Poštovane dame i gospodo na vlasti (to ste i Vi Милоше Вучевићу, verovali ili ne):

Za početak, kako ste ? Da li se osećate dobro na ovako sparan dan ? Imate li sve organe na broju ? Koliko često proveravate krvnu sliku ? Jedete li vlaknastu hranu ?

Grubo se šalim, naravno – briga me. Koliko danas svi da odapnete iz nepoznatih razoga, prst empatije debelo bi promašio moju utrobu. Ne bih se radovao, ne bih ni tugovao, neke od vas bih čak psovkom otpozdravio jer meni, znate, pretpostavljeno prženje u paklu uopšte nije dovoljno da se osetim etički i duševno zadovoljenim.

Ja bih, da prostite – krv. Profano i nisko od mene, znam, ali ja to ionako u prenesenom značenju. Hoću vašu krv u epruveti zatvorskog lekara, provera zdravlja i tako to.

Nego, da li su vam javili, ako nisu ja ću. Umrla je mala Zoja, od Batenove bolesti.

Jedan sasvim običan dan, zar ne ? Da, znam da jeste.

Šta ste juče jeli, ministarko Đukić Dejanović ? Koliko ste kalorija uneli u sebe ? Po kom prilogu, ili kojoj salati ćete pamtiti 6. avgust 2013? Da li vežbate dovoljno i koji fitnes centar nam preporučujete ? Pazite na pritisak.

A vi, Милоше Вучевићу, koju ste fabriku maštali da otvarate ? Koji su Vam zamišljeni lideri stiskali ruku ? Da li ste kovali planove o stranačkom avanzovanju na poziciju višu od Pavličićeve ? Kako je Vama izgledao 6. avgust, šta Vam piše u rokovniku, osim trivijalnih socijalija ? Igrajte fudbal sa svojim kabinetom češće, ima vas dovoljno za dve ekipe na velike golove, sa rezervama i sudijama, tako će i Vaš mandat na ovoj strani Zemljine kore trajati duže.

Postoje trenuci kada je tišina blagorodna i oni kada je fatalna. Kažu novinari, “šta se govori – to je reklama, o čemu se ćuti – to je vest”. Jeste, ćutnja je danas svakako vest ali ne u kontekstu sakrivanja kriminalnih radnji. Napisah i za Tijanu, Noru…

“Prepušteni smo sami sebi”

Neće nam se obratiti ministarka zdravlja, ni ćirilični gradonačelnik, ni predsednik Ovoga ili Onoga. Roditelji su spali na saučešća znanih i neznanih, a ova u milosti moderatora, pa koliko potraje.

Sloga u bolu na određeno vreme. Malo li je ? Jeste, malo je.

Pokušavam da zamislim stepen umešanosti u vražija posla, gangsteraj, usluge i protivusluge te opštu bedastoću palog duha koji je dovoljno moćan i brutalan da visoke funkcionere otera u silencio. Ne znam da li je to bezdušnost ili prosto primitivizam, ali ćutati u ovakvoj situaciji je meni nezamislivo, skandalozno i vredno ne bunta, već uzimanja pravde u svoje ruke. Kad već ljudi čiji je posao briga o građanima brinu brigu isključio o svom Povlašćenom Krugu Ucenjenih I Kompromitovanih.

Ali dobro. Ovde je u redu biti zver, to prolazi. Prolaze i konaci i hramovi vredni kao stotinu živih srca. Drugo nešto zanima napaćeni narod i skotove koji ga jašu – nečista savest.

Nečista savest i njena eksploatacija, tačnije. O tome se priča, o tome se galami, to puni i trpa i gazi i meri se i prekraja i… traje malo kraće od sloge u bolu, ali se brže i lakše aktivira.

Koliko su vam ruke krvave i duša pogana, da tako lako ćutite ?

Znaš ti zašto

I