sutra će nekom trećem… Zato ni vlast ni opozicija ne smeju da se grebu o proteste ― političarima nije mesto na protestima jer su upravo oni neposredni razlog za proteste. To bi bio protivprirodni blud!

Sada se vrtimo u krug: nema ko da povede proteste, a političari ne smeju da dođu.

Dugo sam verovao u tezu advokata Srđe Popovića da su u našem društvu stranke prevaziđena forma organizovanja ― zato što su ubile institucije koje su trebale da grade, a onda i samu politiku, pa su se na kraju i samoukinule. Nemamo nijednu politički partiju, nemamo institucije i onda se pitate da li smo mi još uopšte društvo? Čiji je naš izabrani predsednik? Da li predstavlja samo građane koji glasaju za njega ili sve građane? Ako on prema građanima koji su nezadovoljni njime i bune se na ulici nastupa rečima „mogao bih ja da izvedem svoje, ali neću“, pa čekaj, čiji si ti predsednik? A tu je i pitanje opozicije ― kome i čemu si ti uopšte opozicija?

Kažeš stranke su prevaziđene. Da te sada čovek koji prodaje krompir na pijaci pita šta da radimo, šta bi mu rekao, kako dalje bez stranaka?

Zašto bih ja imao više odgovora  od čoveka koji prodaje krompir, možda bi baš njega trebali da pitamo.

Uloga umetnosti u Srbiji danas?

U svakom društvu potrebno je da neko govori o nadi. Najveći problem srpskog društva je što o nadi, osim par pojedinaca, ovde ne govori niko. Ako to ne čine političari ili crkva ― a ne čine, ne čini ni vojska ― jer to i nije njena uloga, onda bi morala književnost, filozofija umetnici, mediji… Ako o nadi ne govori niko ― onda je i to društvo na putu vlastitog sunovrata. Umetnici i umetnost takođe su žrtve stanja stalne i opšte krize i plašim se da i oni gube iluziju da ovde nešto može da se promeni.

Misliš li da može?

Ne postoji ništa što ne može da se promeni. Da bi bilo koja revolucija mogla da uspe mora prvo jedan čovek da prestane da se plaši, pa da tih ljudi bude sve više. Umesto uloge aktivnih građanina ― ljudi su pristali na opštu anesteziranost, neki se leče na Fejsbuku gde se u krugu istomišljenika osećaju jačim, neki gledaju rijaliti programe, neki idu u unutrašnji a neki u bukvalni, spoljni egzil ― ali činjenica je da nam svima treba lek govori da smo ozbiljno bolesno društvo koje, ukoliko se uskoro ne probudi, s obzirom da odlaze i lekari uskoro neće imati ko da leči.

Predlog za kraj?

Potrebno je potpuno resetovanje političke scene. Da dođu neki ljudi koje uopšte ne poznajemo. Kada je Demokratska stranka birala novog lidera, ja sam predlagao da izađu ispred centrale u Krunskoj, sačekaju jedno pola sata i kad naiđe prvi pristojan, obrazovan i pošten čovek da ga lepo zamole da im vodi stranku. To bi mnogo bolje bilo nego ovo. Kao što posle Đinđića niko nije verovao da Tadić može biti lider bilo čega, tako ni danas niko ne veruje da to može da bude Dragan Šutanovac

Što je najveći štos, takav performans bi dopro do izvornih glasača DS-a.

Ne samo DS, mislim da sve stranke, ukoliko pretenduju na to da im bilo ko poveruje, mogu da izađu ispred svojih centrala i već danas počnu da vrbuju prvog pristojnog, obrazovanog čoveka od ranije nepoznatog policiji koji bi uopšte pristao da razgovara o ovoj ideji. Eto, to je jedna od mojih utopističkih vizija načina na koji bi stvari mogle da se promene. (Smeh).

ZTZ

Published inUncategorized

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter Captcha Here : *

Reload Image